Godine 1256. prevodilac koji je radio za Alfonsa X od Kastilje završio je knjigu i datirao je na četiri načina: 1256. godina Gospodnja, 1295. godina Cezara, 1568. godina Aleksandra i 655. godina Arapa. Knjiga je stigla sa pričom. Njen predgovor je tvrdio da ju je „najmudriji filozof“ po imenu Pikatriks sastavio iz više od dve stotine filozofskih knjiga i nazvao je po sebi.
Niko sa sigurnošću ne može reći ko je taj filozof zapravo bio. Čak i samo ime izmiče konačnom objašnjenju. Međutim, ono što ova knjiga radi dokumentovano je do najsitnijih pojedinosti. Pikatriks, kako ga je latinska Evropa nazivala, jeste priručnik astralne magije u četiri knjige: uputstvo za hvatanje planetarnih uticaja u gravirano kamenje i metalne prstenove, uz pažljiv odabir časa kada Mesec boravi u pravom sazvežđu.
Njen arapski original nosi znatno mirniji naslov. Ghāyat al-Ḥakīm u prevodu znači „Cilj mudraca“ ili „Težnja mudrog“. Napisana u islamskoj Španiji, prešla je u latinsku Evropu preko dvora Alfonsa X, a odatle je stigla do renesansnih mislilaca koji su presudno definisali pojam magije na Zapadu. Dejvid Pingri, koji je priredio latinsko izdanje teksta, nazvao ga je najtemeljnijim izlaganjem nebeske magije na arapskom jeziku.
Šta je Pikatriks i gde počinje istorija njegove astralne magije?
Sam arapski tekst opisuje svoje poreklo. Autor navodi da je rad započeo nakon što je 343. godine po Hidžri dovršio kraće delo, Rutbat al-Ḥakīm („Položaj mudraca“), a ovu obimniju knjigu priveo kraju 348. godine po Hidžri. Ti datumi odgovaraju otprilike 954. i 959. godini nove ere. Knjiga broji oko četiri stotine stranica i podeljena je na četiri dela.
Astralna magija počiva na najstarijoj tvrdnji astrologije dovedenoj do njenog mehanicističkog ishoda: da nebo oblikuje sve što se događa dole i da vešt operater može konstruisati napravu koja privlači i spušta taj nebeski uticaj. U Pikatriksu te naprave su talismani. Talisman je figura urezana u kamen ili metal koji pripada određenoj planeti, izrađena u času i pod znakom kada je ta planeta najjača, a potom posvećena dimom, molitvom i, povremeno, krvlju.
Mehanizam je temeljan. Knjiga veći deo svoje građe organizuje oko dvadeset osam lunarnih palata, stanica kroz koje Mesec prolazi svakog meseca, i svakoj dodeljuje odgovarajuće predstave. Oslanja se na čitavu biblioteku dostupnu jednom andaluzijskom učenjaku: alhemijski korpus Džabira ibn Hajana, enciklopedije Čiste braće (Ihvan al-Safa), Nabatejsku poljoprivredu Ibn Vahšije, sabijsko obožavanje planeta i hermetičke spise pripisivane Aristotelu.
Za jedan grimoar, ovo delo nosi neobično veliku količinu teorijskih rasprava. Čitava poglavlja dokazuju zašto korespondencija između onoga gore i onoga dole funkcioniše. Latinski tekst sažima svoj predmet u jednoj rečenici: „magijom nazivamo sve što je skriveno od čula.“
Ko je napisao Ghayat al-Hakim? Dva Maslame i jedna senka
Pitanje autorstva je tačka u kojoj Pikatriks prestaje da se ponaša kao obična knjiga i počinje da liči na detektivsku istragu.
Vekovima se delo pripisivalo Maslami al-Madžritiju, čuvenom astronomu i matematičaru iz Kordobe. Ibn Haldun, veliki severnoafrički istoričar, naveo je to ime u svojoj Mukadimi, i to pripisivanje je opstalo stotinama godina.
Međutim, tu postoji problem. Uvod samog dela datira njegov nastanak u pedesete godine desetog veka. Maslama al-Madžriti je umro oko 1005–1008. godine, a po većini proračuna bio je malo dete u vreme kada tekst tvrdi da je završen. On ga, dakle, nije mogao napisati, barem ne u godinama navedenim u spisu.
Savremeni naučnici su dugo zadržavali to ime iz praktičnih razloga, nazivajući pisca „Pseudo-Maslama“. Zatim je 1996. godine istoričarka Maribel Fjero iznela dokaze za drugog učenjaka iz Kordobe: Maslamu ibn Kasima al-Kurtubija, koji je umro 964. godine. Njegov biograf Ibn al-Faradi zabeležio je da je posedovao „sopstveno učenje, kao i tajnu i knjigu“, opisujući ga kao praktičara talismana i bajalica.
Godefroa de Kalataj i Sebastijen Muro, koji su proveli poslednju deceniju prateći pisane tragove, danas predstavljaju Maslamu ibn Kasima kao stvarnog autora dela Rutbat al-Hakim i Ghayat al-Hakim. Zabuna je, tvrde oni, bila gotovo neizbežna. Dva Maslame su delila isto lično ime i isti rodni grad, i obojica su bili poznati kao Andaluzijci. Srednjovekovni bibliotekar morao je da pogleda dva puta, a većina to nije učinila.
Verovatni autor bio je veliki putnik. Godefroa de Kalataj i Sebastijen Muro pronašli su tragove boravka Maslame ibn Kasima al-Kurtubija na Bliskom istoku početkom 930-ih godina, gde je učio kod sufijskih učitelja u Basri i Meki. Oni tvrde da je upravo on prvi doneo enciklopedijske spise Čiste braće u Al-Andalus.
Kako je knjiga prešla sa arapskog na latinski?
Prevod je nastao u radionici Alfonsa X od Kastilje, vladara koji je pokušao da sabere celokupno znanje svoga doba pod jednim krovom. Alfonso, čija je vladavina trajala od 1252. do 1284. godine, angažovao je timove prevodilaca da pretoče arapsku nauku i filozofiju na jezike njegovog dvora. Veliki deo tog posla odvijao se u Toledu, gde su prevodilačke škole već čitav vek prevodile arapska dela na latinski. Pikatriks je bio deo tog poduhvata.
Latinski predgovor to jasno svedoči. Alfonso, „kralj Španije i cele Andaluzije“, naložio je da se knjiga, „čije je ime Pikatriks“, prevede sa arapskog na španski „uz najveću pažnju i marljivost“, i rad je dovršen 1256. godine.
Ono što je usledilo presudno je uticalo na sve što će knjiga kasnije postati. Latinska verzija nije nastala neposredno sa arapskog, već na osnovu kastiljanskog prevoda. Taj kastiljanski tekst je već izmenio arapski original, izbacujući čitave odeljke, verovatno zato što ih je hrišćanski dvor smatrao previše teškim ili sablaznim. Latinski tekst koji je kružio Evropom kraći je od arapskog izvornika: to je prevod prevoda.
Evropi to, čini se, nije smetalo. Iako knjiga nikada nije štampana u ranom novom veku, širila se u rukopisnom obliku, i to veoma uspešno. Sačuvano je više od dvadeset latinskih prepisa. Pažljivo su čitani, beleženi na marginama i prenošeni iz ruke u ruku.
Jedan latinski primerak Pikatriksa, danas u Britanskoj biblioteci pod oznakom Sloane 3679, prošao je kroz ruke najčuvenijih engleskih astrologa: lekara Sajmona Formana, astrologa Ričarda Nejpijera, antikvara Elijasa Ašmola i na kraju Vilijama Lilija, čoveka koji je tvrdio da je predvideo Veliki požar u Londonu.
Kolofon datira završeni rad istovremeno po četiri kalendara: 1256. godina Gospodnja, 1295. po eri Cezara, 1568. po Aleksandru i 655. po Arapima. Četiri načina računanja jedne iste godine, a knjiga koja ih je nosila i sama je bila susret svetova.
Zašto „Pikatriks“? Ime koje izmiče definiciji
Latinski prolog navodi da je knjiga dobila ime po svom autoru. „Ovde počinje knjiga“, stoji u prevodu Dena Atrela i Dejvida Poreke, „koju je ovaj najmudriji filozof Pikatriks sastavio o magijskim veštinama.“ Čovek se zvao Pikatriks, a isto tako i sama knjiga.
Poreklo tog imena predstavlja malu, nerešenu zagonetku za sebe.
Staro objašnjenje tvrdilo je da je „Pikatriks“ iskvareni oblik arapskog imena „Bukratis“, što označava Hipokrata. Ta teorija je odbačena iz vrlo čvrstog razloga: isti tekst posebno citira Hipokrata pod latinskim imenom Ypocras, što bi bio krajnje neobičan način da se ista ličnost tretira dva puta pod različitim imenima. Dejvid Pingri, priređivač latinskog teksta, to je otvoreno naglasio, napisavši da ga „nijedan pokušaj izjednačavanja Bukratis = Pikatriks sa nekim grčkim autorom, bilo Hipokratom ili Harpokrationom, nije ubedio“.
Noviji predlog izneo je filolog Johanes Toman. On je 1990. godine sugerisao da je „Picatrix“ skovan kao ženski oblik od picator („onaj koji ubada“), poigravajući se arapskim korenom imena Maslama (ladaġa, ubosti ili ugristi). Prema tom tumačenju, ime je namerna prevodilačka igra rečima sa imenom samog autora.
Obe teorije imaju svoje branioce, ali nijedna nije definitivno prihvaćena. Sve što je čitalac latinskog teksta video bila je samouverena tvrdnja u samoj prvoj rečenici: da ju je sastavio filozof po imenu Pikatriks. Ta tvrdnja ostaje najbliže što knjiga nudi kao odgovor.
Šta su talismani zapravo govorili?
Srž Pikatriksa je praktična. On vam objašnjava kako da napravite predmet.
Metod prati strogu logiku. Svaka planeta vlada određenim metalom i kamenom. Saturnu pripada olovo, Jupiteru kalaj i kalcedon, Marsu gvožđe, Suncu zlato i dijamant, Veneri bakar. Svaki dan u sedmici pripada određenoj planeti, a svaka planeta ima i svoj poseban čas. Operater bira odgovarajući dan, tačan čas i povoljnu Mesečevu menu, urezuje figuru u materijal i posvećuje gotov predmet kâđenjem, dimom pripremljenog tamjana i smola, kako bi se planetarni duh privukao i spustio u talisman.
Jedan latinski rukopis čuva odeljak o „prstenovima planeta“, kratke recepte koji prikazuju ovaj metod u njegovom najsažetijem obliku. Saturnov prsten se gravira u kamen zvani torquesia u subotu, dok je Mesec u Jarcu: figura čoveka koji stoji na zmaju držeći srp, optočena olovom. Sunčev prsten prikazuje Sunce na kočijama koje vuku četiri konja, urezano u dijamant u nedelju, a tekst obećava da će „sve što kažeš biti saslušano sa strahopoštovanjem“. Jupiterov prsten prikazuje čoveka koji sedi na orlu, urezanog u kalcedon i postavljenog u kalaj. Marsov prsten, sa likom naoružanog ratnika koji drži mačeve i odsečenu glavu, urezuje se u gvožđe u utorak i garantuje pobedu u bici. Venerin prsten, sa figurom žene koja stoji i drži češalj, izrađuje se u bakru i donosi naklonost žena i kraljeva.
Ovi recepti sadrže i stroga upozorenja. Nosilac Sunčevog prstena ne sme jesti belog goluba niti ležati sa belom ženom dok nosi talisman. Nosilac Saturnovog prstena mora izbegavati mračna mesta. To su radne beleške zanatskog priručnika, pisane sa potpunom ozbiljnošću, i upravo je to ono što su srednjovekovni čitaoci prepisivali iznova i iznova.
Pikatriks navodi lična imena za duhove, ili pneume, sedam planeta: Barimas za Saturna, Damahus za Jupitera, Dagdijus za Marsa, Bandalus za Sunce, Didas za Veneru, Barhujas za Merkura i Garnus za Mesec.
Pitanje da li je išta od ovoga zaista delovalo nije tema kojom se knjiga bavi. Ona je priručnik, a ne filozofska rasprava. Ona pretpostavlja postojanje korespondencije između planeta i zemaljskih tvari, a zatim vam, sa velikim strpljenjem, nalaže šta tačno treba da uradite.
Kako je Pikatriks stigao do Fičina i Agripe?
Do petnaestog veka latinski Pikatriks postao je nezaobilazan spis u bibliotekama učene magije, a renesansni magovi su ga pomno proučavali.
Marsilio Fičino, firentinski učenjak koji je oživeo Platona i hermetičke tekstove za hrišćansku Evropu, napisao je delo De vita, dovršeno 1489. godine. U njegovom trećem delu on razmatra privlačenje blagotvornih uticaja sa nebesa, a mehanizmi koje opisuje, talismani izrađeni u pravom planetarnom času, stoje u direktnoj liniji sa Pikatriksom. Istoričar Joan Kulijanu jasno je istakao taj dug: „veći deo Fičinove astrološke magije potiče iz Pikatriksa.“ Naučnici i danas raspravljaju o tome koliko je Fičino neposredno koristio knjigu, ali srodnost ideja je nesporna. On pripada istom hermetičkom toku opisanom u našem članku o Hermesu Trismegistosu.
Hajnrih Kornelijus Agripa otišao je korak dalje. Njegove Tri knjige okultne filozofije, štampane od 1531. do 1533. godine, objedinile su celokupnu tradiciju u jednu enciklopediju: planetarne korespondencije, talismane, pečate i simbole. Pikatriks je bio jedan od glavnih izvora na koje se oslanjao. Tokom naredna dva veka, svaki evropski mag koji je tražio merodavan metod posezao je za Agripom, a preko njega je zapravo čitao Pikatriks. Ta ista solomonska i goetska linija proteže se kroz Ars Goetia i, u nešto drugačijem tonu, kroz Veliki grimoar.
Uticaj ovog spisa sezao je i dalje od krugova praktičara magije. Frensis Jejts, u svojoj studiji o Đordanu Brunu, kao i Euđenio Garen, tretirali su Pikatriks kao ključ za razumevanje renesansne imaginacije. Garen je napisao da je ova knjiga podjednako neophodna za razumevanje renesansne kulture kao i sam Corpus Hermeticum. Avner Ben-Zaken je tvrdio da je praktična, receptima vođena magija Pikatriksa pomogla da se evropski mislioci pomere od pukih okultnih spekulacija ka empirijskom eksperimentisanju.
Arapski original: Izgubljen, pronađen i još uvek otvoren za proučavanje
Uprkos ogromnom uticaju u Evropi, arapski original Pikatriksa dugo je bio poput priviđenja.
Evropski naučnici su poznavali latinski prevod i fragmente kastiljanskog teksta, ali se smatralo da je arapski izvornik izgubljen, i dugo niko nije mogao sa sigurnošću reći gde se nalazi. Oko 1920. godine orijentalista Vilhelm Princ pronašao je arapski rukopis, a tekst je konačno objavio Helmut Riter 1933. godine pod naslovom Das Ziel des Weisen („Cilj mudraca“). Arapski tekst je sve vreme preživeo u bibliotekama islamskog sveta.
Svedočanstava je malo, ali su stvarna. Arapski rukopis u Rijadu, na Univerzitetu Kralj Saud (MS 5751), potiče iz osamnaestog veka. Primerak u Istanbulu, u biblioteci Hamidije (MS 852), nije datiran. Još jedan istanbulski rukopis, Sveta Sofija 2443, nosi datum iz 1612. godine. Arapski primerak koji se pojavio na jednoj aukciji još je stariji: datiran je na 15. septembar 1255. godine, tačno godinu dana pre nego što je završen kastiljanski prevod.
Taj datirani primerak zaslužuje posebnu pažnju. Arapski tekst se još uvek prepisivao u Egiptu i Siriji u tačno onom trenutku kada ga je latinski Zapad prevodio. Dve tradicije su tekle paralelno: jedna na arapskom za čitaoce širom islamskog sveta, a druga na latinskom za učenjake Evrope, pri čemu je svaka strana bila uverena da drži pravi i izvorni oblik iste knjige. Tradicija talismana seže znatno šire od obe ove grane; pantakl iz solomonskih knjiga predstavlja njen zaseban izdanak.
Latinski predgovor počinje jednostavno: „Ovde počinje knjiga koju je ovaj najmudriji filozof Pikatriks sastavio o magijskim veštinama.“ Čitaoci koji su ga sledili činili su razgranatu mrežu: lekari i sveštenici, astrolozi i antikvari, firentinski filozof koji je želeo nebesa na svojoj strani i engleski astrolog koji je proučavao rukopis Sloane. Kolofon je nastavio da broji godinu na četiri načina, a knjiga je nastavila da se prepisuje.
O tome ko ju je zaista napisao i šta je njeno ime značilo i danas se raspravlja. Sami rukopisi su, međutim, rešili jednu stvar bez ikakve sumnje. Sačuvali su upozorenja i sačuvali su metod, prstenove i kâđenja koja idu uz njih, za onog čitaoca koga je sama knjiga nazvala mudrim.
Izvori
- Ghayat al-Hakim (Ghāyat al-Ḥakīm, ‘Cilj mudraca’), arapski tekst, prir. Hellmut Ritter, Das Ziel des Weisen, Studien der Bibliothek Warburg 12, Leipzig/Berlin 1933
- Picatrix: The Latin Version of the Ghayat al-Hakim, prir. David Pingree, Studies of the Warburg Institute 39, London 1986
- Dan Attrell and David Porreca (prev.), Picatrix: A Medieval Treatise on Astral Magic, Penn State University Press, 2019
- John Michael Greer and Christopher Warnock (prev.), The Picatrix: Liber Atratus / The Complete Picatrix, Renaissance Astrology Editions, 2010/2011
- Ritter, Hellmut, and Martin Plessner (prev.), Picatrix: Das Ziel des Weisen, Studies of the Warburg Institute 27, London 1962
- Maribel Fierro, ‘Bāṭinism in Al-Andalus. Maslama b. Qāsim al-Qurṭubī (d. 353/964), Author of the Rutbat al-Ḥakīm and the Ghāyat al-Ḥakīm (Picatrix)’, Studia Islamica 84 (1996)
- Godefroid de Callatay and Sebastien Moureau, ‘De nuevo sobre Maslama Ibn Qāsim al-Qurṭubī, los Ijwān al-Ṣafā’ e Ibn Jaldūn’, Al-Qantara 37 (2016), and ‘A Milestone in the History of Andalusī Bāṭinism’, Intellectual History of the Islamicate World 5 (2017)
- Ibn Khaldun, Muqaddimah
- Martin Plessner, rezime Pikatriksa, esotericarchives.com
- The Medieval Review 19.09.12, prikaz prevoda Atrela i Poreke
- Kongresna biblioteka SAD, ‘Fragment of the Picatrix’, item 2021667701
