Na uvodnim stranicama svoje etnografije Slavische Volksforschungen iz 1908, Friedrich S. Krauss iznosi tvrdnju koja još uvek zapanjuje moderne čitaoce. Jedan od njegovih dopisnika iz Bosne napisao mu je: „U stvarnost vampira veruju hrišćani i muslimani podjednako čvrsto — ili bar ne manje čvrsto — nego u Boga na nebu" (vjeruju — ko da ima Bog na nebu).
Ovo nije bilo preterivanje. Za Južne Slovene ranog dvadesetog veka — i vekovima pre toga — vampir nije bio stvorenje iz gotskih romana ili senzacionalističke štampe. Bio je stvaran kao komšija koji je umro prošle zime, prisutan kao grebanje na kapcima posle ponoći, izvestan kao stoka nađena iskrvarena u zoru.
Ali unutar ovog sveta opšteg verovanja u vampire, svaka oblast negovala je svoje tradicije, svoja imena, svoje rituale. I u obalnom gradu Splitu i selima rasejanim po dalmatinskom zaleđu, govorilo se o biću koje nije bilo sasvim kao ostala: o Kozlaku.
Lavirint imena
Pre nego što uđemo u svet Kozlaka, moramo prvo proći kroz zbunjujuću terminologiju slovenskih vampira — jer vampir je nosio mnogo imena, a svako ime nosilo je suptilne razlike u značenju.
Krauss dokumentuje ovu raznolikost pedantno. Bugari su govorili vampir, ali češće vapir, vepir ili vupir. Srbi su koristili vampir, lampir, lapir, upir i upirina — poslednja dva izraza, primećuje Krauss, čuo je najčešće iz usta pravoslavnih sveštenika. Slovenci i Hrvati preferirali su vampir, dok je stariji izraz vukodlak (doslovno „vučja dlaka", prvobitno označavajući vukodlaka) bio prenet na vampira bez, kako Krauss insistira, ikakve zabune pojmova u narodnom umu.
U Crnoj Gori i južnoj Hercegovini vladale su potpuno drugačije reči: tenac ili tenjac (verovatno izvedeno iz grčkog thénar preko tenar, što znači „svod" ili „kripta"). Da prokune nekoga tamo, moglo se reći: „Da Bog da, potenčio se, kao što i hoćeš ako Bog da!" — „Dao Bog da postaneš tenac, kao što ćeš i postati ako Bog da!"
Na nekim od dalmatinskih ostrva, gde su živele poslovenjene italijanske populacije, vampir se zvao Orko — ime koje potiče od rimskog boga podzemlja Orcusa, čije ime je odavno postalo sinonim za smrt, demone i čudovišta širom romanskog govornog područja.
I onda je tu bio Kozlak.
Kozlak: Više od vampira
U i oko Spalata (italijansko ime za Split) u Dalmaciji, Krauss je otkrio da je misteriozno ime Kozlak bilo češće od Vukodlak ili Vampir. Značenje samog imena ostalo mu je tamno — i ostaje takvo do danas — ali ono što je Kozlak predstavljao bilo je nepogrešivo jasno.
Kozlak nije bio puki povratnik, nije bio jednostavno leš oživljen zlim duhovima. Kozlak je bio obeležen od rođenja, a njegovo stanje bilo je nasledno (nasljedno, kako su meštani govorili, koristeći italijanski uticani termin ereditario). Ako je otac bio Kozlak, i sin će to postati. Ovo nasledno prokletstvo smeštalo je natprirodno direktno u porodičnu liniju, čineći ga ne samo pitanjem individualne grehe ili nepravilne sahrane, već same krvi.
Ono što je Kozlaka zaista činilo posebnim, međutim, bilo je šta je mogao da radi dok je još bio živ.
Moći živog Kozlaka
Za razliku od standardnog vampira — leša opsednutog paklenim duhom koji ustaje da muči žive — Kozlak je pokazivao natprirodne sposobnosti pre smrti. Prema tradicijama koje je Krauss sakupio:
Proricanje vremena: Kozlak je mogao da predvidi buduće vreme sa jezivom preciznošću. U stočarskim i ribarskim zajednicama duž dalmatinske obale, gde su životi zavisili od znanja kada će oluja doći, ovo je bio dragocen i uznemirujući dar.
Natprirodna brzina: Kozlak je mogao hodati brže i lakše od običnih ljudi. Kretali su se neprirodno brzo, što ih je izdvajalo od komšija.
Tajne knjige: Najmisterioznije od svega, ljudi su verovali da Kozlaci poseduju posebne knjige koje samo oni mogu čitati i iz kojih su učili umetnost činjenja čuda. Šta su te knjige sadržavale, kako su ih dobijali, koja čuda su činili — narodna tradicija sačuvala je samo nagoveštaje i šaputanja.
Ova aura skrivenog znanja činila je Kozlaka i strašnim i izbegavanim. Krauss primećuje da su obični seljaci pazili da nikada ne izazovu ili uvrede nekoga za koga su sumnjali da je Kozlak. Svađati se sa takvom osobom — zu streiten wagt er es schon lange nicht mit ihm — to čovek nikada ne bi smeo.
Kada je smrt došla
Čudni darovi Kozlaka nisu završavali sa smrću. Kao i drugi vampiri, Kozlak je ustajao da muči žive, ali njegova proganjanja poprimala su posebne oblike.
Kozlak je uznemiravao domaćinstva noću. Zveckao je tanjirima, lupao po zidovima, čak vukao kola kroz dvorište. Ovo su bile manifestacije poltergeista koliko i vampira — nemirna, ljutita prisutnost koja nije mogla ostati u svom grobu.
Kada bi se takva proganjanja desila, porodice su znale da im treba pomoć koju obična sredstva ne mogu pružiti.
Franjevci i trn sa planina
U Dalmaciji, franjevački red bio je vekovima centralan za seoski život. Fratri u smeđim mantijama služili su ne samo kao sveštenici već i kao iscelitelji, učitelji i — kada je bilo potrebno — stručnjaci za bavljenje natprirodnim.
Kada bi Kozlak proganjao domaćinstvo, porodica bi potražila franjevačkog fratra. Monasi su bili poznati po svojim zapisima — zaštitnim amuletima koji su sadržavali pisane molitve i blagoslove koji su mogli odbiti zlo. Ali kada amuleti nisu bili dovoljni, bilo je potrebno direktnije delovanje.
Kontra-ritual bio je precizan i specifičan:
- Franjevac bi otišao do groba osumnjičenog Kozlaka
- Kroz molitvu i prizivanje, fratar bi prizvao Kozlaka — prisilio ga da se manifestuje ili prizna svoje prisustvo
- Najvažnije, fratar bi proboo leš trnom sa žbuna drače (spina na latinskom, glog na srpskom)
Ali ne bilo koji trn je bio dovoljan. Folklor je insistirao na posebnom zahtevu: trn je morao biti sa žbuna drače koji raste visoko u brdima, izvan pogleda na more.
Ova geografska odredba je fascinantna. Zašto bi bilo važno da li glog može da „vidi" Jadran? Odgovor verovatno leži u drevnoj simboličkoj geografiji dalmatinske obale, gde je more predstavljalo jedan svet — svet trgovine, stranih uticaja, šireg Mediterana — dok su planine predstavljale drugi: staro, autentično, sile koje su prethodile i hrišćanstvu i Rimu. Trn koji može da pokori Kozlaka morao je doći iz planinskog sveta, nedirnut pogledom na more.
Definicija vampira: Dva seljaka govore
Krauss čuva izvanrednu razmenu između dva srpska seljaka koji su pokušavali da definišu šta vukodlak ili vampir zapravo jeste. Njihovo neslaganje osvetljava složenost narodnog verovanja:
Prvi seljak je rekao: „Mi tako zovemo pokojnike u koje 40 dana posle smrti uđe pakleni duh i oživi ih. Vampir napušta noću svoj grob, davi ljude po kućama i pije im krv."
Ali drugi seljak ga je ispravio: „Ne, pogrešio si. Prokleta duša ne nalazi ulaz ni u raj ni u pakao. Vampir je stoci još mnogo opasniji nego krštenima" (ljudima).
Ovo neslaganje otkriva nešto duboko. Da li je vampir bio leš opsednut demonom, ili je to bila originalna duša, zarobljena između svetova? Da li je primarno pretio ljudima ili njihovim životinjama? Različita sela, različite porodice, različiti pojedinci držali su različite stavove — ali svi su se slagali da je vampir stvaran i opasan.
Kletva i blagoslov
Južni Sloveni su okruživali verovanje u vampire bogatim rečnikom kletvi i zaštitnih formula. Krauss beleži da kad god se govorilo o vampirima, ljudi bi dodali ritualnu kletvu:
„Na putu mu broč i glogovo trnje!"
Pominjanje broča (biljke sa crvenim korenjem koji se koristio za bojenje) i glogovog trnja nije bilo proizvoljno. Verovalo se da glog najbolje raste na crvenkastom, krvavom kamenju. Kletva je tako prizivala i boju krvi i biljku koja može probosti i onesposobiti vampira.
Neki govornici su se ustručavali da uopšte koriste reč „vampir". Krauss je čuo eufemizam „mrtva nesreća" da se koristi umesto toga. Izgovoriti pravo ime bića bilo je opasno; bolje je govoriti oko njega, da se ne privuče njegova pažnja.
Širi kontekst: Hrvatska kao zemlja vampira
Kozlak nije bio jedini doprinos Dalmacije vampirskom predanju. U Istri, na severu, slučaj Jure Grande Alilovića (1578-1656) postao je prvi dokumentovani vampirski slučaj u evropskoj istoriji. Johann Weikhard von Valvasor je 1689. zabeležio kako je Grando terorizovao svoje selo Kringu šesnaest godina posle smrti, dok grupa seljaka predvođena prefektom Mihom Radetićem nije 1672. otvorila njegov grob, našla telo netaknuto i nasmeušeno, i konačno ga odrubila — pošto se glogov kolac odbio od njegovih grudi.
Vampirsko suđenje 1737-1738. u Dubrovniku sačuvalo je još jedan vokabular: kosak, prikosak, tenjac i vukodlak svi se pojavljuju u svedočenjima kao imena za nemirne mrtve.
Svaka oblast, svaka dolina, svako ostrvo razvilo je svoju varijantu tradicije. Kozlak je bio poseban doprinos Splita — i bez Kraussove pažljive etnografije možda bi potpuno nestao iz ljudskog pamćenja.
Šta je činilo Kozlaka drugačijim
Gledajući unazad na tradiciju Kozlaka, nekoliko karakteristika ga izdvaja od drugih slovenskih vampira:
Nasledna priroda: Dok su mnoge vampirske tradicije tvrdile da određene smrti (samoubistvo, ekskomunikacija, nepravilna sahrana) stvaraju vampire, Kozlak se rađao u svom stanju. Prokletstvo je teklo kroz porodice, čineći nemogućim da mu se izbegne pobožnošću ili pravilnom sahranom.
Moći za života: Većina vampirskih tradicija fokusira se na ono što biće radi posle smrti. Tradicija Kozlaka posvećivala je jednaku pažnju čudnim sposobnostima žive osobe — moćima koje su ih označavale kao nešto drugo od potpuno ljudskog još pre nego što su umrli.
Tajno znanje: Misteriozne knjige koje samo Kozlaci mogu čitati ukazuju na vezu sa učenom magijom, sa grimoarima i zabranjenim znanjem, što je neobično u seljačkim vampirskim tradicijama.
Franjevački odgovor: Specifična uloga franjevačkih fratara i njihovih zapisa pokazuje kako su narodno verovanje i institucionalno hrišćanstvo pregovarali jedno s drugim. Crkva nije poricala postojanje vampira; pružala je ritualnu tehnologiju za borbu protiv njega.
Tišina Kozlaka
Danas je Kozlak skoro zaboravljen. Turista koji poseti Split naći će rimske ruševine, venecijansku arhitekturu, hrvatsku kuhinju — ali ne spomenike biću koje je nekada terorizovalo zaleđe. Sama reč je uglavnom nestala iz upotrebe.
Ipak, Kozlak zaslužuje sećanje, ne kao kuriozitet već kao dokaz koliko je bogato strukturirano narodno verovanje nekada bilo. U Kozlaku vidimo:
- Stapanje vampirskih i vračevskih tradicija
- Nasledno prokletstvo koje je činilo natprirodno neizbežnim
- Preciznu ritualnu geografiju koja je razlikovala planinu od mora
- Pregovore između narodnog verovanja i institucionalne religije
- Moć imena — mnoga imena za vampira, eufemizme korišćene da se ne izgovaraju
Krauss je 1908. napisao da je verovanje u vampire bilo jako kao verovanje u Boga. Vek kasnije, oba su oslabila, i Kozlak je izbledeo sa njima. Ali u arhivama, na stranicama Slavische Volksforschungen, Kozlak još uvek hoda — brže od običnih ljudi, čitajući knjige koje samo on može razumeti, čekajući franjevca koji će doneti trn sa planina iza mora.
Primarni izvor za ovaj članak je Friedrich S. Krauss, Slavische Volksforschungen (Leipzig: Wilhelm Heims, 1908), dostupno preko Project Gutenberg. Kraussovo delo ostaje neprocenjiv zapis južnoslovenskih narodnih verovanja koja bi inače bila izgubljena.
