Nartske sage Kavkaza

Kavkaske planine pružaju se hiljadu i dvesta kilometara od Crnog do Kaspijskog mora. Na svakom kvadratnom kilometru kriju više jezika nego bilo koji drugi region na Zemlji, više od četrdeset, iz pola tuceta međusobno nepovezanih jezičkih porodica. U visokim selima duž njihovih padina, četiri naroda i dalje pripovedaju varijante istog epa.

Osetini, Adigejci/Čerkezi, Abhazi i Karačaj-Balkari svi čuvaju ciklus priča koji se zove Nartske sage. Narti su bili rasa džinovskih junaka koji su živeli pre običnih ljudi i danas su izumrli. Bogovi-kovači iskovali su ih od čelika. Pili su iz pehara koji se sam podizao samo do usana onih koji govore istinu. Jahali su besmrtne konje koji su znali put do podzemnog sveta i plakali kada bi im jahači umrli.

Na Zapadu za njih gotovo niko nije čuo.

Tri od ta četiri naroda govore jezicima koji uopšte nisu indoevropski. Četvrti, Osetini, govore osetskim, jedinim preživelim severoistočnoiranskim jezikom i direktnim jezičkim potomkom skitskog i sarmatskog. Žorž Dimezil je to 1978. ovako formulisao: „dva dijalekta osetskog, iron i digor, jesu skitski na isti način na koji su italijanski i španski latinski“.

Narti kod Osetina poslednja su živa mitologija Skita.

Ovaj tekst je duža verzija onoga što njihove priče govore. U njemu se spajaju komparativna filologija bronzanog doba, sarmatska teška konjica koju je Marko Aurelije 175. godine poslao u rimsku Britaniju, članak iz 1969. u časopisu Romania koji je uporedio Arturovu smrt sa smrću čeličnog junaka Batraza i četvorotomni osetinski etimološki rečnik na kome je jedan sovjetski lingvista radio trideset jednu godinu.

Postoji stvarna mogućnost, sporna ali ne i nemoguća, da je deo onoga što sledi poluzaboravljeni original priče o kralju Arturu.

Kavkaz i ono što je sačuvao

Kavkaz je zona utočišta. Kada su se indoevropski stepski narodi od trećeg milenijuma pre nove ere nadalje širili preko Evroazije, kavkaske planine su ih hvatale. Kada su u srednjem veku sa istoka stigle turske invazije, Kavkaz je i njih zadržao. Kada su Mongoli u trinaestom veku uništili alansko kraljevstvo, preživeli su pobegli u visoke doline i planine su ih prihvatile. Rezultat je jezički rezervat kakav ne postoji nigde drugde na planeti.

Četiri naroda koji čuvaju Narte lepo pokazuju taj obrazac. Osetini u središnjem Kavkazu govore iranskim jezikom. Adigejci/Čerkezi i Abhazi na severozapadu govore jezicima severozapadnokavkaske porodice, za koju nigde drugde na Zemlji nisu dokazani srodnici. Karačaj-Balkari u središnjem Kavkazu govore turskim jezikom koji su doneli kasniji osvajači. Četiri potpuno nepovezane jezičke porodice, jedna zajednička mitologija.

Sama ta činjenica vredi da se na njoj zastane. Nartski ciklus stariji je od bilo kog jezika na kome se danas pripoveda. Preživeo je smenu jezika kroz dve, a možda i tri migracije, nošen napred preko majki koje su deci pričale priče kraj ognjišta. Oblici se razlikuju. Imena se razlikuju. Osnovne figure i epizode ne.

Kada je Žorž Dimezil 1930. počeo da objavljuje radove o Nartima, svet komparativne mitologije brzo je shvatio da je sačuvano nešto neobično. Vasilij Abajev, sovjetski iranista koji je postao Dimezilov doživotni dopisnik, dao je formalnu presudu u uvodu za prinstonsko izdanje osetinskog ciklusa: „genetske veze osetinskog epa vode ka severnoiranskim skitsko-sarmatskim plemenima koja su u prvom milenijumu pre naše ere naseljavala južnu Rusiju“. Planine su postale vremenska kapsula.

Ko su bili Narti

Narti su bili rasa junaka koja je živela pre običnih ljudi. Bili su veći od nas, jači, dugovečniji, teži za ubiti. Pili su fermentisanu medovinu zvanu rong, koja se i danas čuva kod Svanaca u Gruziji, i jeli vrelu kašu od sira i kukuruznog brašna zvanu dzykka. Jahali su besmrtne konje koji su govorili i znali put do podzemnog sveta, a plakali su kada bi im jahači umrli. Njihove gozbe trajale su punih nedelju dana. Niko nije ustajao od stola.

U najpoznatijem završnom ciklusu, Bog im je ponudio izbor između dugog života u osrednjosti i kratkog života sa večnom slavom. Izabrali su slavu. Danas ih više nema, ostale su samo njihove priče.

Osetinski Narti bili su organizovani u tri klana. Æxsærtægkatæ bili su ratnici, loza Ahsartaga, kojoj pripadaju Batraz i većina velikih junaka. Borætæ su bili bogati stočari, imućni obični ljudi. Alægatæ su bili klan mudrosti, čuvari obreda i pesme. Dimezil je u toj trodelnoj podeli video školski primer opstanka indoevropske trofunkcionalne društvene strukture, paralelne hinduističkom poretku varna: brāhmaṇa, kṣatriya i vaiśya. Sam naziv ratničkog klana čuva odgovarajući koren: Æxsærtæɡ od protoindoiranskog kṣatriya-ka-, „od ratničke kaste“. Čerkeške i abhazijske verzije ciklusa uopšte nemaju troklanovsku strukturu, što je snažan dokaz da je trodelna šema iranski sloj nanet preko starijeg materijala, a ne kavkaska univerzalija.

Narti se okupljaju na gozbi u dugoj dvorani. Raspravljaju na veću. Kreću u prepade protiv suseda i demona. Svađaju se i mire. U podzemni svet silaze kroz pećine ili rečne prolaze i vraćaju se promenjeni. Vole nerazumno i dobijaju decu koja postaju sledeća generacija junaka ili oruđe propasti svojih roditelja. Struktura nije daleko od Homera.

Ono što sledi jesu ljudi iz te dvorane.

Vučji predak i podvodna nevesta

Loza počinje sa Wærhægom, čije ime na osetinskom znači vuk, od protoiranskog warxa-ka-, a na kraju od istog protoindoevropskog korena iz kog potiču englesko wolf i rusko volk. Wærhæg je nartski Romul, osnivački predak čija krv teče kroz svakog kasnijeg junaka. U starosti su on i njegova žena Sainagon dobili blizance, koje je nebeski kovač Kurdalægon nazvao Ahsar, „Hrabar“, i Ahsartag, „Jači od svog brata“. Blizanci su dobili zadatak da čuvaju nartski vrt u kome je raslo čudesno drvo jabuke, čiji je zlatni plod sazrevao jednom godišnje i svake godine ga krale nebeske golubice.

Ahsartag je pratio golubice do reke i jednu pogodio strelom. Ispostavilo se da su golubice kćeri morskog boga Donbetira. Ranjenoj kćeri rana je zarasla kraj reke i Ahsartag se zaljubio u nju. Pošao je za njom dole u podvodno carstvo, gde ga je Donbetir primio i dao mu svoju kćer Dzerassae za ženu. Njih dvoje su se vratili na površinu i Dzerassae je Ahsartagu rodila sledeću generaciju: starijeg Narta Uryzmæga i njegovog slabijeg brata Khamytsa.

Tu se loza nije završila. Pošto su mu oba sina umrla zbog tragičnog međusobnog nesporazuma, ostarjeli Wærhæg se i sam oženio svojom snahom Dzerassae, a umro je u roku od godinu dana. Cela osetinska nartska loza zato se sliva kroz jednu ženu iz podvodnog klana Donbetira. Vode i vuk dva su roditelja čitavog ciklusa.

Rečno-vučje poreklo prepoznatljivo je indo-iransko. Iranski Ahemenidi vodili su svoje poreklo od vuka. Vedski Vṛkadvaras znači „vučjih vrata“. Rimske Luperkalije slavile su mit o poreklu koje doji vučica. Kavkaska verzija stavlja vuka na početak genealogije i celu lozu provlači kroz kćer rečnog boga, što će se pokazati važnim kada dođemo do Satanaje.

Satanaja, majka svih Narta

Ona je figura oko koje se slaže svaki nartski ciklus. Osetini je zovu Сатана ili Satana. Čerkezi je zovu Сэтэнай ili Setenaj-guaše. Abhazi je zovu Sataney-Guasha. Etimološki je povezivana sa alansko-jermenskom kraljicom Satenik koju Movses Horenaci pominje u svojoj Istoriji Jermena iz petog veka, u vezi sa Alanima.

Ona je mudra žena i veštica, proročica i majka svih Narta, a u isto vreme i žena Uryzmæga (a u nekim osetinskim varijantama i njegova sestra). U osetinskoj tradiciji ona je kći rečnog boga Uastirdžija, koji je pod hrišćanstvom sinkretizovan sa Svetim Đorđem, i Dzerassae iz klana Donbetira. U čerkeškoj tradiciji scena kupanja u reci iz koje nastaje Sosruko čini je doslovnom majkom najvećeg junaka ciklusa. Funkcionalno, ona ih sve majčinski obuhvata. Ona drži pehar Uacamonga. Zna kada će doći glad i skladišti žito. Savetuje nartsko veće o pitanjima koja muškarci ne mogu da reše.

Priče o njenoj mudrosti čine je najoriginalnijim likom u celom ciklusu. U jednoj epizodi pobeđuje Sunce u takmičenju u tkanju. U drugoj otkriva, posmatrajući kako jedan jedini cvet vene u suvoj zemlji, da je voda tajna života. U trećoj pažljivim posmatranjem shvata da Narte čeka glad i organizuje da se žito odloži u ćupove zapečaćene pčelinjim voskom kako bi njen narod prehranila kroz lošu godinu.

Sloboda njenog položaja najviše iznenađuje zapadne čitaoce. Žene na Severnom Kavkazu istorijski su imale neobično visok društveni status u poređenju sa susedima iz nizija, pa etnografi Satanaju čitaju kao mitsku projekciju te društvene činjenice, a ne kao generičku boginju-majku. Ona izdaje naređenja. Uskraćuje savet nedostojnima. Ima ljubavnike pored muža kada to sama izabere. Po duhu je bliža nordijskoj Frig nego grčkoj Heri, a bliža je i jednoj i drugoj manje nego posebnoj vrsti kavkaske planinske matrijarhinje kakvu i danas možete sresti u kuhinji nekog osetinskog sela.

Najdublje čitanje njenog lika jeste suverena-majka. Iranska Anahita, u svom aspektu mudrosti i vode, verovatno je najbliža komparativna figura sa indo-iranske strane. Hristijanizovana verzija Donbetira, sinkretizovana sa Svetim Petrom ribarom, slučajno dodatno pojačava etimologiju: don na osetinskom znači „reka“, od protoindoevropskog deh₂nu-, istog korena koji daje imena Don, Dnjepar, Dnjestar, Donec i Dunav. Satanaja potiče iz reke svih reka. Svaki veliki nartski junak potiče od nje.

Kovanje Batraza

Ovo je najčešće pripovedana priča u ciklusu, i ona koja se najlakše citira.

Khamyts, slabiji od dvojice braće Uryzmæg i Khamyts, bio je osrednji ratnik. Izvori to kažu sasvim direktno. Posedovao je izuzetan mač i čarobni zub, Zub Arkiza, koji mu je njegova tetka Kyzmyda dala posle svađe sa starijim bratom. Taj zub je primoravao žene da ga vole. Bio je i blagoslov i prokletstvo.

Oženio se sićušnom ženom iz klana Donbetira po imenu Bytsenon, koja se u osam od osamnaest zabeleženih varijanti priče noću pretvara u žabu i putuje u njegovom džepu. Bila je lepa. Bila je moćna. Bila je skrivena. Varalica Sirdon je to primetio i jednog dana javno ismejao Khamytsa pred okupljenim Nartima, razotkrivši žablju nevestu u njegovom džepu. Bytsenon je, osramoćena pred Nartima, otišla od njega. Pre nego što je otišla, dahnula je zametak njihovog nerođenog sina na Khamytsova leđa, gde se pretvorio u užareni tumor.

Devet meseci taj tumor je rastao na njegovim leđima. Narti su gledali kako otiče i očvršćava. Kada je došlo vreme, Satanaja je uzela nož i hirurški ga otvorila. Iz njega je izašlo usijano dete, Batraz.

Sirdon je, u nekim varijantama, bacio goruće dete u more, gde je Batraz proveo detinjstvo. U drugima ga je Satanaja tajno odgajila. Kada je dovoljno odrastao, odveden je kod Kurdalægona, nebeskog kovača, čija se kovačnica nalazila u pećini na ivici velike šume u koju smrtnicima nije bilo dopušteno da ulaze. Kovač je zagrejao Batraza do belog usijanja i zakalio ga u moru. Od tog dana njegovo telo bilo je od čelika. Bio je neranjiv, osim, u nekim osetinskim varijantama, u crevima, koja kovač nije uspeo da očvrsne.

Njegovo oružje je pri zamahu sevalo kao munja. Svojim telom je rušio zidine tvrđava. Kada bi sa zapada bljesnulo sunce preko mora, Osetini su taj sjaj čitali kao Batrazov mač koji se iz mora baca ka nebesima da uništi zle sile i đavole.

Njegova osveta bila je brutalna. Osvetio je oca, koga je ubio Gospodar Crne planine u zamršenoj priči koja uključuje Zub Arkiza i zavođenja koja Khamyts nije smeo da počini. Smrtonosni udarac koji je dokrajčio Khamytsa razbio je čarobni zub, a jedan njegov komad odleteo je na nebo. Osetinska saga kaže da je taj komad Mesec, koji i dalje visi na nebu.

Batraz se tu nije zaustavio. Okrenuo se protiv samih Narta. Okrenuo se protiv nebeskih duhova koje je krivio za očevu smrt. Ubijao je sa tolikom surovošću da je Bog na kraju morao da se umeša. Bog mu je rekao da ne može umreti dok njegov mač ne bude bačen u more. Umirući Batraz naredio je preživelim Nartima da to učine. Preživeli Narti nisu mogli ni da ga podignu. Nekoliko hiljada onih koji su još ostali živi posle njegovog pohoda konačno su odvukli mač do obale i bacili ga. Kada je mač udario u vodu, podigla se velika oluja, more je provrelo i pocrvenelo, a Batraz je umro.

To je epizoda o kojoj je dimezilijanski filolog Žoel Grivar pisao 1969. u časopisu Romania: smrt Batraza uporedo sa smrću Artura u starofrancuskom Mort Artu. Tri pokušaja, mač u vodi, natprirodan odgovor, pa smrt kralja. Vratićemo se tome.

Soslan rođen iz kamena

Drugi najčešće pripovedani junak ciklusa ima i najširu međukulturnu rasprostranjenost od svih nartskih figura. Osetini ga zovu Soslan. Adigejci/Čerkezi ga zovu Sosruko. Kabardinci ga zovu Sosryqwa. Abhazi ga zovu Sasərqwa. Adigejska narodna etimologija razlaže ime na sa (mač), wa (udariti), sər (vrelina) i qʷa (sin): „sin vatrenog udarca mača“.

Njegovo rođenje je najneobičnije koje sam pročitao u bilo kojoj mitologiji. Satanaja se kupala naga u reci. Pastir na suprotnoj obali, posmatrajući je, ejakulirao je na kamen preko vode. Devet meseci kasnije kamen je zaječao. Satanaja, koja je obeležila taj kamen, vratila se, rascepila ga i izvadila užareno dete. Odnela ga je kovaču, koji mu je telo kalio u koritu vučjeg mleka (ili u stotinu kozjih mešina mleka, u drugoj verziji). Korito je bilo prekratko. Soslan je morao da savije kolena. Samo su kolena ostala nekaljena, jedina ranjiva tačka na celom njegovom telu.

Strukturno, ovo je Ahilej. Majka kali dete protiv smrti i propušta jedno malo mesto koje će ga ubiti.

Njegova životna putanja ide uporedo sa Prometejem. Ukrao je vatru jednookom džinu Inyzh, izvukavši tinjajući panj ispod usnulog ogra i slučajno ispustivši žar koji je opekao Inyzhovu obrvu dok je bežao. Grčka kazna nikada nije stigla. Inyzh se samo probudio zbunjen.

Njegova smrt je veliki centralni prizor ciklusa. Točak Balsæga, u nekim varijantama Točak Ojnona (sinkretička hrišćanska figura) ili točak koji šalje Kći Sunca koju je Soslan odbio, spustio se sa neba. Točak je bio svesni automat, oštar metalni disk sa čeličnim zubima i plamenovima koji su izbijali iz njega. Najpre je napao njegovog čarobnog konja, pogodivši ranjiva kopita. Zatim je poleteo na Soslana i presekao mu nezaštićena kolena. Umro je u stepi.

Naučnici čitaju Točak kao solarni simbol: sunčev disk koji obara solarnog junaka, možda ostatak obreda solsticija. Najizričitija indo-iranska paralela za Soslana jeste Mitra, koji je u rimskim misterijama petrogenitus, rođen iz stene. Helenizovani komentatori Justin Mučenik i Firmik Materno beležili su motiv Mitrinog rođenja iz kamena u svojim kritičkim tekstovima o tom kultu. Neki naučnici, među njima Litlton i Malkor, tvrdili su da i sama ikonografija rimskog Mitre kao bića rođenog iz stene potiče, preko sarmatskih posrednika, iz narativa o Sosrukovom rođenju iz kamena. Linija prenosa je sporna. Strukturna istovetnost je upečatljiva u svakom slučaju.

Soslanov ciklus sadrži i veliku kavkasku katabazu. Da bi osvojio Kćer Sunca, morao je da donese lišće sa drveta aza, koje je raslo samo u Zemlji mrtvih. Na silu je ušao živ, sreo svoju pokojnu prvu ženu koja mu je pomogla da se snađe u podzemlju, video muke mrtvih kao naknadu za dela počinjena za života, uzeo lišće od podzemnog kralja Barastira, a na povratku ga je uznemiravao preobražajni Sirdon, koji je saznao tajnu njegove besmrtnosti. Jedan članak iz 2022. u časopisu Iran and the Caucasus direktno je uporedio Soslanov silazak sa Danteovom Božanstvenom komedijom.

Sirdon, varalica

Dimezil je Sirdona (u nekim transliteracijama Syrdon) prepoznao kao najtačniju poznatu indoevropsku paralelu za Lokija. Bližu od bilo koje druge figure u bilo kojoj drugoj tradiciji. Monografija Loki iz 1948. izlaže taj slučaj do detalja.

Kao Loki, Sirdon izaziva smrt solarnog junaka. Loki organizuje Baldrovu smrt. Sirdon organizuje Soslanovu smrt. Kao Loki, on je menjač oblika, postaje vukodlak, starac, mlada devojka. Njegovo oružje je, po samom opisu sage, „njegov jezik, oštar, otrovan i nemilosrdan“. Kao Loki, on je paradoksalno i kulturni junak. On izmišlja fændyr, osetinsku harfu sa dvanaest žica, u najpoznatijoj i najuznemirujućoj epizodi svog ciklusa.

Priča ide ovako. Sirdon je ukrao nešto Nartima, u nekim verzijama kravu, u drugima čarobni predmet. Narti su mu se osvetili tako što su zarobili njegove sinove, ubili ih, skuvali i poslužili mu ih na gozbi. Kada je Sirdon prepoznao šta jede, nije zaplakao niti pobesneo. Otišao je kući, skupio kosti svojih sinova, razapeo njihove osušene tetive preko okvira od kostiju i odsvirao prvu muziku koju je svet ikada čuo. Narti su čuli pesmu iz njegove kolibe i shvatili da je u svet ušlo nešto novo i nepodnošljivo. Oprostili su mu. Pozvali su ga u svoje veće kao Narta najvišeg ranga. Harfa je opstala. Harfa opstaje.

Taj lik je pola Nart, a pola nešto drugo. U nekim varijantama njegova majka je kći Donbetira. U drugima je veštica. U trećima je kći demona. On je autsajder bez čije mudrosti stariji Narti ipak ne mogu. Filološkinje iz Viljnusa, Eloeva i Sausverde, u članku iz 2015. u časopisu Literatūra pratile su opšti evolutivni obrazac kroz lik varalice: htonično božanstvo postaje varalica, pa kulturni junak. Prometej, Loki, Sirdon, Kojot. Sirdon je kavkaska tačka podataka na toj liniji.

Panteon

Narti dele svoj svet sa nekoliko većih bića. Većina njih zadržala je prehrišćanska imena i funkcije čak i nakon što je u srednjem veku stigao hrišćanski sinkretizam.

Tlepš u adigejskoj tradiciji, Kurdalægon u osetinskoj, jeste nebeski kovač. On je iskovao Batraza u svojoj peći za kaljenje u moru i kalio Soslana u koritu vučjeg mleka. Njegovo kavkasko ime srodno je grčkom khálups, „gvožđe, čelik“, koje je ušlo u latinski kao chalybs, a odatle u evropske jezike. Osetinsko ime Kurdalægon skraćeni je oblik od Kurd Alæ Wærgon, „Kovač Alana“. Njegova kovačnica nalazi se u pećini na ivici velike šume u koju smrtnicima nije dopušteno da idu; Narti ga zovu tri puta kada im zatreba. Napravio je prvi srp. Napravio je samopokretni mač koji je lovio i ubio personifikovanu koleru, zvanu Bradati Jamina. On je direktni pandan Hefestu, Vulkanu i nordijskom Vejlandu Kovaču.

Donbetir je bog svih voda. Njegovo ime spaja don, „reka“, od PIE deh₂nu-, sa bettyr, sinkretizmom sa Svetim Petrom ribarom koji je došao sa hrišćanstvom. Iranski don jeste koren za imena reka koji daje Don, Dnjepar, Dnjestar, Donec i Dunav. Njegove kćeri su kavkaski pandan slovenskim rusalkama. Preko svoje kćeri Dzerassae, on je deda po majci svakog velikog Narta.

Tutir je gospodar vukova. Njegovo ime sinkretizovano je sa Svetim Teodorom Tironom istočne crkve. Osetinsko verovanje kaže da nijedan vuk ne napada stoku bez Tutirove dozvole i da prizivanje Tutira tera vukove u beg. Njegov kosmički neprijatelj je Falvarra, gospodar ovaca, nazvan po svetiteljima Floru i Lauru, koji je jednook jer mu je Tutir u njihovoj beskrajnoj svađi izbio drugo oko.

Æfsati u osetinskoj tradiciji, Apsat u širem kavkaskom prostoru, Mezitha u čerkeškoj, jeste rogati gospodar divljači i lova. Star je i bradat, često jednook ili slep. Živi u šumskoj kolibi sa ženom i kćerima i ponekad dopusti srećnom lovcu da oženi jednu od njih. Osetinski lovci divlje životinje zovu „Æfsatijeva stoka“. Posle uspešnog ulova peku srce i džigericu kao prinos. Sinkretizovan je sa Svetim Eustahijem, rimskim generalom obraćenim vizijom Hrista između rogova jelena.

Uastirdži je bog muškaraca, ratnika, zakletvi i putnika. Ženama je zabranjen, pa ga moraju oslovljavati opisno. Sinkretizovan je sa Svetim Đorđem. On je figura kojoj se najviše nazdravlja na svakoj osetinskoj gozbi i otac je Satanaje u osetinskoj varijanti.

Barastir je vladar Zemlje mrtvih, čuvar kapije podzemnog sveta u Soslanovom silasku.

Tu su i džinovi, Inyzh ili Waeyug, neki glupi i kiklopski (onaj od koga je Sosruko ukrao vatru), neki strašni ratnici, a poneki i prijateljski nastrojeni. Mnogi umiru ponižavajućom smrću zbog nartske lukavosti, a ne nartske snage. Tu su planinski duhovi zvani dauags, božanstva-čuvari pojedinih vrhova i prevoja. Tu su i zmajevi, višeglavi, koji čuvaju blaga i princeze i povremeno gutaju Sunce.

To je božansko društvo Narta. Kovač, reka, vuk, lov, rat, smrt, i džinovi i zmajevi koji ispunjavaju prostore između.

Pehar koji zna kada lažete

Od svih predmeta u ciklusu, najlepši je pehar.

U osetinskim sagama zove se Nartamongæ u starijoj, prehrišćanskoj upotrebi i Watsamongæ ili Uatsamongæ u hristijanizovanom obliku. Jezička promena je precizna. Nart-amon-gæ znači „nartsko-pokazujuće-umanjenica“. Wæc-amon-gæ znači „sveto-pokazujuće-umanjenica“. Prehrišćanski pehar koji je pokazivao na Narte postao je hrišćanski pehar koji pokazuje na sveto. Isti predmet. Drugi rečnik.

To je čarobni pehar. Na velikim gozbama, kada bi svaki Nart redom ustao da ispriča svoje najveće delo, pehar bi se sam podigao do usana svakog Narta čija je priča bila istinita. Pred hvalisavcima je ostajao nepomičan. U sebi je nosio rong, fermentisanu medovinu junaka. U nekim varijantama držala ga je Satanaja, u drugima Dzerassae. On u realnom vremenu kontroliše hvalisanje.

Ruski iranista Vsevolod Miler prvi ga je 1881. uporedio sa zlatnim peharom Herodotovih Skita. Herodot 4.66 opisuje godišnju skitsku gozbu na kojoj je svaki oblastni poglavar mešao vino i vodu u peharu iz kog su smeli da piju samo oni Skiti koji su ubili neprijatelja. Aristotel u Politici pominje isto ograničenje. Dimezil je 1978. smestio Uacamongu u indo-iransku porodicu ritualnih pehara zajedno sa vedskom somom u njenom zlatnom kaležu i avestanskom haomom u njenoj svetoj posudi. To nisu bili obični stolni pehari. To su bili sveti predmeti kroz koje božansko ulazi u ljudski svet.

Skiti su poređenje odveli i dalje. Herodot 4.59 nabraja njihove bogove. Herodot 4.62 opisuje njihovog boga rata, poistovećenog sa grčkim Aresom, ali zapravo iransko božanstvo rata, gotovo sigurno Vərəϑraγna. Kult je bio ikoničan.

„Na vrhu svakog takvog humka usađen je stari gvozdeni mač, i on služi kao lik Marsa: njemu se svake godine prinose žrtve goveda i konja, i tako mu se prinosi više žrtava nego svim ostalim njihovim bogovima zajedno.“

Abajev je povukao liniju direktno. Obred bacanja Batrazovog mača u more može se uporediti sa skitskim i alanskim kultom mača. Lomača od stotinu kola uglja u koju je Batraz zakoračio da bi bio zakaljen pred drhtećim Nartima podseća na grandioznu godišnju konstrukciju vatre od sto pedeset kola drva koja je Skitima služila kao postolje za njihovog boga-mača. Batraz nije izmišljen na Kavkazu. Nasleđen je iz stepe.

Litlton i Malkor su u knjizi From Scythia to Camelot (1994, revidirano 2000) dodali još jedan korak. Sarmatsko-alanski ritualni pehar, tvrde oni, strukturni je predak Svetog grala, prenet na zapad preko sarmatskih i alanskih odreda u kasnorimskoj vojsci. Jezički deo tog argumenta je stvaran. Deo o istorijskom prenosu je sporan. Doći ćemo i do toga.

Dimezil i trofunkcionalno čitanje

Žorž Dimezil počeo je da objavljuje o Nartima 1930. knjigom Légendes sur les Nartes. Radio je na Francuskom institutu u Lenjingradu i preko Vasilija Abajeva imao pristup ruskojezičnoj etnografiji koju francuski naučnici inače nisu mogli da čitaju. Do 1948. objavio je Loki, gde je postavio poređenje Sirdon–Loki koje se održalo sedamdeset godina. Do 1968. uklopio je Narte u svoju veliku sintezu Mythe et épopée. Do 1978. sažeo je slučaj za nespecijaliste u knjizi Romans de Scythie et d’alentour.

Njegov ključni doprinos bila je trofunkcionalna hipoteza. Dimezil je tvrdio da su indoevropska društva čuvala trodelnu ideologiju tri društvene funkcije: suvereni-sveštenici, ratnici i proizvođači. Hipoteza je sporna u detaljima. U širokim crtama nije. Indijski sistem varna kodira iste tri: brāhmaṇa, kṣatriya, vaiśya. Rimska religijsko-građanska struktura takođe: flamen, miles, quirites. Nordijski Asi ih kodiraju u drugom ruhu: Odin i Tir za suverenost i zakon, Tor za rat, Frejr i Freja za plodnost i bogatstvo. Osetinski nartski ciklus kodira ih dijagramskom jasnoćom: Alægatæ za obred, Æxsærtægkatæ za rat, Borætæ za bogatstvo.

Narti su najčistiji preživeli indoevropski trofunkcionalni ep. Čistiji od Ilijade. Čistiji od Mahabharate. Čistiji od nordijskih saga. Razlog je to što Narti nisu imali državu. Ciklus su sačuvali planinski seljaci koji nikada nisu imali dvorskog pesnika da sistematizuje varijante. Ono što je preživelo bliže je iskonskoj strukturi nego bilo koji od njegovih slavnijih indoevropskih rođaka.

Dimezilov drugi doprinos specifičan za Narte bilo je komparativno čitanje Batraza kao Indre. Obojica su ratnički junaci. Obojica imaju neobična rođenja. Obojica nose oružje koje proizvodi munju. Obojicu u završnoj fazi zahvata nešto nalik ludilu i na kraju im je potrebna božanska intervencija da bi bili okončani. Encyclopaedia Iranica smešta Batraza u isti indoevropski skup sa Indrom, Ahilejem, Prometejem, gruzijskim Amiranijem i jermenskim Artavazdom. Taj skup je stvaran. Dimezil ga je prvi mapirao.

Sarmatska hipoteza: dokumentovano naspram pretpostavljenog

A sada arturovsko pitanje.

Ovo je deo u kome popularni prikazi preteruju. Naučni prikazi su pošteniji. Metod Treće pozicije koji smo koristili za Adama i Evu i za tekst o Isusovoj DNK važi i ovde: odvojiti ono što je dokumentovano od onoga što je pretpostavljeno, pošteno izneti oboje i pustiti čitaoca da odluči.

Ono što je dokumentovano jeste stvarno i vredi da se na njemu zastane.

Godine 175. nove ere, u završnoj fazi Prvog markomanskog rata, rimski car Marko Aurelije porazio je sarmatski narod zvan Jazigi i nametnuo uslove mira. Kasije Dio u 72. knjizi svoje Rimske istorije (poglavlje 16, u sačuvanom izvodu Ksifilina) beleži nagodbu: Jazigi su vratili sto hiljada rimskih zarobljenika koje su još držali, pristali da žive dvostruko dalje od Dunava nego druga poražena plemena i „odmah dali kao svoj doprinos savezu osam hiljada konjanika, od kojih je pet hiljada i pet stotina poslao u Britaniju“.

Pet hiljada i pet stotina sarmatskih teško oklopljenih katafraktnih konjanika. Poslatih u Britaniju. Godine 175. Od Marka Aurelija. To nije pretpostavka. To je Loebovo izdanje Kasija Diona.

Njihova jedinica, ala equitum Sarmatarum, epigrafski je potvrđena u Bremetennacumu, današnjem Ribčesteru u Lankaširu. Tvrđava je dobila dodatak Veteranorum, „veterana“, što pokazuje da su se penzionisani sarmatski konjanici i njihovi potomci naselili oko tvrđave i ostali tamo kao zajednica.

Sarmati su poštovali, prema Herodotovom opisu njihovih skitskih srodnika, boga rata čiji je lik bio mač zaboden uspravno u humku. Bacali su mačeve svojih umirućih junaka u vodu pri smrti. Pili su iz svetog pehara. Čuvali su herojsku mitologiju koju danas možemo da čitamo u osetinskim Nartskim sagama.

To je dokumentovana osnova. Odavde popularni slučaj preteruje, a naučni ostaje oprezan.

Popularni slučaj, najživlje izložen u knjigama K. Skota Litltona i Linde A. Malkor From Scythia to Camelot (1994, revidirano 2000) i Hauarda Rida Arthur the Dragon King (2001), glasi da je istorijski kralj Artur bio rimski oficir Lucije Artorije Kast, koji je komandovao sarmatskom konjicom u Britaniji. Ime Artorius dalo je Arthur. Sarmatski veterani iz Ribčestera preneli su svoju usmenu mitologiju u britanski folklor. Ta mitologija je hiljadu godina kasnije izbila na površinu u kontinentalnim romansama 12. veka, kod Kretena de Troe i u Vulgatnom ciklusu. Smrt Batraza je original Arturove smrti. Pehar Uacamonga je original Svetog grala. Lanselot je „Alan-of-Lot“, nazvan po Alanima koji su se naselili u dolini Loare.

Naučni slučaj je mnogo manje velikodušan prema svakoj pojedinačnoj tački.

Dva sačuvana latinska natpisa iz Podstrane u Hrvatskoj, Corpus Inscriptionum Latinarum III br. 1919 i III br. 14224, dokumentuju karijeru Lucija Artorija Kasta. Centurion četiri legije, primus pilus Pete makedonske, prefekt Šeste Victrix u Jorku i u jednom trenutku dux britanskih odreda „adversus ARM[…]S“. Presudna sporna slova jesu tih poslednjih šest u frazi sa dux. Linda Malkor ih čita kao ARMORICOS, „protiv Armorikanaca“, što bi značilo pohod protiv Bretanje. Vodeći britanski rimski epigrafičar, Rodžer Tomlin sa Vulfson koledža u Oksfordu, čita ih kao ARMENIOS, „protiv Jermena“, što bi značilo službu u partsko-jermenskom ratu Lucija Vera oko 161–166. Tomlinov argument je epigrafski: sedam slova potrebnih za Armoricos „ne mogu stati u raspoloživ prostor“, a izraz Armorici nije potvrđen ni na jednom drugom latinskom natpisu, dok Armenios odgovara i uklapa se u rimske pobedničke titule poput Armeniacus.

U savremenoj nauci postoje tri konkurentske hronologije Kastove karijere. Željko Miletić ga smešta otprilike između 121. i 166, tako da umire pre nego što su Sarmati uopšte stigli u Britaniju. Nenad Cambi ga smešta u kasni drugi vek. Ksavije Loriot ga smešta u rani do srednji treći vek, znatno posle dolaska Sarmata. Nijedna od tih hronologija ne stavlja ga na čelo Sarmata. Natpis nigde ne pominje Sarmate, Jazige ni Bremetennacum. Veza Kast–Sarmati u potpunosti je posredna.

Etimologija Lanselota kao „Alan-of-Lot“ nije prihvaćena među glavnim romanističkim filolozima. Za ime se takmiče još četiri etimologije, nijedna ne zahteva sarmatski prenos. Lanselot se prvi put pojavljuje kod Kretena de Troe u delu Le Chevalier de la Charrette oko 1177, gde je već nazvan Lancelot du Lac, „od jezera“, što se odnosi na njegovo vilinsko odrastanje kod Gospe od Jezera.

Najjači deo celog slučaja ujedno je i najstariji i najnezavisniji od ostalih. Žoel Grivar je 1969, radeći u dimezilijanskoj tradiciji komparativne mitologije, objavio dugačak članak u časopisu Romania pod naslovom „Le motif de l’épée jetée au lac : la mort d’Artur et la mort de Batradz“. Uporedio je Arturovu smrt u Mort Artu (umirući Artur naređuje da se njegov mač baci u jezero; tek iz trećeg pokušaja vitez posluša; ruka se podiže iz vode da ga primi) sa osetinskom smrću Batraza (umirući junak gvozdenog tela naređuje da se njegov mač baci u more; tek iz trećeg pokušaja delo bude izvršeno; vode provru). Tvrdio je da je strukturna paralela suviše specifična da bi bila slučajna i da odražava zajednički indoevropski mitologem. Ključno, Grivarov argument nije priča o sarmatskoj konjici u Britaniji. Grivar je tvrdio da je reč o zajedničkom drevnom indoevropskom nasleđu, a ne o vojnom prenosu iz drugog veka. Litlton i Malkor su preuzeli njegovu filološku paralelu i zakačili je za drugačiju istorijsku tvrdnju. Paralela može biti stvarna, a priča o prenosu preko konjice i dalje pogrešna.

Kako izgleda odgovorno čitanje?

Premeštaj konjice je stvaran. Poistovećivanje Kasta sa Arturom mnogo je slabije nego što popularni prikazi sugerišu i glavna arturovska nauka ga odbacuje (Higham 2002, Padel 2000, velško-britonski konsenzus Keneta Džeksona, Tomlin o natpisu). Paralela Batraz–Ekskalibur je stvarna, ali se najekonomičnije objašnjava zajedničkim indoevropskim nasleđem iz drevnog mitologema. Etimologija Lanselota je pusta želja. Poređenje pehara sa Gralom ima jezičke zube (Nartamongæ → Watsamongæ jeste dokumentovana hrišćanska promena), ali priča o istorijskom prenosu ostaje pretpostavka.

Pošten sažetak glasi: postojao je duboki indoevropski mitološki sloj koji su Skiti sačuvali, koji su Sarmati nasledili, koji su Alani preneli na Kavkaz i koji su Osetini održali živim u svom epu sve do našeg veka. Deo tog sloja možda je prenet na zapad preko sarmatskih i alanskih trupa u kasnorimskoj vojsci. Vrlo verovatno je izbio na površinu u različitim oblicima u velškoj i kontinentalnoj arturovskoj tradiciji. Tačan cevovod od Ribčestera do Kamelota teže je nacrtati nego što najromantičnija verzija sugeriše. A taj tačan cevovod i ne mora da postoji da bi komparativno-mitološke paralele značile ono što je Grivar rekao da znače.

Narti i arturovski ciklus jesu rođaci. Možda nisu roditelj i dete.

Kako je ciklus sačuvan

Ove priče imamo zahvaljujući trima generacijama naučnika pod tri različita politička režima, koji su insistirali da je taj materijal važan.

Vsevolod Miler (1848–1913) bio je prvi. Ruski iranista koji je između 1881. i 1887. objavio trotomno delo Осетинские этюды / Osetinskie Etyudy (Osetinske studije). Prvi tom doneo je folklorne tekstove na osetinskom jeziku. Drugi tom doneo je fonetiku, gramatiku i poglavlje o osetinskim verskim verovanjima, što je prva sistematska etimološka analiza osetinskog paganskog panteona. Treći tom doneo je istoriju, etnografiju i poslovice. Miler je bio prvi naučnik koji je tvrdio kontinuitet Skiti–Sarmati–Alani–Osetini, prvi koji je u imenu „Nart“ prepoznao iranski koren nar i prvi koji je nartski korpus čitao kao nacionalni ep ravan Ilijadi ili Mahabharati.

Vasilij Ivanovič Abajev (1900–2001) jeste drugi. Rođen u Kobiju u Gruziji 15. decembra 1900; umro u Sankt Peterburgu 18. marta 2001, u stotoj godini. Veći deo karijere proveo je u institutu za iranske studije u Lenjingradu. Njegovo glavno delo jeste četvorotomni Историко-этимологический словарь осетинского языка (Istorijsko-etimološki rečnik osetinskog jezika), objavljivan u Moskvi i Lenjingradu između 1959. i 1989. Koristio je materijal iz 190 jezika i dijalekata. Dobio je Državnu nagradu SSSR-a 1981. Bio je Dimezilov doživotni dopisnik i prijatelj, pružajući ruskojezičnu lingvističku kičmu na kojoj je Dimezil izgradio komparativno-mitološki argument da nartski ciklus u fosilizovanom obliku čuva skitsko-sarmatski indoevropski materijal.

Asker Hadaghatla jeste treći, odgovarajuća figura za adigejsko-čerkešku tradiciju. Sovjetske ekspedicije pedesetih godina prikupile su adigejski materijal širom severozapadnog Kavkaza. Hadaghatla je uredio sedmotomno delo Нартхэр (Narts), objavljeno u Adigeji između 1968. i 1971. Izdanje sadrži 705 tekstova i 40 muzičkih zapisa zabeleženih na terenu. To je najveći objavljeni nartski korpus na bilo kom jeziku.

Prijem na engleskom nije sustigao sve to sve do 21. veka. Džon Kolaruso, lingvista sa Univerziteta Mekmaster, objavio je 2002. kod Princeton University Press knjigu Nart Sagas from the Caucasus: Myths and Legends from the Circassians, Abazas, Abkhaz, and Ubykhs. Devedeset dve priče. Prvi zbornik na bilo kom jeziku koji okuplja nartske sage sva četiri severozapadnokavkaska naroda. Zatim je 2016. objavio Tales of the Narts: Ancient Myths and Legends of the Ossetians, uređenu sa Tamerlanom Salbijevim, u prevodu Voltera Meja i sa Abajevljevim klasičnim uvodom prvi put prevedenim na engleski. Osamdeset devet priča u osam celina. Ta dva prinstonska toma danas čine standardnu osnovu na engleskom. Kolaruso 2002. za severozapadnokavkaske varijante. Kolaruso i Salbijev 2016. za indo-iranske osetinske varijante. Zajedno su jedini način da čitalac na engleskom dobije punu sliku razilaženja između dve velike grane ciklusa.

Ciklus nije sačuvan samo u knjigama. Sačuvan je u kuhinji. Na svakoj osetinskoj porodičnoj gozbi i dalje se koriste tri pite. U svakoj zdravici i dalje se pominje Uastirdži. Pehar Uacamonga opstaje metaforički u strogom bontonu o tome ko govori prvi, ko poslednji i koliko čovek sme da pripiše sopstvenim delima. Mitologija nikada nije umrla. Samo je čekala da stranci dovoljno dobro nauče jezik da bi je zapisali.

Planina koja je sačuvala ono što su nizije izgubile

Kavkaz je ono što preživi kada civilizacija ne može da dopre do vas. Carska Persija nije mogla da uđe u visoke doline. Carski Rim nije mogao, mongolska horda nije mogla (iako je opustošila podnožja), a ni Osmansko carstvo nije moglo. Ruskom carstvu trebalo je dva i po veka rata da pokori nizijske Adigejce i nikada nije do kraja pokorilo Čečene ni Dagestance. Kroz svaki talas, visoka planinska sela nastavila su da pričaju stare priče kraj ognjišta.

Ono što su sačuvala ispostavilo se mnogo starijim od bilo kog od njih. Osetinski nartski ciklus čuva indoevropski mitološki materijal u jasnijem obliku nego bilo koji drugi preživeli ep. Ciklus u celini beleži evroazijski herojski ideal bronzanog doba koji je inače nestao: bogove-kovače koji svoje ratnike kuju od čelika, pehare koji na gozbi kontrolišu hvalisanje, tri društvene funkcije nacrtane u tri klana, vukove na početku genealogije i reke na početku matriline, varalicu koji izmišlja muziku od kostiju svoje ubijene dece, junaka rođenog iz kamena nakon što pastirovo seme pogodi stenu preko reke i drugog junaka koji može umreti tek kada njegov mač bude bačen u more.

Neki od tih motiva možda su u drugom veku preneti u Britaniju preko sarmatske konjice i hiljadu godina kasnije izronili kao Ekskalibur, Okrugli sto i Gral. Slučaj je stvaran i slučaj je sporan. U svakom slučaju, ono što je Kavkaz sačuvao starije je od same rasprave. Narti su bronzano doba Evrope koje još govori.

Ako leti posetite neko osetinsko selo i budete pozvani na gozbu, poslužiće vam tri pite složene jedna na drugu. Starešina će ih malo razmaknuti da bi Svevišnji video da ih zaista ima tri. Prva zdravica biće za Velikog i Jedinog Boga. Druga će biti za Svetog Đorđa, koji je ujedno i Uastirdži, koji je otac Satanaje, koja je majka svih Narta. Treća zdravica biće za ono što vas je dovelo za sto. Neko će na kraju ispričati priču o Batrazu koga je Kurdalægon iskovao od čelika, ili o Soslanu koji je ukrao vatru jednookom džinu, ili o Sirdonu koji je razapeo harfu od tetiva svojih sinova.

Ješćete obrok koji je ujedno i kosmologija. Slušaćete priču koja je ujedno i mitologija. Bićete gost na gozbi bronzanog doba koja neprekidno traje već tri hiljade godina, a kojoj na Zapadu gotovo niko ne poklanja pažnju.

To je ceo tekst. Planina je sačuvala ono što su nizije izgubile. Narti su i dalje ovde.

Prateći tekst o univerzalnoj mitologiji Prvog para i zapadnoj teologiji jeste Zašto Adam i Eva nisu sveti?, koji koristi isti metod Treće pozicije za genetskog Adama i Evu i univerzalni kulturni obrazac. Za srodno pitanje kako jedna jedina mitološka tradicija može da kodira pogled na svet čitave civilizacije, pogledajte i Da li bi ovo dokazalo da Bog postoji? Kako bi Isusova DNK zapravo izgledala.

Izvori

Bibliografija razvrstana prema odeljku kojem pripada. Pun spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

Primarne zbirke nartskih saga

• Colarusso, J. Nart Sagas from the Caucasus: Myths and Legends from the Circassians, Abazas, Abkhaz, and Ubykhs. Princeton University Press, 2002 (meko izdanje 2016, ISBN 9780691169149)
• Colarusso, J., i Salbiev, T. (ur.), Walter May (prev.). Tales of the Narts: Ancient Myths and Legends of the Ossetians. Princeton University Press, 2016. ISBN 9780691170404
• Hadaghatla, A. (ur.). Нартхэр (Narts), 7 tomova. Majkop: Adygea, 1968–1971
• Miller, V. Осетинские этюды / Osetinskie Etyudy, 3 toma. Moskva, 1881–1887

Osetijska filologija i leksikografija

• Abaev, V. I. Историко-этимологический словарь осетинского языка / Istorijsko-etimološki rečnik osetijskog jezika, 4 toma. Moskva–Lenjingrad: Akademija nauka SSSR-a, 1959–1989
• Abaev, V. I. „Introduction: The Ossetian Epic Tales of the Narts," u Colarusso & Salbiev (ur.), Tales of the Narts, Princeton, 2016, str. xxix–lxviii
• Kim, R. „Ossetic," u G. Windfuhr (ur.), The Iranian Languages. Routledge, 2009
• Kim, R. „Case Marking from Old Iranian to Ossetic," Transactions of the Philological Society 123:2 (2025)

Dimezil i trifunkcionalno uporedno čitanje

• Dumézil, G. Légendes sur les Nartes, suivies de cinq notes mythologiques. Pariz: Honoré Champion, 1930
• Dumézil, G. Loki. Pariz: G.-P. Maisonneuve, 1948
• Dumézil, G. Mythe et épopée, t. I. Pariz: Gallimard, 1968
• Dumézil, G. Romans de Scythie et d’alentour. Pariz: Payot, 1978

Sarmatska hipoteza: Artur, Ekskalibur, Gral

• Grisward, J. H. „Le motif de l’épée jetée au lac : la mort d’Artur et la mort de Batradz," Romania 90 (1969), str. 289–340 i 473–514
• Littleton, C. S., i Malcor, L. A. From Scythia to Camelot: A Radical Reassessment of the Legends of King Arthur, the Knights of the Round Table, and the Holy Grail. Garland, 1994; revidirano Routledge, 2000. ISBN 0-8153-3566-0
• Malcor, L. A. „Lucius Artorius Castus, Part 1: An Officer and an Equestrian," The Heroic Age 1 (1999); „Part 2: The Battles in Britain," The Heroic Age 2 (1999)
• Reid, H. Arthur the Dragon King: The Barbaric Roots of Britain’s Greatest Legend. London: Headline, 2001. ISBN 0-7472-6225-X
• Higham, N. J. King Arthur: Myth-Making and History. Routledge, 2002. ISBN 0-415-21305-3
• Padel, O. J. Arthur in Medieval Welsh Literature. Cardiff: University of Wales Press, 2000. ISBN 0-7083-1682-4

Antički i klasični izvori

• Herodot, Istorija, knjiga IV, posebno 4.59–62 i 4.66 (Loeb izdanje)
• Kasije Dion, Roman History, knjiga 72 (ranije 71), gl. 16. Loeb Classical Library t. IX (Earnest Cary, prev.). Harvard University Press, 1927
• Corpus Inscriptionum Latinarum III, br. 1919 (= 8513 = 12813); CIL III 14224. Berlinsko-Brandenburška akademija nauka
• Mojsije Horenski, Istorija Jermena (5. vek)

Savremena časopisna nauka

• Eloeva, F., i Sausverde, E. „Culture Hero’s Intrepid Past: Prometheus, Loki, Syrdon, Coyote." Literatūra 57, br. 3 (2015), str. 98–115. DOI 10.15388/Litera.2015.3.9880
• Ognibene, P. „Escape from the Land of the Dead: Nart Sagas, Divine Comedy, and the Journey Through the Afterlife." Iran and the Caucasus 26, br. 3 (2022), str. 201–216. Brill. DOI 10.1163/1573384X-20220302
• Nartamongæ. The Journal of Alano-Ossetic Studies, t. I–II. Vladikavkaz / Pariz, 2002–2003