Proročanstva koja se ne lome: Šta preživi kada zapravo proverite

U noći 20. oktobra 1966. godine, devojčica u velškom rudarskom selu Aberfan ispričala je majci svoj san. Zvala se Eril Mej Džons, imala je deset godina, i u snu je otišla u školu, ali škole tamo nije bilo. Nešto crno se, kako je rekla, sručilo preko nje. Sledećeg jutra otišla je u osnovnu školu Pantglas kao i obično. Nešto posle devet sati, natopljena deponija rudarskog otpada, pola miliona tona, sručila se niz planinu i zatrpala školu. Stotinu četrdeset i četvoro ljudi je poginulo, od toga stotinu šesnaestoro dece. Eril Mej je bila jedna od njih.

Priče poput ove su razlog zašto reč proročanstvo i dalje ima privlačnost. A gotovo sve one se raspadaju onog trenutka kada ih malo bolje pogledate. Ispostavi se da je proročanstvo dovoljno nejasno da se može uklopiti u bilo šta, ili je zapisano nakon događaja i prerušeno u predviđanje. Dobar deo njih je u potpunosti izmišljen. Internet je pun predviđanja koja Nostradamus nikada nije izrekao i prognoza za koje komšije Baba Vange kažu da ih nikada nije dala. Taj materijal vredi posebno raščlaniti, i hoćemo, nekom drugom prilikom.

Ovo je o onoj drugoj vrsti. O malom broju slučajeva gde je neko zabeležio specifično predviđanje, pred svedokom, pre nego što se stvar dogodila, i gde laka objašnjenja moraju da se potrude više nego obično da bi zatvorila prazninu. Ovde smo da ih izmerimo, a ne da im se divimo.

Merilo

Korisna stvar u vezi sa Društvom za parapsihološka istraživanja, viktorijanskim telom koje je prvo pokušalo ozbiljno da proučava ovo, jeste to što se stalno raspravljalo samo sa sobom o tome šta bi se računalo kao dokaz. Godine 1965, jedan od bivših članova Saveta, G. V. Lambert, zapisao je taj argument u obliku liste. Da bi prekognitivni san vredeo išta kao dokaz, rekao je, morao je da prođe pet testova.

Morao je biti ispričan kredibilnom svedoku pre događaja, ne posle. Malo vremena je smelo da prođe između sna i događaja. Ništa u vezi sa događajem nije smelo biti očekivano u trenutku kada se san dogodio. San je morao da opiše nešto doslovno, stvar koja se dogodila onako kako je sanjana, a ne simbol koji je naknadno učitan u događaj. I detalji su morali da se poklapaju.

Držite tu listu u ruci do kraja ovog teksta, jer ona obavlja veći deo posla. Provucite poznata proročanstva kroz nju i ona padaju na prvoj prepreci, onoj o tome da su ispričana pre događaja. Ono što ostaje nakon Lambertovog filtera je mnogo kraća i mnogo čudnija lista.

Sedam stotina i jedan

Pre Aberfana, pre nego što je išta od ovoga imalo ime, Društvo je pokušalo da izgradi arhivu. Godine 1886, tri njegova člana, Edmund Garni, Frederik Majers i Frenk Podmor, objavili su dva teška toma pod nazivom Priviđenja živih (Phantasms of the Living). Unutra je bio 701 slučaj, većina njih istog oblika: osoba vidi ili sanja nešto o udaljenom prijatelju ili rođaku, a u tom trenutku prijatelj umire ili je u opasnosti. Knjiga je trebalo da bude planina svedočanstava prevelika da bi se tek tako odbacila.

Škotski advokat po imenu Aleksandar Tejlor Ines odbacio ju je u jednom jedinom eseju. Njegovo pitanje bilo je usko i smrtonosno. Nazvao ga je “Gde su pisma?” Ako neko sanja smrt i zatim, pre nego što vest stigne do njega, zapiše to u dnevnik ili pošalje pismo prijatelju, taj dokument bi bio pravi dokaz, datiran samim događajem. Knjiga je tvrdila da takvi dokumenti postoje. Ines je tražio da ih vidi, i istakao da iz slučaja u slučaj nije bilo znakova da su istraživači ikada držali pismo u svojim rukama.

Garni je dao stvarni broj, i to ga je koštalo. Od 701 slučaja, mogao je da imenuje tri koja su ispunjavala Inesov standard i imala autentičan savremeni dokument iza sebe. Za jedan od ta tri se kasnije ispostavilo da je prevara.

Tako se glavna arhiva viktorijanskog parapsihološkog istraživanja, 701 slučaj, pod pritiskom svela na dva. Što je još čudnije, čak i ta dva je sada teško pronaći. Prokopajte po zapisima danas i moći ćete da imenujete jedan od njih. Žena koju knjiga naziva gospođa L. G. T., koja je živela blizu Adelejda u Australiji, napisala je dve reči u svom dnevniku 18. novembra 1863. godine: “dve figure.” To je bila noć kada je na vratima svoje spavaće sobe videla bivšeg udvarača u crnini. Datum u njenom dnevniku poklapao se, nedeljama pre nego što je bilo kakvo pismo ili čitulja mogla stići do nje, sa danom kada je njegov otac umro. Drugi preživeli slučaj stoji neimenovan u sitnom tekstu Garnijevog odgovora, i u knjizi Trevora Hola koja se odavno ne štampa. Najbolji dokaz koji je to doba moglo da proizvede sada su dva unosa, od kojih moderni čitalac jedan jedva može da locira.

To je osnova cele ove teme. Šta god da je ovde stvarno, malo je i teško za uhvatiti. Imajte to na umu dok gledamo slučajeve koji se, na prvi pogled, čine većim.

Aberfan, izmeren

Vratite se na Eril Mej Džons i provucite je kroz Lambertovu listu. Njena majka je čula san noć pre, tako da je stigao do svedoka na vreme, a interval je bio u satima. Niko nije očekivao da će se deponija pokrenuti. Škola zatrpana pod nečim crnim blisko je onome što se desilo, crni mulj preko zgrade, i detalji se usko poklapaju.

To je najbolji pojedinačni slučaj te katastrofe, a opet nije ono kako na prvi pogled izgleda. Izveštaj koji citiramo, onaj o tome da škole tamo nema, zapisan je nakon katastrofe, potpisali su ga njeni roditelji, uz potvrdu lokalnog sveštenika. To nam daje svedočanstvo da je dete govorilo dan ranije, a ne belešku datiranu u noći dvadesetog. Potvrda počiva na sećanju o vremenu, pod zakletvom ožalošćenih roditelja, a ne na dokumentu koji je pretekao događaj na papiru. Prema Inesovom pravilu, to je praznina koja je potopila onih 701.

A oko Eril Mej slika brzo postaje slabija. Nakon katastrofe, psihijatar Džon Barker, uz pomoć novinara Evening Standard-a, zamolio je javnost da pošalje bilo kakve predosećaje koje su imali. Oko sedamdeset šest ljudi je odgovorilo. Barker je procenio da je dvadeset dvoje njih nekom ispričalo o svom osećaju pre nego što se deponija sručila. Samo šačica njih je uopšte imala nezavisnog svedoka o vremenu. Ostatak je bio ono što je i sam priznao da jesu: sećanja preoblikovana nacionalnom tragedijom, od male vrednosti kao dokaz, jer su stvorena naknadno.

Te dve osobe su sledeći problem, jer na trenutak izgledaju kao najjači slučajevi od svih.

Dvoje koji su stalno zvali

Jedan je bio telefonski operater po imenu Alan Henčer. Godine 1967. rekao je Birou da će se avion srušiti i dao broj: pad u kojem učestvuje 123 ljudi. Devet dana kasnije, putnički avion se srušio pri prilasku Nikoziji na Kipru, a 124 osobe su poginule pri udaru, promašaj za jedan. To je vrsta detalja koja vas zaustavi, i Biro mu je stavio vremenski žig pre pada, što je više nego što se može reći za Aberfan.

Druga je bila nastavnica muzike, Ketlin Midlton. Ona je 11. marta 1968. poslala Birou pismeno upozorenje o senatoru Robertu Kenediju, a 4. juna ih je tri puta zvala, uznemirena, u vezi s njim. Te noći, u Los Anđelesu, Kenedi je upucan. Umro je sledećeg dana.

Oba slučaja prolaze testove koje slučaj Eril Mej ne može. Zabeleženi su, sa datumom, pre događaja, i na prvi pogled to izgleda kao dokaz.

A onda dolazi treći izveštaj iste Ketlin Midlton. Jednom je pisala Birou opisujući viziju skamenjenog astronauta. Osećalo se kao upozorenje na katastrofu koja dolazi. Ali kosmonaut Vladimir Komarov je već bio ubijen tog dana, kada se njegova kapsula Sojuz 1 srušila, a vest još uvek nije bila objavljena. Njena vizija je išla iza događaja, a ne ispred njega, što je drugačija i mnogo manja tvrdnja. Na Lambertovoj listi to odmah pada na prvom testu: nije ostalo budućnosti koja bi se mogla videti.

Spojite Henčera i Midltonovu i oblik postaje jasan. Nijedno od njih nije bila obična osoba sa jednim neverovatnim pogotkom; oboje su bili najplodniji dopisnici Biroa, podnoseći upozorenje za upozorenjem, od kojih većina nije dovela ni do čega. Zajedno su proizveli dvanaest od osamnaest zabeleženih pogodaka i daleko veću gomilu promašaja. Osoba koja stalno predviđa katastrofe će, pre ili kasnije, predvideti neku koja se desi, a one koje se ne dese se ne citiraju. Vremenski žig je autentičan, kao i količina promašaja iza njega.

Sunce u Fatimi

Za razliku od dosadašnjih privatnih snova, najčistija pre-registracija od svih bila je javni izazov.

Tokom leta 1917. godine, troje dece pastira u blizini portugalskog sela Fatima reklo je da im se ukazala gospa i obećala znak. Unapred su naveli uslove: čudo u Kova da Iriji, u podne 13. oktobra, vreme i mesto o kojima se mesecima pisalo i pričalo. Tog dana, gomila je došla da ih drži za reč. Procene se kreću od trideset hiljada do sedamdeset hiljada ljudi, od kojih su mnogi pešačili po kiši da bi gledali kako se proročanstvo testira u zakazano vreme.

Gomila je zatim prijavila da se sunce pomerilo: da se okretalo i menjalo boju, a zatim se činilo da se obrušava ka zemlji pre nego što se povuklo. Njegova težina dolazi od svedoka koji ga je prijavio: Avelino de Almeida, pišući za O Século, glavni lisabonski dnevni list, liberalne, republikanske novine otvoreno neprijateljski nastrojene prema Crkvi. Nije imao razloga da Crkvi preda čudo, a ipak je opisao sunce pred zapanjenom gomilom.

Pre-registracija je stvarna i neobična. Caka je u tome šta je bilo pre-registrovano. Deca su obećala “čudo”, a ne “sunce će izgledati kao da pleše”. Predviđanje je fiksiralo vreme i ostavilo sadržaj otvorenim, a otvoreno obećanje je ispunjeno bilo kojom neobičnom stvari koju napeta gomila, zureći u nebo nakon kiše, slučajno vidi. Slaba tačka je samo zurenje. Produženo gledanje u sunce proizvodi ovu porodicu efekata: naknadne slike i prividno kretanje, menjanje boja kako se mrežnjača umara. Fizičar Ogist Mesen tvrdio je da se ceo izveštaj može izgraditi na optici i očekivanjima, a izveštaji variraju na način na koji to čine subjektivni efekti: boje i pravci su se razlikovali od osobe do osobe, a neki svedoci nisu videli apsolutno ništa.

Dve stvari sprečavaju da se optičko objašnjenje u potpunosti zatvori. Neki svedoci su rekli da su videli fenomen iz sela miljama udaljenih od Kove, ljudi koji nisu bili zbijeni u sugestibilnu gomilu niti im je rečeno gde da gledaju. I tajming, sunce koje se probija baš kada je stigao dugo obećavani čas, jeste ili prava slučajnost ili nešto što objašnjenje mora ostaviti malo labavim. Datum je najavljen unapred, a ono što je na njega odgovorilo ostaje, na ivicama, neobjašnjeno.

Slučajevi koji vas uče da proverite datum

Nasuprot njima su oni koji se čine najjačim, a zapravo su najslabiji, i vredi ih zadržati jer svaki uči jednom pravilu.

U januaru 1788. godine, na jednoj večeri u Parizu, kaže se da je pisac Žak Kazot išao oko stola i svakom gostu rekao kako će ga nadolazeća Revolucija ubiti: ovog otrovom u njegovoj ćeliji, onog na giljotini. Svaki detalj tačan. Izveštaj je nepobediv dok ne proverite ko ga je napisao. Dolazi iz papira Žan-Fransoa de La Harpa, objavljenih oko 1806. godine, nakon što je Revolucija već ubila sve u prostoriji onako kako priča kaže. Savršenstvo je ono što ga odaje: pravi predosećaj obično je nejasan, dok sećanje na njega ispada specifično, jer pisac već zna odgovore.

Abraham Linkoln je, kako priča kaže, sanjao leš izložen u Beloj kući i rečeno mu je da je to predsednik, koga je ubio atentator, danima pre nego što ga je But upucao. San je vrlo lako mogao biti stvaran. Ali jedini izvor je njegov prijatelj Vord Hil Lamon, koji ga je zapisao u knjizi objavljenoj 1895. godine, trideset godina kasnije, bez savremenog zapisa i sa nekim unutrašnjim detaljima koji se ne uklapaju. Stiže do nas kao sećanje na sećanje, dugo nakon događaja koji predviđa.

A astrolog Luka Gauriko ostao je upamćen po tome što je upozorio francuskog kralja Anrija II da izbegava borbu prsa u prsa, pre nego što je Anri umro 1559. godine od ivera koplja koji mu je probio oko na viteškom turniru. Upozorenje koje je preživelo u Gaurikovom objavljenom delu, štampanom 1552. godine, kaže samo da se kralj suočava sa opasnošću po glavu u svojim ranim četrdesetim. Specifično uputstvo o izbegavanju dvoboja je kasniji dodatak, zalepljen za smrt naknadno, na isti način kao i Nostradamusov katren. Datirani dokument upozoravao je na nejasnu opasnost, a legenda ga je izoštrila kada je opasnost dobila oblik.

Pravilo koje ova tri slučaja dele je ono koje je Ines iskoristio da razbije onih 701. Pre nego što pitate da li se proročanstvo ostvarilo, saznajte kada je zapisano.

Zašto su promašaji važniji od pogodaka

Postoji matematički razlog zašto tako malo slučajeva preživi, i taj razlog nema veze sa odbacivanjem teme, samo sa veličinom sveta.

Matematičar Dž. E. Litlvud to je postavio kao šalu sa ozbiljnim izrazom lica. Nazovite čudom događaj sa šansom jedan u milion. U satima kada smo budni i obraćamo pažnju, stvari nam se dešavaju brzinom od oko jedne u sekundi, što iznosi nešto preko milion događaja mesečno. Dakle, svako od nas bi trebalo da očekuje slučajnost od jedan u milion otprilike jednom mesečno, samo na osnovu toga što smo živi. Persi Dijakonis i Frederik Mosteler izneli su istu poentu sa više strogosti u radu iz 1989. o tome kako proučavati slučajnosti: sa dovoljno velikim uzorkom, napisali su, svaka neverovatna stvar će se verovatno desiti. Događaj od jedan u milion, širom zemlje od stotina miliona ljudi, očekuje se mnogo puta dnevno.

Sada to primenite na predosećaje. Oko osam milijardi ljudi sanja svake noći, a snovi o smrti ili o detetu u opasnosti su među najčešćima koji postoje. Nakon svake velike katastrofe, brojevi prosto zahtevaju da je nekoliko ljudi nedavno sanjalo nešto slično i nekom ispričalo o tome. Biro za predosećaje je eksperiment koji to pokazuje: pitajte celu naciju za slutnje i stotine će stići; pokrenite ga unapred kao alarm i on ne hvata ništa i ne spasava nikoga. Osnovna stopa sama po sebi proizvodi pogotke. Ono što ne proizvodi, za osamnaest meseci pokušavanja, jeste ijedna sprečena smrt.

Postoji još čistiji test, i on je sproveden. Kada je psiholog Deril Bem 2011. godine objavio eksperimente koji su naizgled pokazali prekogniciju pod laboratorijskom kontrolom, drugi istraživači su uradili očiglednu stvar i pokušali da ih ponove. Glavna replikacija, koju su sproveli Stjuart Riči, Ričard Vajzman i Kristofer Frenč 2012. godine, nije pronašla ništa. Stavljen u formu gde predviđanje mora biti registrovano pre rezultata i gde ga proveravaju nepoznati ljudi, efekat nije preživeo. To je najjača pojedinačna činjenica u zapisima, a većina dokaza ide u istom pravcu.

Gde se ne zatvara

Zatvara se preko većeg dela polja, ali ne celog. Dva mesta se drže, i vredi ih imenovati umesto da ih zašijemo.

Prvo je potvrđeni rep Aberfana. Odbacite sedamdesetak izveštaja prikupljenih naknadno i ostaće vam mali broj onih ispričanih svedoku pre događaja, među kojima je i onaj Eril Mej. Matematika slučajnosti ih dobro pokriva, ali samo statistički, kao izjavu o gomili, a ne kao rešenje za pojedinačni slučaj desetogodišnjakinje koja opisuje crnilo koje se obrušava na njenu školu noć pre nego što se to desilo. Drugo je šačica svedoka iz Fatime koji su prijavili sunce miljama daleko, izvan gomile, i poklapanje tajminga sa datumom postavljenim mesecima ranije. Optičko objašnjenje rešava veći deo toga, stiže do ivica ovih slučajeva i tu se zaustavlja.

Nijedan šav ne dokazuje ništa. Statističko objašnjenje koje se uklapa u deset hiljada slučajeva ne mora da reši onaj koji vas uznemirava, a činjenica da to ne čini nije dokaz čudesnog. Ovo je disciplina koju cela tema traži, a retko dobija: držati datirano, specifično predviđanje u jednoj ruci i najbolje racionalno objašnjenje za njega u drugoj, i reći gde je objašnjenje potpuno a gde mu ponestaje snage, bez odlučivanja o pitanju u bilo kom pravcu samo zato što je neznanje neugodno.

Viktorijanci su, uprkos svoj prevari i lakovernosti, izgradili pravi instrument, a zatim izvestili o onome što je pronašao. Sedam stotina i jedan slučaj, a pod pravim pritiskom, dva. Jedan od ta dva je žena blizu Adelejda koja je, jedne novembarske noći 1863. godine, napisala dve reči u svom dnevniku i ništa više. Dve figure. To ne rešava ništa. Takođe, nikada nije sasvim objašnjeno.

Izvori

Bibliografija. Ista lista se nalazi u zaglavlju članka za alate za citiranje koji je programski čitaju.

• Gurney, Edmund, Frederic W. H. Myers, and Frank Podmore. Phantasms of the Living. 2 vols. London: Trübner and Co. / Society for Psychical Research, 1886
• Innes, Alexander Taylor. ‘Where Are the Letters? A Cross-Examination of Certain Phantasms.’ The Nineteenth Century 22 (1887): pp. 174-194
• Gurney, Edmund. ‘Letters on Phantasms: A Reply.’ The Nineteenth Century 22 (1887): pp. 522-533
• Barker, J. C. ‘Premonitions of the Aberfan Disaster.’ Journal of the Society for Psychical Research 44 (1967): pp. 169-181
• Knight, Sam. The Premonitions Bureau: A True Story. London: Faber and Faber, 2022
• Lambert, G. W. Criteria for the evaluation of precognitive dreams, Journal of the Society for Psychical Research (1965), as summarized in the SPR literature on precognition
• Almeida, Avelino de. Report on the events at the Cova da Iria. O Século (Lisbon), 15 October 1917
• Meessen, Auguste. ‘Apparitions and Miracles of the Sun.’ Physics and Society / conference paper on the optical account of the Fátima observations, 2005
• Diaconis, Persi, and Frederick Mosteller. ‘Methods for Studying Coincidences.’ Journal of the American Statistical Association 84, no. 408 (1989): pp. 853-861
• Littlewood, J. E. A Mathematician’s Miscellany. London: Methuen, 1953
• Paulos, John Allen. Innumeracy: Mathematical Illiteracy and Its Consequences. New York: Hill and Wang, 1988
• Bem, Daryl J. ‘Feeling the Future: Experimental Evidence for Anomalous Retroactive Influences on Cognition and Affect.’ Journal of Personality and Social Psychology 100, no. 3 (2011): pp. 407-425
• Ritchie, Stuart J., Richard Wiseman, and Christopher C. French. ‘Failing the Future: Three Unsuccessful Attempts to Replicate Bem’s Retroactive Facilitation of Recall Effect.’ PLoS ONE 7, no. 3 (2012): e33423
• McCorristine, Shane. Spectres of the Self: Thinking about Ghosts and Ghost-Seeing in England, 1750-1920. Cambridge University Press, 2010
• La Harpe, Jean-François de. ‘Prophétie de Cazotte.’ In Œuvres, published posthumously c. 1806