Godine 1867. učitelj po imenu Mijat Stojanović objavio je zbirku od šezdeset narodnih priča u Zagrebu. Proveo je preko trideset godina sakupljajući ih od prostog naroda Habsburške Vojne krajine, uskog graničnog pojasa koji je razdvajao Austrijsko carstvo od osmanskog sveta. Knjiga se pojavila na hrvatskom pod naslovom Šale i zbilje i nikada nije prevedena na engleski.
Ovaj novi engleski prevod Radeta Kolbasa donosi svih šezdeset priča na engleskom prvi put.
Ljudi koji su pričali ove priče živeli su na liniji razloma između carstava. Srbi i Hrvati delili su sela sa mađarskim i nemačkim komšijama, a njihove priče su se međusobno oprašivale na način koji se provlači kroz čitavu zbirku. Osmanske reči prirodno se uklapaju u slovenske rečenice. Kućna zmija pod kamenom ognjišta bila je obična kao mačka pored vatre. Stojanović je sve to zapisao, a ono što je preživelo jedan je od najbogatijih uvida u južnoslovenska narodna verovanja ikada objavljenih.
Učitelj koji je slušao
Mijat Stojanović rođen je 1814. u Babinoj Gredi, selu u istočnoj Slavoniji. Radio je kao učitelj i školski inspektor veći deo svog odraslog života, putujući po selima Slavonije, Srema, Bačke i Banata. To su bila područja Habsburške Vojne krajine: posebne administrativne zone gde su seljaci-vojnici obrađivali zemlju u miru i borili se protiv Osmanlija kada bi bili pozvani.
Stojanović je sakupljao priče na preljama i večernjim okupljanjima, od starih vojnika i seoskih baka. Beležio je odakle svaka priča dolazi: selo, ime kazivača, godinu. Njegov predgovor, potpisan u Zemunu u februaru 1866, opisuje čoveka koji je decenijama slušao i konačno odlučio da sve zapiše pre nego što priče nestanu.
Njegova zbirka deluje drugačije od poznatijih srpskih bajki koje je Vuk Karadžić sakupio generaciju ranije. Karadžić je radio iz centralne Srbije. Stojanović je radio sa granice, i njegove priče nose teksturu graničnog područja: derviši se raspravljaju sa monasima i turske pozajmljenice prožimaju dijaloge. Natprirodna bića spajaju slovensko pagansko nasleđe sa osmanskim narodnim verovanjima na način koji čitavoj zbirci daje sasvim posebnu boju.
Stojanović je dokumentovao izvor svake priče: selo, kazivača i godinu sakupljanja. Neki zapisi imenuju konkretne kazivače iz 1830-ih, što ove priče čini među najstarijim dokumentovanim usmenim narativima sa južnoslovenske granice.
Stvari koje dolaze noću
Natprirodne priče spadaju među najjače delove zbirke. Čuvaju južnoslovenska narodna verovanja koja su već bila stara kada ih je Stojanović beležio, a neke od njih nemaju bliske paralele u zapadnoevropskoj bajkovitoj tradiciji.
Dobar početak je „Potkovana veštica." Kovačev šegrt otkriva da je žena njegovog majstora veštica, veštica koja noću jaše spavajuće ljude kao konje. Pretvara svoje žrtve u jahaće životinje i leti sa njima na Aršanj planinu, tradicionalno mesto okupljanja južnoslovenskih veštica. Šegrtov drug hvata vešticu u letu, zauzdava je, jaše nazad do kovačnice i daje da je potkuju kao kobilu. Sledećeg jutra kovačeva žena nađena je sa potkovama zakovanim za ruke i noge. Priča je istovremeno brutalna i smešna, a slika potkovane veštice pojavljuje se širom Balkana u varijantama koje sežu vekovima unazad.
Ostale priče ovog tipa uključuju „Podmečeno dete," „Vilu," „Vukodlaka," „Utvaru" i „Duh i kugu." Svaka tretira svoj predmet kao činjenicu seoskog života. Nema ironičnog okvira, nema namigivanja publici. Podmečeno dete je problem koji treba rešiti, vukodlak je komšija koga se treba plašiti. Kuga putuje kao vidljivi duh, i neko joj mora stati na put.
Ovaj činjenični kvalitet čini priče vrednim kao dokumenta. To su izveštaji iz sveta u kome je natprirodno bilo deo svakodnevice.
Aršanj planina, na kojoj se veštice okupljaju u južnoslovenskom folkloru, pojavljuje se po imenu u nekoliko Stojanovićevih priča. Planina funkcioniše kao slovenski Brocken: realno zvučeće mesto koje postoji samo u geografiji verovanja.
Smrt ulazi
Smrt se javlja kao lik u nekoliko Stojanovićevih priča, i uvek je ženskog roda. To je standard za južnoslovensku narodnu tradiciju, gde je smrt gramatički i konceptualno žena.
„Kovač u raju" je najbolja priča o smrti u zbirci. Kovač sreće Smrt na putu. Ona je visoka žena koja je došla da ga ubije. On je nagovori da najpre zajedno popiju, pa je izaziva da dokaže da može da se provuče kroz čep bačve za vino. Smrt se isteže tanka kao konac i uvuče se unutra. Kovač zabije čep čekićem. Niko više ne umire. Okači bačvu iza dimnjaka, i svet nastavlja bez smrti.
Bog šalje đavola po kovača. Kovač prevari đavola da se uvuče u meh, pa ga tuče čekićima. Bog šalje još tri đavola. Kovač im zaglavi prste u rasečenu cepanicu i mlati ih batinama. Kad kovač konačno postane umoran od života i ode do kapije raja, Petar ga odbije. Pokuša u paklu; đavoli zalupiše kapiju pred njim od straha. Nazad pred rajskim vratima, moli Petra da otvori kapiju samo toliko da baci pogled unutra. Ugleda par svojih starih pantalona, onih koje je nekad dao prosjaku, sedne na njih i odbije da ustane. Bog popusti.
Priča pripada porodici poznatoj u folkloristici kao ATU 330, „Kovač nadmudri đavola." Varijante postoje širom Evrope. Stojanovićeva verzija nosi južnoslovenske detalje koji je izdvajaju: Smrt kao žena, naglasak na zajedničkom piću (gostoprimstvo kao prvi potez) i kovačeva tiha milostinja kao ključ njegovog spasenja.
„Smrt kuma" i „Suđenice" pokrivaju slično tlo. Smrt i sudbina mogu se cenkati, prevariti ili ponekad udariti čekićem. Odnos između ljudi i natprirodnog u Stojanovićevom svetu je pragmatičan.
U južnoslovenskoj narodnoj tradiciji, smrt je gramatički ženskog roda i pojavljuje se u narodnim pričama kao visoka žena koja hoda drumovima. „Kovač u raju" jedna je od najstarijih zabeleženih južnoslovenskih verzija ovog susreta.
Zmije, zmajevi i onaj svet
„Zmija" predstavlja guju, kućnu zmiju južnoslovenskog narodnog verovanja. Guja je zmija koja živi ispod ili blizu porodične kuće i donosi sreću i blagostanje domaćinstvu. Ubiti je je katastrofalno. U priči, sluga spasava guju iz zapaljene kolibe. Zahvalna zmija ga vodi do svog oca, zmijskog cara, koji živi u pećini punoj zmija. Car nudi sluzi bilo kakvu nagradu. On traži moć tišine: sposobnost razumevanja govora životinja. Car mu nevoljno daje taj dar, sa upozorenjem da otkrivanje dara znači smrt.
Verovanje u guju bilo je rasprostranjeno širom južnoslovenskog sveta i pojavljuje se u etnografskim zapisima iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Bugarske. Stojanovićeva priča ga hvata u narativnom obliku: zmija kao čuvar domaćinstva, zmijski car kao vladar skrivenog carstva. Dar govora životinja, u ovoj tradiciji, je najviše znanje dostupno smrtniku.
Pet zmajske braće spasava otetu princezu u priči „Vlašići na nebu." Svaki brat polaže pravo na princezu za sebe. Njihova majka rešava spor: devojka ne može biti žena svima, ali može biti njihova sestra. Braća i princeza postaju Vlašići, južnoslovenski naziv za Plejade. Priča objašnjava zvezdano jato kroz srodstvo i žrtvu umesto božanske kazne, što je razlikuje od većine grčkih zvezdanih mitova.
Siromašan čovek prati srebrnu stazu preko niza mostova u „Prosjaku," najčudnijoj priči zbirke. Na svakom mostu vidi moralnu alegoriju. Posvađane zaove pojavljuju se kao krmače u blatu, a zavađena braća kao volovi pod zajedničkim jarmom. Pohlepni orač upregnut je u svoje sopstvene volove dok je preljubnik opasan zmijom. Tvrdica dohvata jabuke koje se udaljavaju od njegovih ruku. Siromašan čovek prolazi kroz sve i stiže u rajski vrt. Kad se vrati kući, prošle su godine i sve se promenilo. Vraća se u vrt i ostaje.
Priča je kompletno putovanje u onaj svet, bliže irskoj tradiciji immram ili japanskoj priči o Urašima Tarou nego bilo čemu kod braće Grim. Vreme teče drugačije u onom svetu. Moralne alegorije na mostovima podsećaju na srednjovekovnu vizionarsku književnost. Stojanović je ovu priču sakupio u jednom selu u Slavoniji sredinom 19. veka.
Prevare, podvale i seoska pravda
Zbirka sadrži tamu, ali sadrži i smeh. Mnoge od šezdeset priča su komične, a humor je oštar.
„Trgovci" prati dvojicu ljudi koji planiraju da prevare jedan drugog na seoskom vašaru. Jedan puni vreću mahovinom i planira da je proda kao vunu. Drugi puni vreću kapicama žira i planira da ih proda kao orahe. Sretnu se, razmene vreće i obojica odu kući čestitajući sebi. Ostatak priče se odvija odatle: lažna smrt, kovčeg iza oltara u crkvi, razbojnici sa bisagama zlata i konačni obrt koji jednog ostavlja bogatim, a drugog i dalje sa žirovim kapicama.
„Izorani šaran" je mračniji. Žena odluči da dokaže da može da izludi svog muža. Tajno posadi ribu u izoranu brazdu, pa ubedi muža da ju je on tamo našao. Gradi na laži dok čovek ne počne da sumnja u sopstveni razum i pozovu se monasi da isteraju đavola iz njega. Humor postoji, ali ujeda.
Ove lukave priče ocrtavaju socijalne napetosti seoskog života: između supružnika i komšija, između pametnih i lakovernih. Pouka nije nikad apstraktna. Dolazi kao poslovica ili praktična lekcija o životu među ljudima koji vam možda ne žele dobro.
Živi arhiv
Stojanović nije bio jedini sakupljač koji je radio u južnoslovenskim zemljama tokom devetnaestog veka. Vuk Karadžić je objavio svoje prekretničke srpske zbirke decenijama ranije, a drugi su bili aktivni u Crnoj Gori i Hercegovini. Ali Stojanovićeva teritorija je bila jedinstvena. Vojna krajina bila je zona postojanog kontakta između carstava i religija, mesto gde su granice između katoličkog i pravoslavnog, slovenskog i osmanskog, paganskih ostataka i hrišćanskih slojeva bile vidljive u istom selu.
Priče u ovoj zbirci čuvaju taj kontakt. Derviš se raspravlja sa monahom. Pastirče nadmudri turske vojnike. Majka mlade prati svoju ćerku u novo domaćinstvo, a humor zavisi od razumevanja kako je funkcionisala zadruga. Čitane zajedno, šezdeset priča čine portret sveta koji više ne postoji, ali čije strukture verovanja preživljavaju u narodnom pamćenju širom Balkana.
Za čitaoce koji žele da istraže širu tradiciju magije i čarobnjaštva u južnoslovenskim bajkama, Crazy Alchemist ima prateći članak: Vračari u starim srpskim bajkama. Taj članak ispituje lik vrača (čarobnjaka-iscelitelja) u pričama Karadžića, Stefanovića i Novakovića i prati rečnik magije nazad do predhrišćanske slovenske religije. Stojanovićeve priče stoje u istoj tradiciji, zabeležene u istom veku, ali iz drugog ugla južnoslovenskog sveta.
O prevodu
Narodne priče su prvi put objavljene u Zagrebu 1867. godine. Originalni hrvatski naslov je Šale i zbilje. Ovaj novi engleski prevod Radeta Kolbasa je prva kompletna edicija na bilo kom jeziku osim hrvatskog.
Prevod čuva Stojanovićeve fusnote, koje identifikuju selo i kazivača za svaku priču. Takođe zadržava južnoslovenske kulturne termine (veštica, guja, vila, mora) sa objašnjavajućim fusnotama, tako da čitaoci koji nisu upoznati sa tradicijom mogu pratiti priče bez gubitka teksture originalnog jezika.
Knjiga je dostupna na Amazonu: Folk Tales od Mijata Stojanovića, preveo Rade Kolbas (ISBN 9783039900091).
