Reč „vampir“ je srpska. U evropske jezike ušla je preko austrijskih vojnih izveštaja iz 1720-ih, nakon što su lekari ekshumirali tela po srpskim selima i zapisali šta su zatekli. Bram Stoker je objavio Drakulu 1897. Do tada je vampir već više od jednog veka bio tema medicinskih izveštaja i filozofskih rasprava. Sam folklor je još stariji i proteže se kroz slovenske, grčke i rimske tradicije, gde povratnici iz mrtvih nisu bili priča za zabavu, već problem sa kojim su ljudi pokušavali da izađu na kraj.
Kinematografija je vampira preuzela 1922. i od tada ga ne ispušta. Većina filmova o vampirima koristi mitologiju samo kao dekor. Ovih petnaest izabrani su zato što izvorni materijal shvataju ozbiljno, bilo da to znači da Murnau krade Stokerov roman i pretvara ga u nemačku ekspresionističku noćnu moru, ili da srpski reditelj bez budžeta snima narodnu legendu na autentičnoj lokaciji.
Izbor nije rangiran i obuhvata vek kinematografije u sedam zemalja. Neki su horori, neki komedije, a jedan je ljubavna priča smeštena u švedsku zimu.
1. Nosferatu (1922)
F.W. Murnau | Nemačka | 94 minuta
Film od kog je sve počelo, a počelo je krađom. Producent Albin Grau, praktičar okultizma, želeo je da adaptira Drakulu Brama Stokera, ali nije uspeo da obezbedi prava. Murnau je ipak nastavio, promenio imena (Drakula je postao grof Orlok, Džonatan Harker Tomas Huter) i zadržao kostur radnje. Stokerova udovica ga je tužila, a nemački sud naredio je da se svaka kopija uništi.
Kopije su ipak preživele. Grof Orlok Maksa Šreka, sa pacovskim zubima i izduženim prstima, postao je najtrajnija slika vampira u istoriji filma. Njegova senka kreće se nezavisno od tela, penje se uz stepenice dok Orlok stoji mirno. Ne liči nimalo na aristokratskog zavodnika kakvog će Lugoši uspostaviti devet godina kasnije. Liči na nešto što prenosi bolest.
Murnau je izmislio obrasce koji traju i posle jednog veka: vampira kog uništava sunčeva svetlost (čega nema u Stokerovom romanu), senku koja se penje uz stepenište, vezu između vampirizma i bolesti. Cela priča o nastanku filma, njegovom okultističkom producentu i tužbi koja nije uspela da ga ubije obrađena je u našem članku o Nosferatuu.
Nosferatu je izmislio ideju da sunčeva svetlost ubija vampire. U romanu Brama Stokera, Drakula bez problema hoda po danu. Murnau je smrt na suncu dodao kao zapletni mehanizam, a ona je zatim postala trajni deo vampirskog predanja.
2. Vampyr (1932)
Carl Theodor Dreyer | Danska/Nemačka/Francuska | 75 minuta
Drajer je adaptirao Le Fanijevu priču „In a Glass Darkly“ i napravio nešto što je bliže grozničavom snu nego narativnom filmu. Mladi putnik stiže u gostionicu i počinje da viđa stvari koje ne bi smele da budu tu. Senke se odvajaju od tela. Na jezeru se pojavljuje skelar sa kosom. Mlada žena polako postaje vampir.
Film je sniman sa gazastim filterom preko objektiva, što svakom kadru daje meku, kredastu teksturu zbog koje ceo svet deluje pomereno iz stvarnosti. Drajer je angažovao neprofesionalce, a njihova ukočenost samo pojačava atmosferu. Scena sahrane, snimljena iz unutrašnjosti kovčega kroz stakleni prozorčić dok poklopac zakivaju, ostaje jedna od najklaustrofobičnijih sekvenci u istoriji filma.
Vampyr je po izlasku propao i zamalo okončao Drajerovu karijeru. Trebale su decenije da kritika prizna da je reč o jednom od najvećih horor filmova ikad snimljenih.
3. Dracula (1931)
Tod Browning | SAD | 75 minuta
Bela Lugoši je tri godine igrao Drakulu na Brodveju pre nego što ga je Universal stavio pred kameru. Njegova interpretacija toliko je snažno definisala ulogu da su gotovo sva kasnija tumačenja Drakule bila odgovor na nju, bilo da slede Lugošija ili pokušavaju da mu pobegnu.
Prvih trideset minuta, smeštenih u Drakulin zamak, najbolja su filmska adaptacija Drakule. Kamera Karla Frojnda pretvara scenografiju opatije Karfaks u pravu gotičku arhitekturu, a Lugošijeva nepomičnost, način na koji prolazi kroz prostoriju a da ne deluje kao da hoda, stvara nešto što specijalni efekti ne bi mogli da ponove. Film slabi kada se preseli u London i pretvori u salonsku dramu, ali taj uvodni čin mu je obezbedio mesto u istoriji filma.
Lugoši je za ulogu plaćen 3.500 dolara. Sahranjen je 1956. godine u Drakulinom plaštu, na zahtev porodice.
4. The Fearless Vampire Killers (1967)
Roman Polanski | UK/SAD | 108 minuta
Gotička komedija koja funkcioniše zato što Polanski mitologiju shvata dovoljno ozbiljno da prvo izgradi pravu atmosferu, pa tek onda da je potkopa. Profesor Abronsijus i njegov pomoćnik Alfred putuju u transilvanijsko selo da istraže vampire i nailaze na više nego što su očekivali.
Film izgleda predivno. Polanski i direktor fotografije Daglas Slokomb napravili su vizuelno najbogatiji vampirski film šezdesetih, sa snegom prekrivenim karpatskim pejzažima koji liče na romantičarske slike. Humor je suv i fizički, zasnovan na karakteru, a ne na parodiji. Baletska scena u dvorani, kada vampiri plešu, a Alfred shvati da par nema odraz u ogledalu, savršen je primer horor-komedije.
Više o filmu i njegovom mestu u vampirskoj kinematografiji u našem članku o Fearless Vampire Killers.
5. Leptirica (1973)
Đorđe Kadijević | Jugoslavija (Srbija) | 63 minuta
Reč „vampir“ je srpska. U evropske jezike ušla je preko austrijskih vojnih izveštaja iz 1720-ih, nakon dokumentovanih slučajeva Petra Blagojevića i Arnolda Paolea. Ovo je jedini film o vampirima koji dolazi iz kulture koja je svetu dala i samu reč i folklor koji stoji iza nje.
Kadijević je adaptirao pripovetku Milovana Glišića „Posle devedeset godina“ iz 1880, koja je i sama zasnovana na legendi o Savi Savanoviću, najpoznatijem vampiru srpskog folklora. Za Savanovića se govorilo da živi u vodenici na reci Rogačici kod sela Zarožje i ubija vodeničare koji dolaze da melju žito. Ta vodenica je bila stvarna građevina. Selo i dalje postoji. Kada se vodenica srušila 2012. godine, lokalni savet izdao je upozorenje za javnost i savetovao meštanima da stave beli luk na prozore.
Kadijević je snimao na autentičnim lokacijama gotovo bez budžeta, koristeći prava sela i lokalnu narodnu muziku. Rezultat nimalo ne liči na studijsku produkciju. Na premijernoj večeri, 15. aprila 1973, jedan čovek u Skoplju navodno je umro od straha gledajući emitovanje. Jugoslovenska televizija prikazala je film samo dva puta. Neke novine nazvale su ga „terorističkim filmom“. Kadijević ga nikada nije smatrao hororom. Govorio je da je to fantazija o metafizičkom zlu u ljudskoj savesti.
Prvu polovinu film igra kao seoska komedija. Ljudi piju, prepiru se oko cene neveste i ignorišu činjenicu da vodeničari stalno umiru. Onda padne noć nad vodenicom, narodna muzika krene naopako i vampir dolazi. Ovo je najbliže što je ijedan film prišao prikazu onoga što je vampir zaista bio u tradiciji koja je stvorila taj pojam. Nema plašteva, nema zamkova, samo mrtva stvar kod vodenice u potpunom mraku.
Milovan Glišić je „Posle devedeset godina“ objavio 1880, sedamnaest godina pre nego što je Bram Stoker objavio Drakulu. Srpski vampir bio je u štampi pre nego što je engleski uopšte postojao.
6. Nosferatu the Vampyre (1979)
Werner Herzog | Zapadna Nemačka | 107 minuta
Hercog je snimio rimejk Murnauovog filma zato što ga je voleo. Original je nazvao „najvećim nemačkim filmom“ i svoju verziju snimio kao svesni nastavak tradicije koju je Murnau započeo, a nacisti prekinuli. Film je, po Hercogovim rečima, bio pokušaj da se ponovo uspostavi veza sa legitimnom nemačkom kinematografijom koju je fašizam presekao.
Klaus Kinski igra Drakulu kao nekoga iscrpljenog besmrtnošću. Njegov Nosferatu sedi u mraku, bled i sam, i govori Džonatanu Harkeru da je najgora stvar kod večnog života to što se nikada ne završava. Lugošijev Drakula vladao je prostorijom. Kinskijev jedva podnosi da bude u njoj.
Izabel Ađani kao Lusi Harker daje najjaču glumačku izvedbu u filmu. Ona se žrtvuje sa hladnim razumevanjem da vampira treba zadržati u hranjenju do izlaska sunca. Završni čin, sa pacovima koji preplavljuju ulice i meštanima koji plešu jer ih je kuga izludela, prikazuje Hercoga u njegovom najoperetskijem izdanju.
7. Near Dark (1987)
Kathryn Bigelow | SAD | 94 minuta
Vampiri na američkom jugozapadu. Nema zamkova ni plašteva, a reč „vampir“ se u filmu nikada ne izgovara. Kejleba, mladog farmera, ujeda Mej i uvodi ga u svoju porodicu: lutajuću grupu ubica koji putuju noću u kombiju sa zatamnjenim prozorima.
Scena u baru jedna je od najboljih horor sekvenci osamdesetih. Severen Bila Pakstona, sa čačkalicom u ustima, dok teroriše ceo lokal, pretvara B-film premisu u nešto zaista preteće. Ovi vampiri su zastrašujući zbog onoga što su spremni da urade u prostoriji punoj ljudi koji ne mogu da ih zaustave.
Near Dark bio je drugi dugometražni film Ketrin Bigelou. Po izlasku je nestao, progutan marketinškom mašinerijom iza filma The Lost Boys, koji je izašao iste godine. The Lost Boys pripada 1987. Near Dark je bolje ostario jer nikada nije pokušavao da bude u trendu.
8. Bram Stoker’s Dracula (1992)
Francis Ford Coppola | SAD | 128 minuta
Prenaglašen i operetski tačno onoliko koliko treba. Kopola je film snimao koristeći efekte u kameri gde god je to bilo moguće: forsiranu perspektivu, dvostruke ekspozicije, igru senki, projekcije. Rezultat ne liči ni na šta drugo u holivudskoj produkciji devedesetih, jer je napravljen onako kako su se filmovi snimali pre nego što je CGI preuzeo stvar.
Drakula Gerija Oldmana najpotpunije je ostvarena verzija tog lika na filmu. Tokom trajanja pojavljuje se u najmanje četiri različita oblika, od drevnog ratnika u crvenom oklopu, preko bledog mladog princa na ulicama Londona, do slepog miša-stvorenja u kapeli. Oldman svaki od njih igra sa potpunom predanošću, a ljubavna priča između Drakule i Mine (Vinona Rajder), koju su izmislili Kopola i scenarista Džejms V. Hart, daje filmu emotivno središte kakvo Stokerovom romanu nedostaje.
Sporedna glumačka postava je neujednačena (Kijanu Rivs je pogrešno odabran za Harkera, i sam to zna), ali Entoni Hopkins kao Van Helsing i Tom Vejts kao Renfild su savršeni. Scenografija Tomasa E. Sandersa i kostimi Eiko Išioke nose film podjednako kao i gluma. Išiokin rad osvojio je Oskara i sasvim zasluženo.
9. Interview with the Vampire (1994)
Neil Jordan | SAD | 123 minuta
En Rajs je adaptirala sopstveni roman i u početku se protivila izboru Toma Kruza za Lestata. Predomislila se kada je videla film. Kruz je odličan, hladan i surov na način koji čini da Lestatova harizma deluje zasluženo, a ne samo napisano.
Džordan i Rajs pretvorili su vampirizam u nešto zamorno u najboljem mogućem smislu. Ovde je vampirizam egzistencijalna kazna. Luj (Bred Pit) pripoveda o dva veka hranjenja, usamljenosti i sporom shvatanju da besmrtnost ništa ne rešava. Dečji vampir Klaudija (Kirsten Danst, sa dvanaest godina i zastrašujuća) oličava užas same premise: odrasli um zarobljen u telu koje nikada neće ostariti, stvoren iz hira jer je Lestat želeo da spreči Luja da ode.
Džordan, koji će se vampirima vratiti osamnaest godina kasnije u filmu Byzantium, režirao je ovaj film kao kostimiranu dramu, a ne kao horor. Sekvence u Nju Orleansu su raskošne i precizne, a Džordanova spremnost da pusti scene da dišu, da ostane uz Lujev očaj umesto da seče na akciju, daje filmu težinu kakvu većina vampirskih filmova nema.
10. Let the Right One In (2008)
Tomas Alfredson | Švedska | 114 minuta
Radnja je smeštena u predgrađe Stokholma 1982. Oskar, dvanaestogodišnjak kog maltretiraju, upoznaje Eli, koja se doselila u susedstvo. Eli je vampir, a film je ljubavna priča.
Alfredson je snimao u pravoj švedskoj zimi, i hladnoća je stalno prisutna: dah se vidi u svakoj spoljašnjoj sceni, sneg je na svakoj površini, a bledo svetlo skandinavske zime čini da svet izgleda bez krvi i pre nego što krv poteče. Scene vršnjačkog nasilja podjednako su teške za gledanje kao i sve što uključuje vampire. Završna scena u bazenu jedna je od velikih finalnih sekvenci horor kinematografije, a Alfredson je postiže tako što kameru drži pod vodom i pušta publiku da čuje šta se dešava iznad.
Film je zasnovan na romanu Jona Ajvidea Lindkvista, a sam Lindkvist napisao je i scenario. Američki rimejk (Let Me In, 2010) je korektan, ali ne donosi ništa što ova verzija već nema.
11. A Girl Walks Home Alone at Night (2014)
Ana Lily Amirpour | SAD | 101 minut
Iranski vampirski vestern snimljen crno-belo u Bejkersfildu, Kalifornija. Grad se zove Bad City. Vampirka na skejtbordu, u čadoru, noću vreba njegovim ulicama i lovi muškarce koji love žene.
Amirpurova je film izgradila na raspoloženju, a ne na zapletu. Muzika radi podjednako koliko i scenario: iranski pop, gitara pod uticajem Enija Morikonea, elektronska muzika koja prazne ulice pretvara u pejzaže. Scene između vampirke (Šila Vand) i Araša (Araš Marandi) zasnovane su na tišini i blizini, na dvoje ljudi koji stoje jedno pored drugog u sobi gde nešto može da se desi i ne desi se, pa se onda ipak desi.
Film odbija lake kategorije. Snimljen je u Kaliforniji, režirala ga je iransko-američka autorka, koristi vizuelni jezik vesterna, a onda se pretvori u ljubavnu priču kad to ne očekujete. Amirpurova ga je nazvala „prvim iranskim vampirskim vesternom“. Drugi još niko nije snimio.
12. What We Do in the Shadows (2014)
Taika Waititi and Jemaine Clement | Novi Zeland | 86 minuta
Najbolja vampirska komedija ikad snimljena, i funkcioniše zato što Vaititi i Klement dovoljno dobro razumeju mitologiju da humor pronađu unutar nje, umesto da samo nalepe viceve preko svega.
Četvorica vampira dele stan u Velingtonu na Novom Zelandu. Viago (Vaititi) je kicoš iz 18. veka koji spušta peškire pre hranjenja da bi zaštitio nameštaj. Vladislav (Klement) je srednjovekovni vojskovođa koji je nekad nabio na kolac hiljade ljudi, ali sada ne ume da se snađe sa tehnologijom. Dikon (Džoni Brug) je mladi vampir koji odbija da radi svoj deo kućnih poslova. Petir (Ben Franšem) ima 8.000 godina i živi u podrumu, izgledajući kao grof Orlok.
Mokumentarni format omogućava filmu da istraži banalnu logistiku vampirizma koju drugi filmovi ignorišu: ko pere sudove kada su sudovi puni krvi, kako ući u noćni klub kada morate biti pozvani unutra, šta se dešava kada vam je novi cimer skoro preobraćeni IT tip koji stalno objavljuje o vampirima na internetu. Svaka šala ukorenjena je u mitologiji. Ništa nije nasumično.
Tajka Vaititi i Džemejn Klement improvizovali su većinu dijaloga. Film je imao labav scenario, ali su glumci bili podstaknuti da ostanu u liku i prirodno reaguju na svaku situaciju. Mokumentarni format izabran je upravo da bi takav pristup bio moguć.
13. Byzantium (2012)
Neil Jordan | UK/Irska | 118 minuta
Džordan se vratio vampirima osamnaest godina posle Interview with the Vampire i napravio nešto tiše. Džema Arterton i Sirša Ronan igraju Klaru i Elenor, majku i ćerku koje su već dva veka vampirice i sada se kriju u oronulom engleskom primorskom mestu, vodeći pansion.
Rodna dinamika ide suprotno od tradicionalne vampirske kinematografije. Klara je predator i preživela, ona koja je donosila teške odluke koje su ih obe održale u životu. Elenor je savest, zapisuje svoju priču na labave listove i baca ih u vetar jer ne može da prestane da je priča, ali ne sme nikome da dozvoli da je pročita. Muškarci u filmu, uključujući tajno bratstvo muških vampira koje ih vekovima lovi, prepreke su, a ne protagonisti.
Džordanova režija je uzdržana. Primorski grad, sniman u Hejstingsu, izgleda trajno vlažno i melanholično. Nasilje, kada dođe, naglo je i brzo se završava. Byzantium po izlasku nije našao publiku, što je česta sudbina vampirskih filmova koji odbijaju da budu ili strašni ili zabavni. Bolji je nego što mu je reputacija.
14. Only Lovers Left Alive (2013)
Jim Jarmusch | UK/Nemačka | 123 minuta
Tilda Svinton i Tom Hidlston kao drevni vampiri u savremenom Detroitu i Tanžeru. Adam (Hidlston) je povučeni muzičar koji živi dovoljno dugo da je poznavao Šuberta i Bajrona i deprimiran je stanjem sveta. Iv (Svinton) je njegova žena, čitateljka koja vekove književnosti nosi u pamćenju i savremenom svetu prilazi sa više strpljenja nego što Adam može da skupi.
Džarmuš vampirizam tretira kao kulturnu iscrpljenost. Adam i Iv videli su i pročitali sve što je vredelo videti i pročitati. Krv nabavljaju preko bolničke veze i piju je iz kristalnih čaša kao poznavaoci vina. Njihov stan u Detroitu pun je analogne opreme, vinila i portreta mrtvih. Ljude zovu „zombiji“.
Film je spor i promišljen, i ako vam treba zaplet, dosađivaće vam. Ono što nudi zauzvrat jeste atmosfera: noćne vožnje kroz napušteni Detroit, uske ulice Tanžera u tri ujutru, dvoje ljudi koji se vole i vole se vekovima jer više ništa drugo nije ostalo. Džon Hert se nakratko pojavljuje kao Kristofer Marlou, koji je i dalje živ i i dalje iznerviran što Šekspir dobija zasluge.
15. Nosferatu (2024)
Robert Eggers | SAD | 132 minuta
Treći film koji adaptira priču o Nosferatuu, i prvi koji folklorni izvorni materijal shvata jednako ozbiljno kao i filmsko nasleđe. Egers, koji je snimio The Witch (2015) i The Lighthouse (2019), godinama je istraživao narodna verovanja iza mita o vampiru, i film to istraživanje jasno pokazuje. Vampirizam u Egersovom Nosferatuu ukorenjen je u bolesti, opsesiji i specifičnoj teksturi sujeverja 19. veka.
Grof Orlok Bila Skarsgarda teži je i fizičkiji od prethodnih verzija, prisustvo koje kao da savija vazduh oko sebe. Lili-Rouz Dep kao Elen Huter nosi emotivnu težinu filma, posebno u njegovoj drugoj polovini. Veza između Elen i Orloka jeste opsednutost, duhovna bolest koju ona mora svesno da upotrebi protiv njega.
Scenografija Krejga Latropa istorijski je najdetaljnija od svih adaptacija Nosferatua. Nemački grad Vizborg deluje naseljeno i stvarno. Transilvanijske sekvence deluju hladno na način koji gotovo fizički možete da osetite. Egersova verzija ne zamenjuje ni Murnauovu ni Hercogovu. Ona stoji uz njih, kao treća tačka trougla koji se gradi već čitav vek.
Folklor iza filmova
Filmovi sa ove liste adaptacije su nečega starijeg od same kinematografije.
Rimska striks hranila se ljudskom krvlju i opsedala dečje sobe. Grčki vrykolakas bio je naduveni povratnik iz mrtvih koji noću hoda i kuca na vrata. Vukodlak iz južnoslovenske tradicije bio je hibrid vukodlaka i vampira koji ustaje iz nepravilno sahranjenih grobova, a dalmatinski kozlak bio je nasledan, prenosio se krvnom lozom.
Srpski slučajevi iz 18. veka, Arnold Paole u Medveđi i Petar Blagojević u Kisiljevu, doveli su vampira u evropsku svest. Austrijski vojni lekari ekshumirali su tela i sastavljali izveštaje, a reč „vampir“ ušla je u engleski, francuski i nemački u roku od nekoliko meseci. Polidorijev „The Vampyre“ (1819), Stokerova Drakula (1897) i čitav vek kinematografije izrasli su iz tih dokumenata.
Reditelji koji poznaju tu istoriju obično prave bolje filmove. Murnauov Orlok liči na prenosioca kuge jer je Murnau razumeo da je vampirizam u narodnom verovanju povezan sa bolešću. Kadijević je Leptiricu snimao u pejzažu iz kog je taj folklor potekao. Egers je godinama čitao folklorne izvore pre nego što je snimio svog Nosferatua.
Za više, počnite od naših članaka o vampirima u Mađarskoj, moravskoj panici zbog povratnika iz mrtvih i povratnicima iz mrtvih na Balkanu. Bestijarijum obrađuje više od desetak nemrtvih bića iz različitih tradicija, uključujući i samog vampira.
