U septembru 1224. godine, čovek u ranim četrdesetim držao je post na planini La Verna, krečnjačkoj litici u toskanskim Apeninima. Prema izveštaju koji je njegov sledbenik Toma Čelanski napisao šest godina kasnije, Franja Asiški je tamo imao viziju šestokrilog serafina, i kada je vizija prošla, na njegovim šakama, stopalima i boku otvorile su se rane. Krio ih je najbolje što je mogao tokom dve godine života koje su mu preostale.
Izveštaj Tome Čelanskog prvi je te vrste. U dvanaest vekova hrišćanstva pre tog jutra, sa svim svojim mučenicima i pustinjskim asketama, niko nije zabeležen kao nosilac pet rana raspeća na sopstvenom telu. Posle La Verne slučajevi ne prestaju; stigme su retkost u istoriji religije, fenomen sa datumom početka.
Od tog datuma trag vodi kroz medicinske komisije koje su posmatrale stigmatike kako krvare i kroz vatikansku istragu koja je protivrečila samoj sebi, do pitanja koje je vek i po istraživanja samo izoštrio.
Šta reč pokriva
Termin potiče iz Pavlove poslanice Galatima: “Ja na svom telu nosim znake Isusove,” stigmata na grčkom. Pavle je verovatno mislio na ožiljke od batina. Srednjovekovna crkva je dala reči specifično značenje: rane koje odgovaraju ranama raspetog Hrista i koje se pojavljuju na živom telu bez spoljašnjeg uzroka. Pun skup čini pet rana: obe šake, oba stopala i bok. Građa sadrži i delimične slučajeve, pojedinačne rane, tragove trnove krune i ono što su teolozi nazivali nevidljivim stigmama, bol bez lezije. Rita iz Kašije, koja je petnaest godina nosila jednu ranu koja se gnojila na čelu, klasičan je delimičan slučaj: hagiografija broji jedan trn krune, a ne pet rana.
Jedan slučaj prethodi Franji i ne uklapa se sasvim. Kada je otvoren grob Anzberta, nadbiskupa Ruana iz sedmog veka, njegov hagiograf izveštava da su na telu pronađeni crveni tragovi u obliku krsta. Istoričarka Kerolin Muesig, koja je pratila ideju stigmatske duhovnosti pre 1224. godine, tretira ovakve izveštaje kao zasebnu pobožnu struju, tragove krsta, a ne rane Muke; fenomen pet rana i dalje počinje sa Franjom.
Francuski lekar Antoan Imber-Gurbi objavio je svoj popis fenomena, La Stigmatisation, 1894. godine i izbrojao 321 stigmatika, od kojih 41 muškarac. Savremeni istraživački projekat na Univerzitetu u Antverpenu, koji je proveo četiri godine tragajući za stigmaticima u arhivima širom Evrope, vodi dosijee o 245 stigmatika za period od 1800. do 1950. godine. Dva popisa koriste različita pravila i nijedan nije potpun, ali odnos je u oba ostao stabilan: stigme u ogromnoj većini pogađaju žene.
Imber-Gurbijev popis iz 1894. godine izbrojao je 321 stigmatika kroz sedam vekova. Samo 41 je bio muškarac, a prvi među njima, Franja Asiški, ostaje najpoznatiji stigmatik svih vremena.
Šesnaest meseci u Akademiji
Lujza Lato je bila švalja u Boa d’Enu, belgijskom selu, kada su joj stigme počele 1868. godine. Imala je osamnaest godina. Svakog petka krvarila je iz šaka, stopala i boka i padala u ekstazu, a okupljale su se gomile, i s njima doktori.
Belgija 1870-ih vodila je politički rat između katolika i liberala, a Lujza Lato je postala njegovo bojno polje. Godine 1874. Belgijska kraljevska akademija medicine otvorila je formalnu debatu o njenom slučaju koja je trajala otprilike šesnaest meseci. Profesor medicine sa katoličkog univerziteta u Luvenu, Ferdinand Lefevr, pregledao ju je 1868. godine i branio stav da nijedno prirodno objašnjenje nije dovoljno. Izvestilac Akademije, dr Evarist Varlomon, otišao je sam u Boa d’En.
Njegov izveštaj iz 1875. godine odbija da se prikloni bilo kom taboru. Simulirati ekstaze, napisao je, bilo je “simplement impossible”: funkcionalni poremećaji koje je zabeležio bili su izvan domašaja volje. Krvarenje je prihvatio kao stvarno, ali tvrdnju da Lato godinama nije jela odbacio je, jer kontinuirani nadzor nije ni sproveden, i zahtevao je odlučujući test, koji nikada nije usledio.
Varlomon je izgradio treću poziciju između čuda i prevare. Predložio je dijagnozu koju je nazvao névropathie stigmatique, poremećaj u kojem sam nervni sistem proizvodi rane, i uporedio mehanizam sa hipnotičkim eksperimentima svog doba. Što se posta tiče, sugerisao je supercherie inconsciente, nesvesnu obmanu: pacijentkinja jede u drugom stanju i ne zna za to. Pitao je, rečnikom 1875. godine, kako vera stiže do mesa.
Fratar pod istragom
Otac Pio iz Pietrelčine, kapucinski fratar u južnoj Italiji, prijavio je punih pet rana 1918. godine i nosio ih pedeset godina. Nijedan stigmatik nije bio toliko ispitivan, i malo je toga time rešeno.
Tri lekara videla su ga u razmaku od godinu i po dana. Luiđi Romaneli, glavni lekar civilne bolnice u Barleti, pregledao je rane u maju 1919. godine i zaključio da su izvan prirodnog objašnjenja. Amiko Binjami, patolog iz Rima, došao je u julu 1919. godine i predložio suprotno: nekrozu kože, moguće održavanu hemikalijom poput tinkture joda, iako je isključio namerno lažiranje. Treći lekar, Đorđo Festa, pregledao ga je 1919. i ponovo 1920. godine i odbacio hemijsku teoriju.
Zatim je došao Agostino Đemeli, franjevac i lekar koji je osnovao milanski katolički univerzitet. Pio je odbio da mu pokaže rane bez pismenog ovlašćenja, pa ih Đemeli nikada nije pregledao. Ipak je podneo mišljenje: stigme su “plodovi sugestije” i fratar pripada psihijatrijskoj nezi. Istoričar Serđo Lucato, koji je rekonstruisao aferu iz arhiva, izneo je na videlo i svedočanstvo Marije De Vito iz 1919. godine, u kojem ona kaže da je Pio privatno tražio karbolnu kiselinu. Njegove pristalice odgovaraju da je kiselina bila za sterilizaciju špriceva tokom španskog gripa, ali dokument u svakom slučaju stoji u dosijeu.
Crkva je istraživala na svoju ruku. U junu 1921. Sveta kancelarija, najviša doktrinarna vlast Vatikana, poslala je biskupa Rafaela Karla Rosija u San Đovani Rotondo, a on je u izveštaju zaključio da su rane stvarna činjenica i da prevare nema. Dve godine kasnije, 31. maja 1923. godine, ista Sveta kancelarija objavila je svoj nalaz: non constare de eorundem factorum supernaturalitate, nije utvrđeno da su ove činjenice natprirodne, što je pre sleganje ramenima na latinskom nego osuda. Institucija koja je kanonizovala Pija 2002. godine učinila je to na osnovu njegovih vrlina i prijavljenih čuda, i nikada nije proglasila same stigme natprirodnim.
Doktor i njegov omiljeni slučaj
Mari-Žili Žani je bila seljanka iz La Frodea, zaseoka blizu Blena u Bretanji. Njene stigme pojavile su se u februaru 1873. godine, kada je imala dvadeset tri godine, a tokom narednih decenija prijavljivala je rane i vizije, uz stalni potok proročanstava. Umrla je 1941. godine, nakon skoro sedamdeset godina kao stigmatikinja, što je jedan od najdužih perioda u zapisima.
Njen lekar bio je Antoan Imber-Gurbi, profesor medicine u Klermon-Feranu, čovek koji će kasnije izbrojati 321 stigmatika. Umesto da je posmatra kao što je Varlomon posmatrao Lato, on ju je promovisao. Istoričar Luka Sandoni dokumentovao je kako je Imber-Gurbi, predani rojalistički katolik, mobilisao svoje stigmatike u političkoj borbi protiv antiklerikalne republike, a istoričarka Andrea Graus rekonstruisala je rastući priliv hodočasnika oko poseta bretonskoj stigmatikinji. Lokalno sveštenstvo bilo je znatno uzdržanije od njenog doktora. Dijeceza u Nantu nikada je nije priznala, i formalno se distancirala od udruženja koje danas održava sećanje na nju.
Za ovu priču Žani je važna pre svega zbog svog lekara. Čovek koji je sastavio popis stigma proveo je decenije kao pristalica svog omiljenog slučaja, i to je problem koji se ponavlja kroz ceo dosije: skeptici stižu nakratko dok posvećeni ostaju godinama, pa najduži i najbliži zapisi dolaze iz najmanje neutralnih ruku.
Niz se nastavlja
Dvadeseti vek je na fenomen usmerio bolje instrumente i nije se oko njega složio ništa više nego devetnaesti. Tereza Nojman, kći seljaka u bavarskom selu Konersrojt, krvarila je petkom decenijama i pričalo se da živi samo od pričesne hostije. Jula 1927. njena biskupija je naredila petnaestodnevni nadzor: dr Oto Zajdl i četiri sestre bolničarke posmatrali su je danonoćno, videli da ne uzima hranu i zabeležili da joj je težina opala za oko četiri kilograma pre nego što se povratila. Pobožni su protumačili izveštaj kao potvrdu. Lekari su primetili povratak težine, a kada ju je profesor Martini posmatrao 1928, zabeležio je da se sveža krv pojavljivala nakon intervala u kojima su posmatrači zamoljeni da napuste sobu. Svoj nalaz je nazvao sumnjom, ne dokazom, i slučaj je ostao otvoren na obe strane.
Dosije se od tada nije zatvorio. Džema Galgani, mlada žena iz Luke, nosila je rane koje su se ponavljale do smrti 1903. godine. Natuca Evolo, nepismena žena iz Kalabrije, pokazivala je krvarenje i tragove tokom većeg dela dugog života; lekari i posmatrači ispitivali su je bez jedinstvenog zaključka, sve do njene smrti 2009. U Damasku Mirna Nazur od 1980-ih pokazuje stigme i neobjašnjivo izlučivanje ulja; snimana je i ispitivana. Nijedan od ovih slučajeva ništa nije rešio; katalog je nastavio da raste.
Gde su ekseri otišli?
Standardni prigovor glasi ovako: pravi ekseri za raspeće išli su kroz ručne zglobove, jer dlanovi ne mogu da izdrže težinu tela, a stigme se pojavljuju na dlanovima, pa rane kopiraju grešku na slikama i slučaj je zatvoren.
Tvrdnja o ručnom zglobu potiče gotovo u potpunosti od jednog čoveka. Pjer Barbe, francuski hirurg koji je 1930-ih radio na Torinskom platnu, tvrdio je na osnovu svojih anatomskih eksperimenata da dlan ne može da izdrži težinu visećeg tela, a ručni zglob može. Većina samouverenih izjava o anatomiji raspeća vodi poreklo upravo odatle. Ali Barbeov argument pretpostavlja oblik naprave i odsustvo bilo kakvog drugog oslonca, a ni jedno ni drugo nije poznato. Grčka reč stauros, u Liddell-Scott-Jones rečniku, znači pre svega uspravni kolac ili motku; poznati krst sa dve grede je kasniji razvoj prakse i slike. Ništa ne isključuje užad ili potpornu sedišnicu, a žrtva čije su ruke vezane i dalje visi bez obzira na to šta dlan može da izdrži.
Arheološka građa je oskudnija nego što ijedan tabor priznaje. Do danas je identifikovan tačno jedan skelet raspetog čoveka iz rimske Judeje: Jehohanan, pronađen u jerusalimskoj kosturnici 1968. godine, sa gvozdenim ekserom još uvek u petnoj kosti. U ponovnom ispitivanju iz 1985. godine Džozef Zijas i Eliezer Sekeles nisu našli nedvosmislenu traumu na rukama i zaključili su da su verovatno bile vezane, što ostavlja jedan ekser u peti kao ceo fizički dokaz o tome kako je Rim razapinjao.
Niko ne zna gde su ekseri otišli, niti da li je pojedina žrtva uopšte bila prikovana za ruke. Argument o ručnom zglobu počiva na anatomskim eksperimentima i njihovim nedokazanim pretpostavkama, tradicija o dlanu na slikama, a nijedna strana internet rasprave nema empirijsko tlo pod nogama. Jedno drugo zapažanje dokumentovano je bolje od oba: stigme se pojavljuju tamo gde vernikove slike postavljaju rane. Srednjovekovni i moderni stigmatici krvarili su iz dlanova u vremenima kada je svako raspelo pokazivalo dlanove. Istoričarka umetnosti Dženivijiv Kolfild pratila je kako su se prikazi Franjinog stigmatizovanja menjali dok se optička teorija kretala kroz franjevački red; rane stižu na zracima, poput slike prenete na površinu koja prima. Slikari su, u najmanju ruku, mislili da znaju kakav je to događaj: nešto viđeno, utisnuto iznutra.
Test izloženosti
Ako rane kopiraju slike, fenomen bi trebalo da ih prati u oba smera, i slučajevi pokazuju upravo to.
Preko granica katolicizma fenomen je prešao 1972. godine: u tri nedelje pre Uskrsa, devojčica od deset i po godina u velikom američkom gradu počela je da krvari sa klasičnih mesta rana raspeća. Njena porodica je bila baptistička, tradicija bez pobožnosti prema stigmama, u kojoj raspela jedva da imaju mesta. Dva psihijatra, Lojd Erli i Džozef Lifšuc, objavili su slučaj u Archives of General Psychiatry 1974. godine i izvestili da je pomno ispitivanje pokazalo da je samoozleđivanje malo verovatno. U danima pre nego što je krvarenje počelo, devojčica je čitala versku knjigu o raspeću i gledala televizijski film o njemu, i oboje je snažno uticalo na nju.
Nemački lekar tvrdio je da je reprodukovao efekat na zahtev. Alfred Lehler, u monografiji objavljenoj sledeće godine, izvestio je da je na Veliki petak 1932. godine njegova pacijentkinja, zabeležena kao Elizabeta K., gledala prezentaciju raspeća, film u nekim izveštajima, projektovane slajdove u drugim, i žalila se na bol u šakama i stopalima. Lehler, koji ju je lečio hipnozom, sugerisao joj je u transu da će se rane formirati na bolnim mestima. Prema njegovom izveštaju i fotografijama, formirale su se, a dalja sugestija je proizvela krvave suze. Slučaj se svuda citira i dokazuje manje nego što se čini: rane su nastale bez nezavisnih svedoka, a sam Lehler je priznao da njegov nadzor nije mogao isključiti manipulaciju. Ostaje tvrdnja o izazvanim stigmama, neponovljena pod kontrolisanim uslovima. Literatura o plikovima ponavlja istu putanju u manjem obimu: časopisi iz sredine veka donose izveštaje o slučajevima promena na koži izazvanih sugestijom, uključujući plik podignut na ruci hipnotisanog subjekta u izveštaju iz 1963. u Psychosomatic Medicine, ali kada je kontrolisana studija 1976. proverila direktnu sugestiju na četrdeset subjekata, nijedan plik se nije formirao, a nekoliko promena na koži koje su se pojavile moglo se svesti na ranije povrede ili na ruke samih subjekata.
A tamo gde slika nema, fenomen se ne pojavljuje. Medicinska literatura sadrži usputne reference na muslimanske slučajeve, rane za koje se tvrdi da odražavaju borbene rane proroka, ali one su slabo dokumentovane, i nijedan pouzdano zabeležen slučaj stigma muke ne postoji u bilo kojoj nehrišćanskoj populaciji bez izloženosti hrišćanskoj ikonografiji: kroz skoro osam vekova i stotine slučajeva, svaki stoji nizvodno od raspela.
Grčka reč stauros, obično prevođena kao “krst”, znači pre svega kolac ili motku u standardnom grčkom rečniku. Oblik sa dve grede poznat iz umetnosti je kasnija konvencija, jedan od nekoliko razloga zašto je anatomija rimskog raspeća manje utvrđena nego što većina ljudi pretpostavlja.
Telo koje gleda
Neuronauka je mapirala sposobnost koja obrazac izloženosti čini manje čudnim. Gledanje druge osobe kako je dodiruju ili povređuju aktivira sopstvene senzorne mehanizme posmatrača: snimanje mozga pokazuje da regioni koji obrađuju bol, uključujući delove somatosenzornog korteksa, reaguju na bol koji se samo vidi. Kod većine ljudi aktivacija ostaje ispod praga osećaja, ali kod nekih ga prelazi. Ljudi sa ogledalsko-taktilnom sinestezijom svesno osećaju dodir na sopstvenoj koži kada gledaju kako se dešava na nečijoj drugoj, stanje koje su dokumentovali neuronaučnica Sara-Džejn Blejkmor i kolege 2005. godine; kasniji radovi povezuju ga sa oslabljenom granicom između sebe i drugog, smeštenom na spoju temporalnog i parijetalnog režnja. Neki koji reaguju na tuđi bol idu dalje i lokalizuju ga: viđenu povredu osete na odgovarajućem mestu na sopstvenom telu.
Sve ovo čini gradijent koji se zaustavlja daleko pre samog fenomena: gotovo svaki mozak tiho uvežbava rane koje gleda, a dokumentovana manjina ih i oseća. Da li neko telo može da ode korak dalje i da samo sebe obeleži, to je pitanje koje dosije o stigmama stalno postavlja, a ništa u toj literaturi na njega ne odgovara. Ona pokazuje samo to da telo koje gleda raspeće već uvežbava ono što vidi.
Šta Varlomon nije mogao da zna
Varlomon je uporedio Latoino stanje sa hipnozom jer je to bila veza uma i tela koju je njegov vek imao. Naš ima nešto bolje izmereno: placebo efekat, moć očekivanja odvučenu u laboratoriju.
Ublažavanje bola placebom pokreću sopstveni opioidi tela, ista unutrašnja apoteka koju smo pratili u Najstarijoj drogi tela, a lek nalokson, koji blokira opioidne receptore, može da isključi veliki deo toga, što su tokom 1990-ih pokazali neuronaučnik Fabricio Benedeti i njegove kolege. Efekat seže dalje od bola. U eksperimentima uslovljavanja imunosupresivni lek se uparuje sa napitkom karakterističnog ukusa, a kasnije sam napitak merljivo potiskuje funkciju imunih ćelija. Beta-blokator ukida efekat, tako da put od ukusa do imunog sistema prolazi kroz nerve koji se mogu identifikovati. Placebo sa otvorenom etiketom, šećerne pilule za koje pacijenti znaju da su šećerne pilule, i dalje deluje kod nekih stanja, a pregled iz 2025. godine navodi da mehanizam ostaje nejasan.
Efekti su dokazani izvan svake sumnje, a delovi ožičenja su mapirani: opioidni put ovde, simpatički onde. Nedostaje opšti odgovor: kako se stanje tako apstraktno kao što je očekivanje prevodi, slučaj po slučaj, u instrukcije kojih tkivo može da se pridržava. Istraživanje je potvrdilo fenomen koji je Varlomon naslutio i nije odgovorilo na njegovo pitanje.
Ništa od ovoga ne čini stigme rešenim slučajem noceba, zlog blizanca placebo efekta, ispisanog na koži. Ali medicina ipak ima tanak dosije tela koja krvare bez rane. Psihogena purpura izaziva spontane bolne modrice, često tokom emocionalnog stresa. Hematidroza, prolazak krvi kroz netaknutu kožu, obično na vrhuncu straha, opstaje u pojedinačnim prikazima slučajeva, od kojih je jedan objavljen u Canadian Medical Association Journal 2017. godine, a neki kliničari misle da kao zasebno stanje uopšte i ne postoji. Ni za šta u tom dosijeu mehanizam nije poznat. Literatura o placebu čini nešto skromnije: oduzima luksuz da se ceo dosije odbaci kao nemoguć.
Telo koje radi na predviđanja
Glavna struja neuronauke razradila je u poslednjoj deceniji okvir za to kako očekivanje uopšte može da dopre do tkiva. U teoriji prediktivne obrade mozak vodi stalni model tela i izdaje predviđanja pre nego što se potreba javi: sve od otkucaja srca do delova imunske funkcije podešava unapred, umesto da čeka signale pa na njih reaguje. Lisa Feldman Barrett i W. Kyle Simmons izložili su anatomiju tog ustrojstva 2015. u Nature Reviews Neuroscience: kortikalne regije u kojima stoji model tela iste su one koje izdaju komande za njegovu regulaciju, tako da je očekivanje koje se tiče tela u ovoj arhitekturi već i naredba telu. Anil Set u srodnom radu sam osećaj posmatra kao najbolju tekuću pretpostavku mozga o stanju tela.
Stigme se u ovoj literaturi nigde ne pominju, a o tome dokle taj okvir seže raspravlja se unutar struke. On ipak menja oblik pitanja. Ako telesna regulacija radi na predviđanja, verovanje koje stoji na vrhu sistema ugrađeno je u mašineriju koja upravlja tkivom ispod, a nalazi o placebu čitaju se kao vidljiva ivica te arhitekture. Da li se to može doterati sve do rane, otvoreno je koliko i 1875. godine.
Varlomon je 1875. godine stajao na jednom kraju tog pitanja i držao oba zaključka odjednom: ekstaze izvan simulacije, post kao legendu, a između njih svoju névropathie stigmatique, telo koje izvodi nešto što njegov vlasnik nije svesno izabrao. Sto pedeset godina kasnije instrumenti su bolji, a dosije je i dalje otvoren. Bar što se posta tiče, stari izvestilac je dobio odgovor u jednoj rečenici: « La physiologie qui, elle, n’a de ménagements à garder envers personne, nous répond : Elle mange. » Fiziologija, koja nikome ne duguje obzire, odgovara nam: ona jede. Sve ostalo u njegovom izveštaju još uvek čeka.
Izvori
- Toma Čelanski, Vita prima S. Francisci (Prvi život sv. Franje), 1230.
- Evarist Varlomon, Louise Lateau: rapport médical sur la stigmatisée de Bois-d’Haine, Belgijska kraljevska akademija medicine, Brisel, 1875.
- Antoan Imber-Gurbi, La Stigmatisation, Klermon-Feran, 1894.
- Ogisten Pulen, ‘Mystical Stigmata,’ The Catholic Encyclopedia, 1912.
- Kerolin Muesig, ‘Signs of Salvation: The Evolution of Stigmatic Spirituality Before Francis of Assisi,’ Church History 82:1 (2013), 40-68.
- Tine Van Oselar i dr., Between Saints and Celebrities: The Devotion and Promotion of Stigmatics in Europe, c.1800-1950, ERC projekat, Univerzitet u Antverpenu; Brill, 2021 (otvoreni pristup), sa projektnom bazom od 245 stigmatika
- Luka Sandoni, ‘Political Mobilizations of Ecstatic Experiences in Late Nineteenth-Century Catholic France: The Case of Doctor Antoine Imbert-Gourbeyre and his Stigmatisées’
- Andrea Graus, ‘A Visit to Remember: Stigmata and Celebrity at the Turn of the Twentieth Century,’ Cultural and Social History 14:1 (2017).
- Dženivijiv E. Kolfild, ‘The Optics of St Francis’s Stigmatization: Iconography and Theories of Seeing,’ Journal for the History of Knowledge, 2024.
- Lojd F. Erli i Džozef E. Lifšuc, ‘A Case of Stigmata,’ Archives of General Psychiatry 30 (1974).
- Alfred Lehler, Das Rätsel von Konnersreuth im Lichte eines neuen Falles von Stigmatisation, 1933.
- Džozef Zijas i Eliezer Sekeles, ‘The Crucified Man from Giv’at ha-Mivtar: A Reappraisal,’ Israel Exploration Journal 35 (1985).
- Pjer Barbe, A Doctor at Calvary (francuski original: La Passion de N.-S. Jésus-Christ selon le chirurgien)
- Serđo Lucato, Padre Pio: Miracles and Politics in a Secular Age, 2007 (engleski prevod 2010).
- Deklaracija Svete kancelarije o ocu Piju, 31. maj 1923. (’non constare de eorundem factorum supernaturalitate’)
- Fabricio Benedeti i dr., studije o naloksonu i placebo analgeziji, Journal of Neuroscience 19:1 (1999) i srodni radovi
- Uslovljena imunosupresija kod ljudi, PNAS 115 (2018), doi 10.1073/pnas.1720548115
- Liza Feldman Baret i V. Kajl Simons, ‘Interoceptive predictions in the brain,’ Nature Reviews Neuroscience 16 (2015); alostaza i prediktivna regulacija, Nature Human Behaviour 1 (2017).
- Anil Set, ‘Interoceptive inference, emotion, and the embodied self,’ Trends in Cognitive Sciences 17 (2013).
- S.-J. Blakemore i saradnici, ‘Somatosensory activations during the observation of touch and a case of vision-touch synaesthesia,’ Brain 128 (2005).
- Vikarni bol i granica sopstvo-drugi, Frontiers in Human Neuroscience 11:507 (2017) i Scientific Reports 14 (2024).
- Literatura o slučajevima hematidroze, Canadian Medical Association Journal 189:42 (2017), sa ranijim izveštajima o slučajevima (2008, 2013).
- ‘The Production of Blisters by Hypnotic Suggestion,’ Psychosomatic Medicine 25 (1963); kontrolisana neuspešna replikacija, American Journal of Clinical Hypnosis 18 (1976).
- Medicinsko posmatranje Tereze Nojman, Konersrojt, 14-28. jul 1927. (dr Oto Zajdl), i protokol posmatranja prof. Martinija iz 1928.
- Liddell-Scott-Jones, A Greek-English Lexicon, odrednica ‘σταυρός’
