Godine 1928, hrvatski naučnik Mirko Brejer objavio je knjigu o jednoj porodici iz Budve. Nosila je podnaslov „roman života jedne paštrovsko-budljanske porodice". Brejer je reč „roman" izabrao namerno. Priča o porodici Zanović čita se kao fikcija, a na nekim mestima to skoro sigurno i jeste. Problem je utvrditi na kojim.
Otac, Antun Zanović, bio je trgovac i obućar. Živeo je u Budvi, malom utvrđenom gradu na jadranskoj obali, pod mletačkom vlašću od 1420. godine. Unutar tih zidina ljudi su govorili mletačkim dijalektom. Napolju, u brdima, govorili su srpski. Osmanska granica stajala je dvadeset kilometara u unutrašnjosti. Bio je to mesto gde su identiteti bili višeslojni i pregovorljivi, gde je čovek mogao biti Mlečanin po zakonu, Sloven po krvi i nešto sasvim drugo po ambiciji.
Antun je imao osmoro dece. Nekoliko njegovih sinova postaće jedni od najsposobnijih prevaranata u evropskoj istoriji. Jedan od njih će se dopisivati sa Volterom. Jedan će prevariti Holandsku Republiku. Jedan će falsifikovati ruske novčanice. A jedan, najmlađi, izrašće u uglednog političara.
Četvrto dete bio je Stefano. Rođen je 18. februara 1751. Sa trideset pet godina bio je mrtav.
Obrazovanje jednog prevaranta
Antun je poslao Stefana na studije u Veneciju i Padovu. To nije bilo neobično za sina imućnog budvanskog trgovca. Venecija je bila prirodno odredište. Republika Svetog Marka je upravljala Budvom, a mletački obrazovni sistem primao je nadarene mladiće iz svih svojih teritorija. Univerzitet u Padovi bio je jedan od najstarijih u Evropi.
Ono što je Stefano tamo naučio, pored redovnog programa, bilo je kako se aristokrate ponašaju. Kako govore. Kako se drže. Kako očekuju da ih svet tretira. Bio je poliglota od detinjstva, odrastao između mletačkog italijanskog i srpskog. U Padovi je dodao francuski, latinski i uglađeni nemački. Bio je šarmantan, načitan i nosio se sa samopouzdanjem koje je činilo njegovu pozadinu nevidljivom.
Kao tinejdžer nastanio se u Firenci, gde je njegov brat Primislav pristupio Accademia degli Apatisti. Počeo je da se naziva grofom Zanovićem. Obućarski sin je nestao.
Firenca: Partija karata
U decembru 1771, Zanović i njegov brat Primislav izveli su svoju prvu veliku prevaru. Meta je bio Henri Fines Pelam Klinton, mladi grof od Linkolna, devetnaestogodišnjak na svom Grand touru po Italiji. Braća su se sprijateljila sa njim, uvukla ga u kartašku partiju i uzela mu 12.000 funti sterlinga. Linkoln je četvrtinu platio odmah i potpisao menice za ostatak. Primislav je otputovao u London i unovčio ih.
Đakomo Kazanova bio je u Firenci u tom periodu. Posmatrao je braću Zanović kako rade i prepoznao nešto poznato. Godinama kasnije, napisao je o Primislavu: „Činilo mi se da u njemu vidim svoj portret kada sam bio petnaest godina mlađi." Kazanova, koji je i sam izveo dobar deo prevara, koji je pobegao iz Olovnih tamnica u Veneciji, koji je očarao pola evropskih dvorova, gledao je ove momke iz Budve i video mlađe verzije sebe.
Razlika, primetio je Kazanova, bila je u tome što ih je sažaljevao. Nedostajalo im je ono što je nazvao „sredstvima". Ne talenat. Ne hrabrost. Nešto drugo. Možda sposobnost da se prosudi kada treba stati.
Izmišljanje kneza Kastriota
Posle Firence, Zanović je napravio potez koji će definisati njegovu karijeru. Prestao je da bude grof i postao knez.
Izabrani identitet bio je knez Kastrioto od Albanije, jedanaesti potomak Đorđa Kastriotija Skenderbega. To nije bio slučajan izbor. Skenderbeg (1405-1468) bio je albanski nacionalni heroj, čovek koji je dvadeset pet godina zadržavao Osmansko carstvo. Njegova porodica bila je pravo evropsko plemstvo. Posle Skenderbegove smrti, Kastriotiji su se preselili u Kraljevinu Napulj i dobili Vojvodstvo San Pjetro u Galatini. Pravi potomci Kastriotija još su živeli u južnoj Italiji u Zanovićevo vreme.
Zanović nije imao nikakve veze sa njima. Bio je obućarski sin iz Budve. Ali lepota te tvrdnje ležala je u tome što je malo ljudi u Berlinu, Parizu ili Amsterdamu moglo da je proveri. Albanija je bila udaljena. Kastriotijska linija bila je dovoljno nejasna da bude verodostojna, ali dovoljno prestižna da otvori vrata. A Zanović ju je savršeno prodao. Naručio je portrete pod lažnim identitetom. Jedan, koji je gravirao Jozef Fridrih Rajn, prikazuje ga u profilu sa lovorom i orlom. Drugi, nepoznatog umetnika, nosi natpis „Le Prince Castriotto d’Albanie, XI petit fils dv Grand Scanderberg." Oba se danas nalaze u Britanskoj kraljevskoj kolekciji.
Napisao je i knjigu o svom navodnom pretku. Le grand Castriotto d’Albanie (1779) imala je 131 stranicu i sadržavala ono što je Zanović predstavio kao Skenderbegov poslednji govor. To je bila književnost u službi prevare, ili prevara u službi književnosti. Kod Zanovića, granica je uvek bila nejasna.
Pisac
Ovo je tačka gde se Zanović opire jednostavnoj kategoriji „prevaranta".
Bio je istinski pismen. Godine 1773, objavio je Opere diverse, zbirku koja je uključivala filozofske eseje, poemu pod nazivom L’Anima (Duša) i prevod Rusoovog Pigmaliona. Posvetio je tom svom ocu, Antunu iz paštrovskog pomorskog klana. Ta posveta je rečita. Čak i u svom objavljenom delu, konstruisao je identitet, stavljajući ime klana u prvi plan umesto obućarske radionice.
Portret za knjigu gravirao je Augustin de Saint-Aubin, koji je takođe gravirao portrete Rusoa. Zanović je pokušao da iskoristi tu vezu. Dva puta je pokušao da poseti Rusoa u njegovom stanu u ulici Pljatrijer u Parizu. Oba puta Ruso je odbio da ga primi. Zanović je potom učinio nešto nerazumno. Objavio je pismo u kojem je najavio sopstveno versko obraćenje i pozvao Rusoa da se i on obrati. Što je još gore, pomenuo je da je D’Alamber pohvalio njegov prevod Pigmaliona. To je bila fatalna greška. Ruso je bio paranoičan prema D’Alamberu, za koga je verovao da je deo zavere protiv njega. Umesto da stekne Rusoovo prijateljstvo, Zanović je na kraju pomenut u delu Rousseau juge de Jean-Jacques, svrstan uz D’Alambera kao osumnjičeni zaverenik.
Sa Volterom je imao više sreće. Volter je zapravo odgovarao na njegova pisma. Dopisivao se sa kompozitorom Kristofom Vilibaldom Glukom, pesnikom Pjetrom Metastazijem i Fridrihom Vilhelmom II od Pruske, kome je posvetio knjigu francuskih stihova pod nazivom L’Alcoran des Princes Destinés au Trône.
Njegovo najambicioznije književno delo bila su Lettere turche (Turska pisma), objavljena u Drezdenu 1776. pod imenom Stiepan Pastor-Vekio. Bio je to epistolarni roman po uzoru na Monteskjeova Persijska pisma, sa anegdotama o „lakomislenosti muškaraca, nepostojanosti žena, kleveti, komediji, pozorištu i igri", prošaran orijentalnim pričama. U jednom pismu nazvao je sebe „Volterom Dalmacije". Samo šačica primeraka je preživela. Nijedna biblioteka u Francuskoj ili Sjedinjenim Državama ne poseduje nijedan primerak.
Holandska katastrofa
Godine 1772, braća Zanović izvela su svoju najznačajniju prevaru.
Koristeći lažna preporučna pisma od trgovaca iz Liona i mletačkog posrednika, obratili su se holandskoj firmi Šomel i Žordan. Izmislili su fiktivna trgovačka društva, obećali brodske tovare vina i maslinovog ulja na brodovima koji nisu postojali, i obezbedili dijamante i veliku sumu novca putem falsifikovanih menica.
Brodovi nikada nisu stigli. Firme su bile fantomi.
Dok su holandski trgovci shvatili šta se desilo, gubici su bili ogromni. Šomel i Žordan obratili su se holandskoj vladi. Holandska vlada zahtevala je obeštećenje od Venecije, pošto je prevara bila sprovedena preko mletačkih posrednika. Venecija je odbila. Holanđani su zapretili zaplenom mletačkih trgovačkih brodova u svojim lukama.
Ono što je počelo kao prevara dvojice braće iz Budve eskaliralo je u međunarodnu krizu. Francuski i austrijski diplomati su intervenisali. Tokom kratkog perioda kasnih 1770-ih, mogućnost oružanog sukoba između Mletačke Republike i Holandske Republike bila je realna, i to sve zbog lažnih dokumenata i fiktivnih teretnih brodova.
Kazanova, koji je tada radio za mletačkog ambasadora Foskarinija, imao je pristup diplomatskim dosijama. Godine 1784. objavio je Lettre historico-critique sur un fait connu, dépendant d’une cause peu connue (Istorijsko-kritičko pismo o poznatoj činjenici koja zavisi od malo poznate okolnosti). Bio je to detaljan izveštaj o aferi, objavljen pod hamburškim impresumom. Čak je i Kazanova, kome prevara nije bila strana, bio impresioniran razmerama onoga što su braća Zanović postigla.
Crna Gora: Postati Šćepan Mali
Najsmelije poglavlje Zanovićevog života bilo je i najkraće.
Godine 1773, Crna Gora je izgubila svog vladara. Taj vladar je i sam bio prevarant. Šćepan Mali je stigao u Crnu Goru 1766, dozvolio ljudima da veruju da je car Petar III od Rusije (ubijeni muž Katarine Velike) i kroz tu korisnu dvosmislenost ujedinio zaraćena crnogorska plemena, sproveo popis, izgradio puteve i uspostavio policiju. Vladao je sedam godina. Dana 22. septembra 1773, njegov grčki sluga, potkupljen od Osmanlija, prerezao mu je grlo u manastiru Donji Brčeli.
Zanović je stigao u Crnu Goru 5. maja 1774, manje od osam meseci kasnije. Tvrdio je da je bio jedan od Šćepanovih generala. Neki izveštaji kažu da je pokušao da u potpunosti preuzme Šćepanov identitet, predstavljajući se kao čovek koji je vladao Crnom Gorom.
Crnogorci su već živeli sa jednim prevarantom. Znali su scenario. U roku od nekoliko meseci, savetovali su Zanoviću da ode. I otišao je. Ali epizoda mu je dala materijal. Godine 1784. objavio je prvi ikada napisani izveštaj o Šćepanu Malom, knjigu koja je pažljivo razlikovala njega samog od Šćepana dok je istovremeno profitirala od te asocijacije. Uvek je igrao na više frontova.
Vojvotkinja i carica
U Rimu, oko 1778, Zanović je upoznao Elizabet Čadli, vojvotkinju od Kingstona. Ona je imala pedeset sedam godina. On dvadeset sedam. Bila je osuđena za bigamiju pred Domom lordova. On se pretvarao da je albanski knez. Bili su, na neki način, stvoreni jedno za drugo.
Elizabet Čadli bila je jedna od velikih avanturistkinja 18. veka, bogata, politički povezana i potpuno nekontrolisana. Ona i Zanović postali su ljubavnici. Godine 1777, dali su da im se napravi brod i uplovili u Kronštat, luku Sankt Peterburga, u spektaklu osmišljenom da najavi njihov dolazak. Primljeni su na dvoru Katarine Velike.
Detalji njihovog boravka u Rusiji su fragmentarni. Ono što znamo jeste da je Zanović otišao dalje. Uvek je odlazio dalje. Elizabet, prema jednom savremeniku, volela ga je „sa ludilom i dubokom nežnošću." Kasnije, kad je novac nestao, falsifikovao je menicu na njeno ime da bi prevario frankfurtsku banku za 5.764 guldena.
Braća
Stefano nije bio jedini Zanović koji je radio na evropskim dvorovima.
Primislav, treće dete, bio je njegov glavni partner. On je unovčio menice grofa od Linkolna u Londonu. Pomagao je u organizovanju prevare sa dijamantima kod firme Šomel i Žordan. Braća su rutinski razmenjivala imena i identitete, pojavljujući se na dva mesta istovremeno i čineći gotovo nemogućim da ih vlasti prate.
Marko, najstariji, otišao je u Rusiju 1781. Obezbedio je pokroviteljstvo Semjona Zoriča, srpskog generala koji je bio jedan od ljubavnika Katarine Velike. Zorič je imao imanje u Šklovu (u današnjoj Belorusiji). Marko se tamo nastanio i dobio grofovsku titulu. Godine 1783, on i još jedan brat uhapšeni su zbog falsifikovanja ruskih novčanica. Poslati su u Sibir. Katarina ih je pomilovala 1788, navodno zato što je Stefano u svojim objavljenim delima laskao carici.
Najmlađi brat, Miroslav, rođen 1761, izabrao je drugačiji put. Postao je mason. Objavio je knjigu misli i soneta. Protivio se mletačkim teritorijalnim pretenzijama na Dalmaciju. Godine 1813, služio je kao delegat Budve na skupštini koja je ujedinila Crnu Goru i Boku. Umro je 1834. u sedamdeset trećoj godini, kao ugledni građanin.
Isti dom je proizveo prevarante i državnike. Isti roditelji. Isti utvrđeni grad. Isti pogled na Jadran.
Dvorovi Evrope
Mapa Zanovićevih kretanja čita se kao grozničav san geografije 18. veka.
U Berlinu (1776), pokušao je da stekne poverenje Fridriha Velikog. Fridrih, prema jednom izveštaju, „odmah ga je prozreo." Ali Zanović se zbližio sa Fridrihovim naslednikom, Fridrihom Vilhelmom II, i posvetio mu poeziju.
U Drezdenu je objavio Turska pisma. U Cvajbrikenu je bio dobro primljen dok ga glasine iz Berlina nisu stigle. U Alzasu i Loreni se ponovo preoblikovao. U Beču (1784) stigao je kao knez Kastrioto i pokušao da regrutuje pravoslavne sveštenike za plan preuzimanja vlasti u Crnoj Gori. Habzburške vlasti su ga isterale do kraja jula.
Kretao se kroz Minhen, Regensburg i Augsburg, nagovarajući trgovce da ulažu u holandske tržišne poslove. Pokušao je da proda deset hiljada crnogorskih najamnika svakome ko bi platio. Ušao je u bavarski manastir, predstavljajući se kao prognani knez koji traži utočište.
Sve je to funkcionisalo na papiru. Lažna pisma. Pozajmljena imena. Menice ispisane na ljude koji nisu postojali. U dobu pre fotografija, pre telegrafa, pre standardizovanih pasoša, elokventan čovek sa pravom odećom i pravim preporukama mogao je biti bilo ko. Kazanova je to znao. Kaljostro je to znao. Grof od Sen Žermena je to znao. Zanović je to znao bolje od većine.
Amsterdam, 4. april 1786.
Uhvatili su ga u Amsterdamu.
Tokom policijskog ispitivanja, Zanović je dao protivrečne izjave. Istovremeno se proglasio za: Princa od Albanije. Skenderbega. Pravoslavnog patrijarha. Generalnog kapetana Crne Gore. Grofa Zanovića-Crnojevića. I Šćepana Malog.
Šest identiteta odjednom. To se čita ili kao slom ili kao predstava. Možda oboje.
Optužbe su glasile na dugove i prevaru. Živeo je na izmišljenom kreditu, falsifikovao menice i trošio tuđi novac. Amsterdamske vlasti su konačno prikupile dovoljno dokaza.
Sedam nedelja kasnije, 25. maja 1786, Stefano Zanović je umro u svojoj ćeliji. Imao je trideset pet godina.
Svaki izvor potvrđuje uzrok: samoubistvo. Tačne okolnosti ostaju nedokumentovane. Helmut Vaclavljik, švajcarski naučnik koji je 1999. objavio merodavnu bio-bibliografiju Zanovića, beleži samo da je „se suicida dans sa prison."
Svet koji ga je učinio mogućim
Zanović nije bio anomalija. Bio je proizvod.
Osamnaesti vek bio je zlatno doba evropskog prevaranta. Pasoši su bili pojedinačni listovi papira bez fotografije, bez datuma rođenja i ponekad bez ikakvog fizičkog opisa. Provera identiteta preko granica bila je praktično nemoguća. Čovek koji je govorio četiri jezika, bio dobro obučen i nosio ubedljiva preporučna pisma mogao je da polaže pravo na bilo koju titulu. Teret dokaza padao je na tužioca, ne na onog ko tvrdi, jer optužiti pravog princa da je prevarant bila je ozbiljna društvena greška.
Budva je Zanoviću dala sve što mu je trebalo da iskoristi ovaj sistem. Bila je mletačka teritorija, što mu je davalo tečnost u italijanskom i pristup mletačkim mrežama. Bila je na rubu osmanskog sveta, što mu je davalo egzotičnu asocijaciju „Albanije" i „Crne Gore", mesta koja većina Evropljana nije mogla da nađe na mapi. Bila je kulturno višeslojna na način koji je činio sam identitet predstavom. Čovek iz Budve mogao je biti Mlečanin, Srbin, Albanac, Dalmatinac ili Crnogorac, zavisno od toga ko pita.
Zanović nije bio prvi koji je iskoristio tu fluidnost. Šćepan Mali je to učinio pre njega u Crnoj Gori, pretvorivši bezimenog lutalicu u cara. Slobodni zidari i njihove mreže loža pružali su drugu vrstu prenosivog identiteta. Kaljostro je koristio egipatski misticizam. Sen Žermen je koristio tvrdnju o besmrtnosti. Zanović je koristio albansko kraljevstvo. Različite maske. Ista pozornica.
Dva čitanja
Prvo čitanje je jednostavno. Zanović je bio nadaren prevarant, patološki lažov sa talentom za jezike i potpunim odsustvom savesti. Krao je od trgovaca, varao banke, iskorišćavao naivnog engleskog grofa i falsifikovao dokumente. Umro je kako prevaranti često umiru: sam, u ćeliji, bez ikoga koga bi još mogao da prevari.
Drugo čitanje je teže.
Dopisivao se sa Volterom, i Volter je odgovorio. Napisao je epistolarni roman koji naučnici danas tretiraju kao pravo književno delo. Objavio je filozofske eseje, politička proročanstva i ono što ostaje prvi zabeleženi izveštaj o vladavini Šćepana Malog. Kretao se u najvišim intelektualnim krugovima prosvetiteljstva i, po svim izveštajima, nije bio van svog elementa.
Kazanova je video nešto od sebe u Zanoviću. Ovo vredi razmisliti. Kazanova se pamti kao pisac i duhovit čovek, čovek kulture. Memoari koje je ostavio smatraju se remek-delom književnosti 18. veka. Zanović je ostavio Lettere turche, knjigu koju skoro niko nije čitao jer skoro niko ne može da nađe primerak. Da su okolnosti bile drugačije, da je Zanović rođen u Veneciji umesto u Budvi, da je porodica Zanović bila patricijskog umesto paštrovskog porekla, ista inteligencija i isti književni darovi možda bi proizveli nešto čega se sećamo drugačije.
Ili možda ne. Možda su prevara i književnost bile nerazdvojive. Možda je Zanović mogao da piše samo zato što je živeo onako kako je živeo, u stalnom pokretu, stalno se ponovo izmišljajući, uvek korak ispred otkrivanja. Možda su Turska pisma dobra upravo zato što je njihov autor znao šta znači gledati svet pozajmljenim očima.
Alfred Deblin je tako mislio. U Berlin Aleksanderplacu (1929), Deblin pušta jednog lika da ispriča priču o „Stefanu Zanoviču, sinu albanskog kramara" kao parabolu. Drugi lik insistira da ispriča kraj: da se Zanović precenio, bio otkriven i ubio se. Parabola govori o granicama samoizumljivanja. Možeš postati svako. Ali ne možeš zauvek biti svako.
Šta je ostalo
Budva još postoji. Mletački zidovi još stoje. Turističke brošure ponekad pominju Zanovića, obično kao „Kazanovu iz Budve".
Njegov portret visi u Britanskoj kraljevskoj kolekciji, katalogizovan kao „Castriotto d’Albanie". Njegove knjige preživljavaju u šačici evropskih biblioteka. Lettere turche bile su ponuđene na AbeBooks-u za 2.232 dolara. Vaclavljikova bio-bibliografija iz 1999, objavljena u Ženevi, ima 153 stranice. Brejerova porodična hronika iz 1928, objavljena od strane hrvatske kulturne institucije Matice hrvatske, dostupna je na Internet Archive.
Čovek koji je napisao te knjige, koji je očarao te dvorove, koji je zamalo izazvao rat između dve republike, umro je sa trideset pet godina u ćeliji u Amsterdamu. Pre hapšenja, napisao je nešto što se čita i kao epitaf i kao izazov: „Neka se moja karijera završi iako imam 25 godina, neću žaliti, pod uslovom da vekovi koji dolaze govore sa divljenjem o mojoj ambiciji i mojim Turskim pismima."
Pogrešio je u vezi sa godinama. U vezi sa vekovima je bio u pravu.
