Neoprostivi greh neumiranja

Krava se rađa sa unapred određenim rasporedom. Negde postoji datum, još uvek neizabran ali siguran, kada će biti ubijena i pojedena, a sve između rođenja i tog datuma je, sa vlasnikove strane ograde, puko održavanje. Pretpostavimo da bi krava to mogla da razume. Pretpostavimo da se neko nasloni na ogradu i kaže joj: takav je dogovor, i o njemu se neće ponovo pregovarati, zato uživaj u travi. Očekivali bismo da se krava uspaniči, ili bar da prestane da jede. Ne radi ni jedno ni drugo, i mi to uzimamo kao dokaz da nikada nije ni razumela.

Sada sprovedite isti misaoni eksperiment sa nama na poljani. Datum nije izabran, ali je siguran. Svi koje poznajemo pod istim su dogovorom. A kada neko od nas priđe ogradi i kaže, naglas: “Ja ovo ne prihvatam”, dešava se čudna stvar: ostali se okreću protiv njega, umesto protiv dogovora.

Ovaj članak govori o tom čoveku, u njegovim mnogim verzijama: sumerskom kralju, nizu kineskih careva, pariskom pisaru, moskovskom bibliotekaru, osnivaču tehnološke kompanije sa analizama krvi. Trag koji ostavljaju za sobom dosledan je: iz generacije u generaciju mi ostali odlučujemo da je sam pokušaj zapravo prekršaj. Neuspeh bi sam po sebi bio oprostiv.

Najstarija presuda

Najstarija duga priča koju je čovečanstvo sačuvalo govori upravo o ovome. Gilgameš, kralj Uruka, gleda kako njegov prijatelj Enkidu umire i odbija da se pomiri sa tim. On izlazi iz sopstvenog epa, preko ivice sveta, da pronađe Uta-napištija, jedinog čoveka koga su bogovi učinili besmrtnim, i upita ga za tajnu.

Na vavilonskoj glinenoj ploči, navodno iz Sipara, napisanoj oko osamnaestog veka pre nove ere, on dobija odgovor i pre nego što stigne. Krčmarica na obali mora, žena koju kasnija tradicija naziva Siduri, kaže mu sledeće, u prevodu Endrua Džordža:

“Život koji tražiš nikada nećeš naći: kada su bogovi stvorili čovečanstvo, smrt su dodelili čovečanstvu, a život su zadržali za sebe.”

Ona mu dalje poručuje: “neka ti stomak bude pun” i “danju i noću se veseli”. To je govor sa ograde, star četiri hiljade godina: uživaj u travi. Na ploči iz Sipara Gilgameš to čuje dva puta, jer bog sunca Šamaš prvi izgovara jednu verziju, a krčmarica je proširuje, tako da kralj isti savet dobija od boga i od kelnerice.

Ovde postoji detalj koji su primetili tek asiriolozi. Ploča iz Sipara pripada starovavilonskoj verziji epa. U Standardnoj verziji sastavljenoj vekovima kasnije, onoj koja je postala klasik, Siduri se i dalje pojavljuje, ali njenog velikog govora više nema. Naučnik Cvi Abuš, koji je posvetio karijeru razvoju epa, piše da je taj odlomak “praktično eliminisan iz kasnijih verzija”. Savet da se prihvati smrt i bude srećan na kraju je i sam izbačen: tradicija je zadržala potragu, a isekla utehu.

Kraj potrage je poznat. Uta-napišti objašnjava da je njegova besmrtnost bila jednokratni dar nakon potopa, koji se nikada neće ponoviti, i nudi utešnu nagradu: trnovitu biljku na dnu mora koja vraća mladost, iako ne i besmrtnost. Gilgameš roni po nju, uzima je, i na putu kući je spušta da bi se okupao u hladnom jezeru. Zmija je namiriše i odnese, a dok odlazi, odbacuje kožu. Obnova prelazi na životinju, a kralj odlazi kući bez ičega na šta bi mogao da pokaže osim zidina svog grada.

Čak ni to nije bila poslednja reč. U zasebnoj sumerskoj pesmi, “Smrt Gilgameša”, bog Enlil izriče presudu sa birokratskom konačnošću: on je “učinio kraljevanje tvojom sudbinom, ali ne i večni život”. A onda, u gotovo istom dahu, pesma mu govori da zbog toga ne bi trebalo da očajava, jer “to je ono što usud ljudskog postojanja podrazumeva”. Prvi veliki književni heroj u istoriji traži jednu stvar, a čitav aparat bogova, krčmarica i pesnika okuplja se da mu kaže ne, i da doda da je sama želja bila greška.

Carevi koje niko nije mogao da odbije

Postoji jedna situacija u kojoj čoveka pored ograde niko ne može da ismeje ili zatvori, a to je kada poljana pripada njemu. Carska Kina je ovaj eksperiment sprovodila iznova i iznova, tokom dve hiljade godina, a rezultati su najmračniji materijal u celom ovom dosijeu.

Prvi car, Ćin Ši Huang, postavio je šablon. Zapisi Velikog istoričara Sime Ćijana opisuju kako car 219. godine pre nove ere šalje maga Sjua Fua na more sa hiljadama dečaka i devojčica u lov na tri ostrvske planine na kojima su navodno živeli besmrtnici, i kako obilazi carstvo u potrazi za lekom protiv smrti sve dok nije umro na putu 210. godine pre nove ere. Sam Sima Ćijan nikada ne navodi uzrok smrti. Priča da su ga ubile sopstvene pilule od žive moderan je zaključak, izgrađen na njegovoj dokumentovanoj opsesiji i na rekama žive za koje se govorilo da se nalaze u njegovoj grobnici. O toj grobnici, kao i o jedanaest dokumentovanih slučajeva carske smrti od eliksira koje beleže dinastičke istorije, već smo pisali.

Sa dinastijom Tang zapis se pretvara iz anegdote u obrazac. Istoričar Jan Liju broji pet careva iz dinastije Tang koji su uzimali eliksire i umrli. Stara knjiga Tanga kaže za cara Vucunga da su ga “lekovi učinili veoma razdražljivim, te je gubio svaku normalnu samokontrolu u radosti ili besu”, i da pred kraj nije mogao da govori po deset dana u cugu; umro je 846. godine. Njegov naslednik Sjuencung uzeo je eliksir od cinabarita, dobio čireve i umro 859. godine. A smrti idu u parovima otac-sin. Sjencungovo ludilo od eliksira i to što su ga dvorski evnusi ubili 820. godine nisu sprečili njegovog sina Mucunga da uzima eliksire i umre 824. godine, a Vucungovih deset nemih dana nije zaustavilo Sjuencunga. Svaki sin je gledao kako pilule deluju na njegovom ocu, a zatim je posegnuo za njima.

Dvor nije bio slep ni za šta od ovoga. Godine 819. jedan zvaničnik podneo je caru Sjencungu memorandum sa upozorenjem da su alhemičarske mešavine “pune gorućeg otrova”, i predložio jednostavan propis: naterati svakog alhemičara da jede sopstvene eliksire godinu dana pre nego što ih se presto dotakne. Car je odbio apel, a u roku od godinu dana ubili su ga sopstveni evnusi. Nekoliko godina kasnije, veliki pisac Han Ju sastavio je epitaf za grobnicu svog prijatelja Lija Gana, koji je umro u četrdeset osmoj godini od eliksira, i iskoristio ga da popiše zvaničnike sopstvene generacije koje su te mešavine ubile. I dokument i spisak su preživeli, a umiranje se nastavilo još devet vekova, sve do cara Jongdženga iz dinastije Ćing 1735. godine.

Kada je tragač za besmrtnošću najmoćniji čovek na svetu, kazna klizi nadole mimo njega: neuspešne alhemičare pogubljivali su i zamenjivali novima, koji su mešali iste pilule. A jednom su ljudi ispod njega uzvratili udarac. Car Điađing iz dinastije Ming sprovodio je program eliksira čiji su dokumentovani sastojci uključivali “crveno olovo”, mešavinu pripremljenu od menstrualne krvi devojčica od trinaest i četrnaest godina, kojih su na stotine držali u palati i hranili po strogom režimu. Jedne novembarske noći 1542. godine šesnaest dvorskih žena ušunjalo se u njegovu spavaću sobu i pokušalo da ga zadavi gajtanom. Čvor je bio loše vezan. Preživeo je, a svih šesnaest je pogubljeno sporim sečenjem, zajedno sa suprugom koja nije bila umešana. Izvori nikada ne beleže motiv ovih žena; ubijene su a da niko nije zapisao njihovo svedočenje. Da li su se svetile zbog režima eliksira samo je pretpostavka, ali ne i neosnovana.

Čudnije tumačenje celog ovog umiranja dolazi od naučnika Mišela Strikmana, koji je, proučavajući taoističkog majstora Taoa Hungđinga (456–536), tvrdio da neke smrti od eliksira uopšte nisu bile nesrećni slučajevi: unutar određenih taoističkih krugova otrov je bio poenta, namerna ritualna smrt u kojoj adept odbacuje telo dok se pročišćeni duh uzdiže. Živa čuva meso, a leš koji nije istrulio mogao se tumačiti kao dokaz da je eliksir delovao. Prema ovom tumačenju, neki od ovih ljudi su uspevali u nečemu za šta mi više nemamo kategoriju. Kineski alhemičari su znali da su mešavine toksične, pisali su to otvoreno, a radili su i dalje, dva milenijuma. Šta god da su radili, “glupost” to ne objašnjava.

Besmrtnost koju su svi voleli

Ovde se obrazac okreće naopačke. Niko nije kaznio trojicu najpoznatijih evropskih “besmrtnika” zbog traženja besmrtnosti; dobijali su nagrade i slavu, a u dva slučaja to je izmišljeno za njih tek nakon što su bezbedno umrli.

Nikola Flamel, pariski pisar, živeo je pobožnim i milosrdnim životom i sahranjen je uz počasti 1418. godine. Tvrdnja da je napravio Kamen mudrosti i Eliksir života pojavljuje se oko dva veka kasnije, pripisana njegovom imenu kroz knjige koje nikada nije napisao. Kada je legenda jednom nastala, Pariz ju je obožavao: putnici su izveštavali da je živ u Indiji, a posmatrači su tvrdili da su ga videli u Operi vekovima nakon njegove sahrane, dok su lovci na blago raskopavali njegov grob. Niko nije mrzeo besmrtnog Flamela, jer je do tada on već postao priča.

Grof Sen Žermen je isti eksperiment sproveo uživo. U salonima 1750-ih davao je nagoveštaje o svojoj nemogućoj starosti i puštao slušaoce da sami izvuku zaključke, a oni su bili oduševljeni. Volter ga je nazvao “čovekom koji nikada ne umire i koji sve zna”, i to je među duhovitima bila šala, a ne osuda. Kada je Sen Žermen umalo završio u Bastilji, to je bilo zbog diplomatije na svoju ruku u Holandiji, običnog političkog prekršaja. Besmrtna verzija njega sastavljena je nakon njegove smrti 1784. godine, delom rukom falsifikatora koji je kasnije uhvaćen kako izmišlja statistike o suđenjima vešticama.

Kaljostro je granični slučaj. Njegov Egipatski obred slobodnog zidarstva obećavao je nešto konkretnije od mistike: četrdesetodnevni režim fizičke regeneracije. Umro je 1795. godine u Pocetu, ćeliji bez prozora u papskoj tvrđavi San Leo, pod presudom Rimske inkvizicije. Optužbe su bile jeres i masonerija, a njegova karijera obične prevare mu nije pomogla; doktrina regeneracije bila je samo jedna stavka u dosijeu. Ipak, obrazac je teško promašiti: čovek koji je prodavao besmrtnost kao zabavnu mogućnost večerao je sa kraljevima, a čovek koji ju je prodavao kao proceduru umro je u rupi.

Pravilo glasi ovako: besmrtnost kao legenda ili kao performans je dobrodošla, a besmrtnost kao posthumni mit je najbolja od svega, jer mrtvi ne postavljaju zahteve. Ozbiljnost menja sve: onog trenutka kada živa osoba, ovde i sada, naumi da ne umre, u sobi zahladni. Naš članak o Kamenu mudrosti primećuje da su evropski sudovi krivično gonili alhemičarske falsifikatore, ljude koji su lažirali zlato, dok su Njutn i Bojl tragali za Kamenom uz puno poštovanje. Sudovi su kažnjavali prevaru, a san ostavljali na miru; u svakom od ovih slučajeva prekršaj je u nameri.

Osveta smrtnika

Postoji i drugi način da se izmeri šta kultura misli o besmrtnosti: pogledajte kako ona zamišlja kako bi bilo biti besmrtan. I tu zapis jedva da varira: smrtna mašta, kada joj se daju odrešene ruke, pretvara besmrtnost u sobu za mučenje.

Grci su tamo stigli prvi i bili su najokrutniji. U Homerovoj himni Afroditi, boginja zore, Eja, voli trojanskog princa Titona i traži od Zevsa da ga učini besmrtnim. Zevs pristaje, ali ona je zaboravila da traži večnu mladost. Titon stari, i stari, i ne može da umre, sve dok ga Eja, koja ga je nekada nosila u svoj krevet, nije “položila u sobu i zatvorila sjajna vrata. Tamo on beskrajno brblja, i više uopšte nema snage, kakvu je nekada imao u svojim gipkim udovima”. Tu ga himna ostavlja. Verzija u kojoj se on smanjuje u cvrčka, pa bar postaje nešto što peva, kasnija je milost; najraniji izvor za to koji se može datirati jeste istoričar Helanik, par vekova nakon himne.

Petronije je istu ideju sažeo u najpoznatije tri reči u Satirikonu. Kumejska Sibila je tražila od Apolona onoliko godina koliko je zrna peska u njenoj ruci i zaboravila je, ponovo, da traži mladost. Trimalhion, Petronijev vulgarni milioner, hvali se na večeri: “Ja sam svojim očima video Sibilu u Kumi kako visi u tegli, a kada su je dečaci upitali: ‘Sibilo, šta želiš?’ ona je odgovorila: ‘Želim da umrem.’”

Hrišćanska Evropa je izgradila sopstvenu verziju kao kaznu za greh. Jedan zapis u hronici iz 1228. godine beleži kako jermenski nadbiskup tvrdi da poznaje čoveka po imenu Kartafil, Pilatovog vratara, koji je udario Hrista na putu do krsta i kome je rečeno: čekaćeš dok se ne vratim. U ovoj prvoj verziji on nije Jevrejin i ne luta; živi mirno u Jermeniji, kao pokajnik. Figura na koju je Evropa pala stigla je 1602. godine, u nemačkom pamfletu o jevrejskom obućaru po imenu Ahasver, prokletom da hoda zemljom do Drugog dolaska. Pamflet navodi svog štampara kao izvesnog “Kristofa Krucera” iz Lajdena, a nijedan štampar pod tim imenom nije poznat; osnivački dokument legende nosi lažni impresum. U prvoj godini doživeo je osam izdanja. Evropa nije mogla da se zasiti čoveka koji nije mogao da umre, dokle god je bio jadan.

A onda je Džonatan Svift, 1726. godine, uradio nešto zanimljivije od proklinjanja bilo koga: sproveo je sociologiju. U trećem delu Guliverovih putovanja, Guliver čuje da se u Lugnagu neki ljudi, struldbruzi, rađaju besmrtni, i iz njega provali zanosni govor o mudrosti koju bi nagomilao i bogatstvu koje bi uvećao. Zatim mu njegovi domaćini objašnjavaju stvarnost: struldbruzi stare, i postaju zavidni i senilni, zauvek. A odgovor kraljevstva je detalj na kojem se Svift zadržava: sa osamdeset godina struldbrug se proglašava pravno mrtvim, a naslednici odmah nasleđuju. On ne sme da poseduje imovinu, jer, rezonuju Lugnažani, pohlepa plus večnost bi na kraju koncentrisali sve u rukama neumirućih. Svift je smestio besmrtnost u funkcionalno ljudsko društvo, a odgovor tog društva bio je da zakonom besmrtnicima oduzme status ličnosti. To je satira koja se čita kao proročanstvo.

Ove četiri priče dele jedan oblik: besmrtnost niko ne otima silom da bi ga bogovi zbog toga kaznili; ona se dodeljuje, a sam dar je zamka. Smrtna mašta ne kaže “ne možeš to imati”; ona kaže “ne bi to želeo”. Čudno je na tome insistirati u svakom veku, osim ako neko negde nije sve vreme upravo to želeo.

Bibliotekar koji je pronašao rupu u zakonu

U celoj istoriji ove teme jedan čovek je pronašao formulaciju besmrtnosti koju moralni imuni sistem nije odbacio, a do nje je došao slučajno, tako što je bio najmanje sebična osoba koju je iko oko njega ikada sreo.

Nikolaj Fjodorov je bio vanbračni sin ruskog princa, rođen 1829. godine, i proveo je četvrt veka kao bibliotekar u Moskvi. Memoari ljudi koji su ga poznavali slažu se oko nameštaja u njegovom životu: spavao je na grbavom kovčegu sa knjigom umesto jastuka i nosio jedan kaput i leti i zimi; razdavao je platu i odbijao da se fotografiše, uz obrazloženje da je jedina dozvoljena slika lica ikona. Slikar Leonid Pasternak morao je da ga skicira tajno, iza gomile knjiga. Tolstoj, kome performativna jednostavnost nije bila strana, rekao je jednom posetiocu 1894. godine da Fjodorov ne poseduje ništa i da poklanja svaku knjigu koju dobije.

Njegova ideja, sastavljena od fragmenata koje su njegovi učenici objavili nakon njegove smrti, najekstremnija je stvar u ovom članku. Smrt je, učio je Fjodorov, tehnički problem i neprijatelj, a ne misterija koju treba prihvatiti, i ljudska vrsta ima jedan legitiman projekat, koji je on nazvao zajedničkim zadatkom: fizičko vaskrsenje, uz pomoć buduće nauke, svakog ljudskog bića koje je ikada umrlo. Mislio je na to telesno, ne kao na metaforu. Njegov argument bio je moralan pre nego tehnički: “rođenje znači primanje, ili bolje rečeno uzimanje, života od očeva”, napisao je, i stoga sinovi duguju očevima život zauzvrat, “dužnost koja sinovima daje besmrtnost”. Muzej je, napisao je u jednom kasnom eseju, “poslednji ostatak kulta predaka”, prvi grubi organ vaskrsenja, jer je to mesto gde civilizacija odbija da dozvoli da njeni mrtvi nestanu.

Društvo je, za promenu, napravilo izuzetak. Dostojevskom su Fjodorovljeve ideje poslate anonimno 1878. godine i on je odgovorio, u pismu koje je preživelo: “u suštini se u potpunosti slažem sa njegovim idejama. Čitao sam ih kao da su moje sopstvene”. Dodao je da on i mladi filozof Vladimir Solovjov “veruju u stvarno, doslovno, lično vaskrsenje, i da će se ono dogoditi na zemlji”. Tolstoj je navodno rekao da je ponosan što živi u istom veku kao takav čovek, i rekao je jednom poznaniku da bi, da nema sopstveno učenje, sledio Fjodorovljevo. Najstroži moralni pisci tog vremena priklonili su se ovom čoveku.

Želeo je istu stvar kao Gilgameš i car Điađing; razlika je u smeru glagola. Svaka figura ranije u ovom članku tražila je besmrtnost za sebe, dok ju je Fjodorov zahtevao za mrtve, kao dug, i utemeljio ju je u dužnosti prema roditeljima. Pronašao je jedinu gramatičku konstrukciju u kojoj želja da se ne umre nije sebična, a moralnom imunom sistemu, koji napada prvo lice jednine, to je promaklo. Čak se uklapalo i u religiju, koja je oduvek nudila istu pogodbu: večni život je dozvoljen, pod uslovom da je kolektivan i odložen za posle smrti.

Fjodorovljeve sopstvene knjige nosile su dokaz njegove iskrenosti. Prvi tom Filozofije zajedničkog zadatka štampan je sa 1906. godinom na koricama, u jednom gradu-tvrđavi u Centralnoj Aziji, u 480 primeraka, a na naslovnoj strani je stajalo: Nije za prodaju.

A njegova ideja nije ostala u biblioteci. Mislioci koje danas svrstavaju u ruske kozmiste preneli su njene delove u sovjetski vek. Leonid Krasin, boljševički inženjer koji je bio u komisiji koja je odlučivala šta da se radi sa Lenjinovim telom, izjavio je na sahrani jednog druga 1921. godine da će nauka jednog dana “moći da vaskrsne velike istorijske ličnosti”; da li je Krasin to uverenje preuzeo iz Fjodorovljeve linije ili je do njega došao sam, nije jasno. Krasin se zalagao da se Lenjin zamrzne i otišao je u Nemačku da traži opremu za hlađenje, pre nego što su balzameri prevagnuli. Da li je mauzolej ikada bio zamišljen kao čekaonica za vaskrsenje, sporno je među istoričarima. Ali tokom jedne čudne decenije ideja da su mrtvi stanovništvo koje bi se moglo vratiti stajala je dovoljno blizu državne moći da je dotakne. Priča se vratila na Gilgameša: kralj u očuvanom telu, i javnost koja prolazi u koloni da bi ga videla.

Čovek u sekciji za komentare

Sadašnje vreme ove priče pripada Brajanu Džonsonu, i on je razlog zašto ovaj članak postoji. Prodao je svoju kompaniju za plaćanja PayPal-u 2013. godine i otišao sa više od 300 miliona dolara. Od 2021. godine on vodi ono što naziva Projektom Blueprint, a na režim merenja, ishrane, spavanja i intervencija troši, prema Blumbergovom profilu iz 2023. godine, oko dva miliona dolara godišnje, sa jednim deklarisanim ciljem: ne umreti. On ne misli na “živi dobro” ili “stari dostojanstveno”, a postoji i Netfliksov dokumentarac sa tačno tim naslovom.

Ostavimo po strani da li išta od toga funkcioniše; to je pitanje za biologiju i vreme, i mi nemamo stav o tome. Zanimljiv deo je reakcija, a ceo članak do ovde bio je instrument za njeno čitanje. Džonsona preziru energijom koja zasenjuje sve što ide na račun običnog milijarderskog povlađivanja sebi, a taj prezir seže mnogo dalje od obične sumnje u lošu naučnu tvrdnju. Jahte ga ne privlače; čovek koji meri sopstvene organe da. Vredi popisati rečnik: neprirodno, jezivo, patetično, samo umri kao i svi mi ostali. Zamerka gotovo nikada nije da je njegov metod pogrešan; zamerka je što on uopšte pokušava.

Ovde pomaže jedno malo zapažanje o razgovoru, a svako može da ga proveri. Kada neko iznese neku svoju sklonost, prvi potez slušaoca obično je da se postavi prema njoj: recite “ne volim jagode” i odgovor će biti “o, ja ih obožavam” ili “ni ja”. Tuđe stavove prvo obrađujemo kao ogledala, a tek onda kao informacije. Sada primenite taj mehanizam na “Ja ne prihvatam smrt”. Ogledalo slušaoca ima samo dva podešavanja: ili je govornik budala, ili je slušalac krava. Svaki drugi slučaj u ovom članku ukazuje na to koje podešavanje ljudi biraju, a izbor stiže brzinom i žarom refleksa, što sugeriše da taj refleks nešto štiti.

Postoji jedna stara izreka koja se ovde sumnjivo dobro uklapa: ubij bubašvabu i heroj si, ubij leptira i zlikovac si; moral ima estetske kriterijume. Ona kruži svuda pod imenom Fridriha Ničea, pa i širom Balkana, gde smo je prvi put čuli. Krenuli smo u potragu za njom, i nema je ni u jednom Ničeovom delu. Najranija pojavljivanja kojima je iko uspeo da uđe u trag su tvit iz 2012. i objava na Redditu iz 2015. godine, oba anonimna; ime filozofa je dodato kasnije, kao ukras. Ovo prenosimo sa izvesnim zadovoljstvom, jer to ovu izreku čini boljim eksponatom: misao je bila dovoljno istinita da joj je internet iskovao oca. A ta misao važi i ovde: naši moralni refleksi rade na estetici, na onome što možemo da podnesemo da gledamo. Tragač za besmrtnošću pada na estetskom testu jer njegova želja uopšte nije strana. On želi, naglas i celim budžetom, ono za šta smo se mi ostali dogovorili da više ne govorimo da ga želimo. Zavisti je potrebna samo najmanja pukotina mogućnosti da bi postala mržnja: šta ako on u tome uspe, a ja sam već star?

Fjodorov bi imao dijagnozu za ceo ovaj spektakl. Čuo je istu stvar od Tolstoja u svojoj moskovskoj biblioteci, kada je veliki romanopisac preleteo pogledom preko polica i primetio da bi celu tu gomilu trebalo dići u vazduh dinamitom. Bibliotekar, po svim svedočenjima blag čovek, planuo je: “Video sam mnogo glupih ljudi na svetu, ali nikada nijednog kao što ste vi”. Fjodorov je kasnije rekao da je Tolstoj voleo smrt. Mislio je to kao optužbu, i kao opis nagodbe cele jedne civilizacije sa ogradom: sklopili smo mir i učinili ga nosećim zidom, i branićemo ga od svakoga ko odbije da ga potpiše.

Krava na poljani, ispostavilo se, ipak ima odgovor pri ruci kada jedna životinja priđe ogradi i kaže ne: okrenite se, svi zajedno, i zurite u onoga ko je prekršio dogovor. Dogovor stoji iza njih, neispitan, onako kako je stajao otkako je krčmarica na ivici sveta sipala kralju piće i rekla mu da uživa u travi. Njen savet je bio human, i star četiri hiljade godina. Takođe je, kako su pisari negde usput odlučili, prestao da bude vredan prepisivanja. Najstariji urednici za koje znamo zadržali su čoveka koji je rekao ne, i tiho izbacili govor koji mu je poručivao da prestane. Izvucite iz toga ono što oni nisu mogli.

Izvori slika

• Ploča o potopu (Ploča XI Epa o Gilgamešu), 7. vek pre nove ere, Asurbanipalova biblioteka, Niniva. Britanski muzej, London. Fotografija: BabelStone, CC0, putem Wikimedia Commons.
• Portret cara Điađinga koji sedi, anonimni slikar sa dvora Ming. Nacionalni muzej palate, Tajpej (Otvoreni podaci). Javno vlasništvo.
• Eja proganja Titona, atička crvenofiguralna oinohoa koja se pripisuje Ahilovom slikaru, oko 470–460. pre nove ere. Muzej Luvr, Pariz (G 438). Fotografija: Marie-Lan Nguyen, javno vlasništvo, putem Wikimedia Commons.
• Gistav Dore, La Légende du Juif errant, drvorez, 1856. Skenirala: Nacionalna biblioteka Poljske (Polona). Javno vlasništvo.
• Naslovna strana Kurtze Beschreibung und Erzehlung von einem Juden mit Namen Ahasverus, 1602. Bavarska državna biblioteka, Minhen. Javno vlasništvo.
• Leonid Pasternak, portret N. F. Fjodorova, oko 1928. Katalog Ruskog državnog muzeja (goskatalog.ru). Javno vlasništvo.
• Naslovna slika: kućna gravura po uzoru na Ploču o potopu, fotografija Osama Shukir Muhammed Amin FRCP(Glasg), Britanski muzej, putem Wikimedia Commons (CC BY-SA 4.0).

Izvori

Bibliografija. Isti spisak se nalazi u metapodacima (frontmatter) članka za alate za citiranje koji ga programski čitaju.

• Andrew George (trans.), The Epic of Gilgamesh: The Babylonian Epic Poem and Other Texts in Akkadian and Sumerian, Allen Lane / Penguin Classics, 1999
• A. R. George, The Babylonian Gilgamesh Epic: Introduction, Critical Edition and Cuneiform Texts, 2 vols., Oxford University Press, 2003
• Tzvi Abusch, “The Development and Meaning of the Epic of Gilgamesh: An Interpretive Essay,” Journal of the American Oriental Society 121.4 (2001), pp. 614–622
• “The Death of Gilgameš,” Electronic Text Corpus of Sumerian Literature (ETCSL 1.8.1.3), Oxford
• Ho Ping-Yü and Joseph Needham, “Elixir Poisoning in Mediaeval China,” Janus 48 (1959), pp. 221–251; reprinted in Needham, Clerks and Craftsmen in China and the West, Cambridge University Press, 1970
• Yan Liu, Healing with Poisons: Potent Medicines in Medieval China, University of Washington Press, 2021
• Timothy M. Davis, “Lechery, Substance Abuse, and… Han Yu?”, Journal of the American Oriental Society 135.1 (2015), pp. 71–92
• Michel Strickmann, “On the Alchemy of T’ao Hung-ching,” in Holmes Welch and Anna Seidel (eds.), Facets of Taoism, Yale University Press, 1979
• James Geiss, “The Chia-ching Reign, 1522–1566,” in The Cambridge History of China, Vol. 7, Part 1, Cambridge University Press, 1988
• Sima Qian, Records of the Grand Historian (Shiji), ch. 6, “Basic Annals of the First Emperor of Qin”
• Homeric Hymn 5 to Aphrodite, trans. Hugh G. Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1914
• Richard Janko, “Tithonus, Eos and the Cicada in the Homeric Hymn to Aphrodite and Sappho fr. 58,” in The Winnowing Oar, De Gruyter, 2017
• Petronius, Satyricon 48, trans. Michael Heseltine, Loeb Classical Library, 1913
• Roger of Wendover, Flores Historiarum, s.a. 1228 (the Cartaphilus account)
• George K. Anderson, The Legend of the Wandering Jew, Brown University Press, 1965
• Jonathan Swift, Gulliver’s Travels, Part III, ch. X, 1726
• Nikolai Fedorov, What Was Man Created For? The Philosophy of the Common Task, trans. Elisabeth Koutaissoff and Marilyn Minto, Honeyglen, 1990
• George M. Young, The Russian Cosmists: The Esoteric Futurism of Nikolai Fedorov and His Followers, Oxford University Press, 2012
• F. M. Dostoevsky, letter to N. P. Peterson, 24 March 1878, in A. S. Dolinin (ed.), Pis’ma F. M. Dostoevskogo, vol. 4, no. 620
• Ashlee Vance, “How to Be 18 Years Old Again for Only $2 Million a Year,” Bloomberg Businessweek, 25 January 2023