Bajke se nikad zaista ne povlače; one čekaju. Jedna takva uspavana – sada novim čitaocima ponovo dostupna – jesu Fairy Tales Fridriha Vilhelma Haklendera.
Prvo objavljene 1843. (Štutgart), Haklendrove priče spajaju hirove sa lukavim osmehom i jasnim okom za ljudsku prirodu. Ovaj novi engleski prevod Radeta Kolbasa ima za cilj da sačuva autorov glas i kulturnu boju, a takođe vraća deo koji je dugo nedostajao na engleskom: „Božićna bajka".
Haklendeov šarm leži negde gde će ga čitaoci Nila Gejmana prepoznati: magično koje korača ruku pod ruku sa svakodnevnim, parabola skrivena naočigled. Ako uživate u basnama koje ostavljaju posijanje, ova zbirka pripada vašem noćnom stočiću.
O autoru
Fridrih Vilhelm Haklender (1816–1877) bio je široko čitan nemački prozni pisac i oštri posmatrač svakodnevnog života. Njegov najbolji rad spaja nežnu duhovitost sa saosećajnom jasnoćom – kvaliteti koji održavaju ove priče svežim dugo nakon što su mode njihovog veka izbledele.
Vrata u zbirku: „Patuljkovo gnezdo"
Među istaknutim pričama je „Patuljkovo gnezdo", gde tkač po imenu Konrad – izbegavan od komšija i bez sreće – zauzima mesto pored ruševne kule za koju se priča da je igralište patuljaka. Ono što sledi je delom narodna legenda, delom moralna basna: pregovori između ljudske potrebe i nadzemaljskih uslova, ispitani radoznalošću i savešću.
Zaronite ispod i vidite zašto Haklendrovo pripovedanje i dalje pogađa.
Patuljkovo gnezdo
Bio jednom jedan čovek koji je po zanatu bio tkač, što znači da je primao svilu i vunu od trgovaca u gradu, od čega je kod kuće na svom razboju znao da pravi lepe tkanine. Pošto bi život u gradu, čak i uz najlošiju hranu i najgoru sobu, bio preskup za njegovu skromnu zaradu, potraži drugde stan i konačno nađe jedan koji, mada sve samo ne udoban ili lep na pogled, ipak ga je sasvim dobro štitio od jakih kiša i nepogoda.
Ovaj njegov stan, naime, stajao je blizu susednog sela i bio je to jedna trošna, jadna koliba koja se naslanjala na stari zidani bedem. O tom bedemu pričalo se da je u davna vremena bio tamnica i pripadao prostranom dvorcu, čije se ruševine još uvek mogle videti na susednoj steni. Uz ovu tamnicu seoski pastir ranije je sagradio malu kuću od starih greda i loših dasaka i tu živeo kako bi nadgledao svoje ovce, koje su rado lutale između starih zidova i, činilo se, uživale u visokoj, sočnoj travi između crnog, napola spaljenog kamenja.
Pa ipak, pastir tu nije živeo dugo kada ga zabrinjavajuće okolnosti nateraše da napusti svoje malo prebivalište. Često usred noći njegovo stado ovaca, koje se smestilo delom blizu njegove kolibe, delom u starom dvorištu zamka, zapadalo bi u takvu zabunu i takvu pometnju kao da se desetak vukova ubacilo među njih. Jadne ovce blajale su jadno i rasturale se u pravom smrtnom strahu, tamo-amo, kuda god im je otvor u zidovima starog zamka dopuštao prolaz. Tada je pastir morao da viče i zviždi iz sve snage, ali uprkos tome nijedno od inače poslušnih životinja nije htelo da posluša njegov zov i vrati se. Štaviše, u svom strahu nisu gledale kuda idu, i neredko se dešavalo da padnu među stene i jadno izginu. Pastirovi psi, koji su danju često temeljno iščupali i oterali vuka, za vreme ovog prizora koji bi izbio usred noći podvijali su repove, urlali od straha i nisu se ni batinama ni lepim rečima dali navesti da odu među ovce i vrate ih kako treba.
Pastir, svakako ne među najstrašljivijim ljudima, bio je očajan zbog gubitka svojih ovaca i stoga veoma budan i brz da reaguje kad god bi takav ludi prizor ponovo počeo, što se uglavnom dešavalo u noći punog meseca, i mada je tada bilo toliko svetlo da je mogao da pregleda celu svoju okolinu, nikad nije video ni najmanje, ni vukove ni zle ljude koji bi mogli da dovedu njegovo stado u nered. Međutim, pastir je mislio, dok je trčao tamo-amo među nemirnim životinjama, da čas ovde čas onde čuje tih smeh ili lovački poklič: „Halo, halo!" kakav lovci ispuštaju kada gone divljač ispred sebe kroz šume.
Nakon što je pastir sa nekoliko ljudi iz sela, koji su isprva samog pastira sumnjičili za gubitak svojih ovaca, bdio mnogo noći punog meseca i video prizor svojim očima, takođe čuo tihi smeh i halo-poklič svojim ušima, svi su se složili da su to vihtelmenčići ili patuljci koji od pamtiveka žive u susednim stenama i dolinama i koji tu priređuju svoje lovačko zadovoljstvo na štetu ljudi. Nije to bio prvi put da su patuljci izašli i svojim igrama i nestašnim doskočicama naneli tako očiglednu štetu ljudima. Stari i mlađi ljudi već su ih često viđali, posebno oni koji su išli u obližnje gradove na vašar ili imali drugi posao u okolini. Ti ljudi, naime, morali su da prolaze pored određenih mesta, obično malih zelenih šumskih dolina, koje su bile pokrivene svežom zelenom mahovinom, okružene prastarim drvećem.
Ako je usred jednog od ovih mesta stajalo jedno veliko drvo, čije su daleko rastegnute grane činile neku vrstu lisnatog šatora, takvo mesto bilo je sastajalište vihtelmenčića i oni bi se tu okupljali u gomilama pri prvom zraku meseca koji se dizao iznad planina da izvode svoje plesove. Stari lovci su često pričali da su loveći jelena kasno noću prišli takvom mestu i videli najčudesnije igre vihtelmenčića, i nisu mogli dovoljno da ispričaju o gracioznim visokim skokovima, najljupkijem plesu i strelovitim obrtima malih patuljaka i patuljčica. Samo je takav nezvani gledalac morao da se drži što tiše i bude dobro sakriven da ga oštro oko patuljaka ne bi otkrilo, jer inače bi oni često stali usred plesa, nestali i odjurili kroz vazduh, praveći buku poput jakog roja pčela koji leti preko cvetnoge polja.
Ponekad se takvom radoznalcu koji se previše neoprezno približio dešavalo da kada vilenjaci nestanu, dobije od nevidljivih ruku tolik broj nevidljivih ali veoma opipljivih šamara da bi pao omamljen i sutradan ujutro se probudio sa smeđim i plavim mrljama.
Dugo su vilenjaci obavljali svoje poslove prilično daleko od sela, ali kako su se šume sve više krčile i naročito stara jaka stabla sekla, oni su postavili svoja plesna mesta blizu starih zidina koje su stajale na stenovitom, neplodnom tlu i bile ostavljene na miru od pohlepnih ljudi. To je sada otežavalo posmatranje njihovih noćnih plesova, jer su proterivanjem iz svojih usamljenih šumskih dolina postali oprezniji i retko plesali vidljivi ljudskom oku, takođe su postali zlobniji zbog ljudske radoznalosti i retko je više nekom smrtniku uspevalo da ih posmatra neprimećen i neizmlaćen. Time je vera u mali narod postepeno nestala, i čak kada bi se neki radoznali momak pojavio sutradan ujutro izubijan do modrila i hteo da ispriča svoje avanture koje je imao sa vihtelmenčićima, obično bi mu se smejali i mislili da mu je poklopac kriglje morao udariti nos do krvi.
Ali sa incidentom sa pastirom, ljudi su ponovo postali svesni malih ljudi, i tek nakon što je značajna šteta bila naneta vlasnicima stada, videli su da se nužno mora prepustiti teren vihtelmenčićima i ostaviti ih na miru u njihovom utočištu, usamljenoj zidini. Pastir je shodno tome napustio svoju kolibu i bio smešten drugde, gde se ubrzo pokazalo na njegovim stadima ovaca da su vihtelmenčići veoma pomirljive i u osnovi dobrodušne prirode, jer kada su našli svoje mesto za igru i zabavu oslobođeno blajanja i grebanja ovaca na prethodno opisan način, učinili su da seoska stada napreduju tajnim magičnim čarolijama ili ko zna čime još, tako da su njihovi vlasnici ubrzo bili potpuno obeštećeni za izgubljene ovce.
U međuvremenu pastirova koliba je stajala prazna i pošto ni pre nije bila u baš nastanjivom stanju, sve je više propadala; prozori su bili razbijeni i sunce, mesec, kiša i vetar su sa svih strana navraćali u njenu unutrašnjost. Uprkos tome, zidovi, koji su se sastojali od komada busena, izvrsno su se očuvali, jer su srasli u celinu. Osim toga, koliba je bila okružena žbunjem i travama u izobilju, tako da je izdaleka izgledala kao zeleni brežuljak ili kao veliko ptičje gnezdo i u vezi sa vihtelmenčićima seljani su je zvali patuljkovo gnezdo, a zamak na susednoj planini patuljkov zamak.
Tako je kućica stajala prazna dugo vremena, dok se tkač, o kome sam gore pričao, nije vratio u svoju domovinu nakon dugih godina lutanja. Pošto su svi njegovi bliski rođaci i poznanici u međuvremenu pomrli a njegovi roditelji osiromašili pre smrti, preostali dalji rođaci nikako nisu hteli da se brinu o jadnom mladiću i niko nije učinio ni toliko da mu iznajmi bedan sobičak gde bi mogao postaviti svoj razboj i radom svojih ruku zarađivati za život. Ovo ponašanje je svakako imalo drugi razlog, jer se očev tkač, koji je bio šumski čuvar, oženio ćerkom ugljenara koja se veoma razumela u lekovito bilje, i zato su je ljudi proglasili vešticom i izbegavali, mada nikome nije činila zlo. Dobar deo ovog verovanja prešao je i na sina, na koga su druge žene iz sela već bile ljubomorne i ljute dok je još bio dečak. Jer dok su njihova deca izgledala jadno i bolesno, Konrad, tako se zvao sin šumskog čuvara, pucao je od punine i zdravlja i bio najlepše dete koje se moglo videti. Pošto su njegovi roditelji srećom živeli dovoljno dugo dok nije završio svoj zanat kod majstora tkača u gradu i mogao otići na proputovanja, nije trebalo da pati i nije morao da brine o sebi. Ali jedva da su njegovi roditelji imali radost od njegovog marljivo završenog zanata, jedva da su primili nekoliko pisama od njega iz inostranstva u kojima im je pisao kako su i tamo majstori zadovoljni njime, kad oboje brzo umreše jedno za drugim i ne ostaviše mu ništa; jer njihovih nekoliko stvari za domaćinstvo koje su još imali zaplenili su pohlepni susedi za troškove sirotinjske sahrane.
Konačno se Konrad, koji se u međuvremenu obazirao po mnogim gospodskim zemljama, vratio i želeo da postavi svoj razboj u domovini; ali kao što je već rečeno, niko nije hteo da zna za njega, i da ga moćna ljubav koja svakoga vezuje za domovinu nije posebno jako držala i sprečavala da napusti mesto gde su mu oba roditelja sahranjena, okrenuo bi leđa selu još prvog dana svog povratka i ponovo otišao u svet. Ali tako je strpljivo prolazio pored seljana nekoliko puta uzastopno tražeći stan za sebe, i neredko bi bio otpravljen grubim rečima od zlih ljudi. Između ostalog, jedan mu je rekao: nema mesta za njega, i ako baš hoće da ostane u selu, neka ide gore kod patuljaka, oni će mu možda rado i za razumnu kiriju prepustiti patuljkovo gnezdo. Ne obraćajući pažnju na ove podsemhe, tkač se odjednom seti male kolibe u kojoj se kao dečak tako često igrao i koju je video sa svojim zelenim krovom i zidovima kao ranije kod tamnice kada je ulazio u selo, i odjednom mu dođe misao da možda ne bi bilo tako loše slediti savet dat iz zlog srca.
Žurno se stoga zaputi tamo, otvori plesnivu vrata kolibe, koja mu se isprva malo opirala, i vide na svoju veliku radost da je unutrašnjost kućice zaista veoma trošna ali da se može sasvim dobro obnoviti uz izvesnog truda i rada. Odmah poče da uklanja drveni otpad, lišće i prašinu iz unutrašnjosti, zatim ode u grad, dovede neke od svojih starih prijatelja odatle koji su po zanatu bili stolari, staklorezci i krovopokrivači, i uz njihovu pomoć ubrzo dovede patuljkovo gnezdo u takvo stanje da je dobilo pristojni izgled i da je mogao pouzdano postaviti svoj razboj u njega.
Zli ljudi u selu posmatrali su ove pripreme i uređenja sa nemalom čuđenjem, ali su se smejali u bradu i radovali što će jadni Konrad uskoro ponovo iseliti kada jednom patuljci dobiju vest o njegovom prisustvu. Mada se sam tkač često sećao priča koje su živele u ustima naroda o patuljkovom gnezdu, on je svojim mnogim lutanjima, na kojima mu se nikad ništa jezivo nije dogodilo, sasvim odustao od vere u takva bića i mislio je u prvoj noći koju je proveo u svojoj kućici na sasvim druge stvari nego na pojavu patuljaka koji bi mogli doći da ga uznemire u njegovom malom posedu.
Bila je to prilično jasna noć punog meseca i misli mu nisu dale da dugo spava. Čuo je crkveni sat kako otkucava u selu i konačno mu dvanaest otkucaja objavi da je došla ponoć. Sada je ozbiljno nameravao da zaspi, okrenuo se u krevetu i hteo da zatvori oči, kada začuje tiho kašljucanje i krkljanje u sobi. Raširio je oči i ko opisuje njegovo zaprepašćenje kada pokraj sebe ugleda malog čovečuljka koji je jedva bio pedalj visok. Bio je odeven u kaput boje cimeta, kratke pantalone i crne čarape sa cipelama na kojima su bile pričvršćene srebrne kopče, koje su međutim izgledale tako velike naspram cele figure da nije mogao shvatiti kako malo biće uspeva da ih vuče za sobom.
Isprva tkač pomisli da sanja i prestravljeno protrlja oči. Razmišljao je o ovom i onom, ali nađe da je potpuno budan. Čovečuljak je u međuvremenu hodao tamo-amo po sobi, gledao nove drvene stolove, jednim skokom skočio do prozora i zadovoljno se osmehujući svojim štapićem koji je držao u ruci tapkao po novim svetlim prozorskim oknima. I čistoća poda i sveži beli zidovi činilo se da mu se dopadaju, jer je zadovoljno njihao glavicom i davao do znanja svoje zadovoljstvo raznim mrmljajućim zvucima. Tkač, koji je sve ovo posmatrao sa čuđenjem, sada se podiže iz kreveta i htede da obznani svoje prisustvo malom čoveku primetnim kašljucanjem i krkljanjem. Ali ovaj se isprva uopšte ne dade ometati, već mu samo mahnu rukom, kao da mu hoće reći: „Odmah, odmah!" i nastavi svoj pregled. Konačno ipak kao da je sve tačno pregledao, jednim skokom se pope na sto koji je stajao pored tkaččevog kreveta, i tamo sede na veliki hleb crnog hleba, od koga je s vremena na vreme stavljao malu mrvicu u usta. Nakon što su se i tkač i vihtelmenčić neko vreme ćutke gledali, mali čovek reče tankim, kreštavim glasom, dok je sa svog sedišta još jednom pustio pogled da luta po sobi: „Veoma smo zadovoljni, dragi prijatelju, što smo dobili stanara koji je naše stvari doveo u tako uredan red; ako i inače ispunite uslove koje mi kao vlasnici ove kuće možemo s pravom zahtevati od vas na naše zadovoljstvo, onda ćemo se nadamo se vrlo dobro slagati."
Tkač, koji nije ni pomišljao da plaća kiriju ovde u nekada tako trošnom patuljkovom gnezdu, pažljivo je slušao, ali je bio previše pametan da se zameri ovim strašnim bićima, i ponizno se raspitao o uslovima svog novog čudnog stanodavca. Patuljak mu ukratko ispriča priču o pastiru, čije je nerazumno stado najteže tlačilo i maltretiralo ceo njegov narod, i dodade da patuljkov narod proteravši pastira iz ove kuće nije hteo da iskaže zlobu prema ljudskom rodu, već se radilo samo o tome da se dobije mir. Konrad, koji se prijateljskim obraćanjem malog čoveka i dobrodušnim izrazom na njegovom licu oporavio od svog početnog zaprepašćenja, reče mu koliko mu je drago što je neočekivano stekao tako uglednog poznaniika, i nada se da će uslovi najma biti postavljeni tako da se s njima može složiti; naravno novca ili vrednosti novca, srebra ili zlata kod njega nema.
Patuljak odlomi znatan komad hleba i odgovori mu osmehujući se: „Beskorisne stvari koje nam imenujete nisu ono što nam prija ili koristi. Zlatom i dragim kamenjem dovoljno smo snabdeveni i stoga smo u vašim očima bogat narod. Ali nam nedostaje mnogo stvari koje možemo steći samo uz pomoć dobrih i marljivih ljudi. Nismo vas izgubili iz vida od vašeg detinjstva i sa zadovoljstvom smo videli da je vaše srce ostalo slobodno od prevare i zlobe, i to je jedan razlog zašto se nismo protivili vašem zauzimanju naše imovine, male kuće ovde. Mi patuljci takođe znamo da cenimo ljudske vrline i radije boravimo blizu pobožnih i marljivih ljudi nego kod onih kojima te osobine nedostaju, među koje je, uzgred, spadao i pastir koji je ranije ovde živeo. Zato ostanite marljivi kao što ste bili do sada, radite tiho za sebe i neće vam nedostajati našeg odobravanja i naše pomoći. Ali sad čujte naše uslove najma, koji se sastoje u tome da nam jednom mesečno u noći kada je mesec pun prepustite svoju opremu pa čak i svoj razboj na korišćenje. Ne budite radoznali u takvim časovima, već se povucite u svoju sobu i mi ćemo se već pobrinuti da vas tada spopadne dubok san koji vas sprečava da čujete buku našeg rada."
Pri poslednjim rečima lice patuljka postade ozbiljnije i on završi svoj govor rekavši: „Dobro zapamtite da ne treba da budete radoznali da posmatrate naš rad, i zapamtite pritom da smo samo dok je vaše srce slobodno od uobičajenih poroka ljudi u stanju da vas u takvim časovima uspavamo, ali da nije u našoj moći da uklonimo misli o zlim delima koja ste počinili ili da vas oslobodimo grižnje savesti."
Tkač je sve ovo tiho saslušao i radujući se što je dobio tako jeftine uslove najma, srećno stisnu ponuđenu ruku patuljka, sa obećanjem da želi doprineti svoj deo da rad patuljaka nikad ne bude ometan.
Nakon ovog sklopljenog saveza, mali čovek skoči sa hleba, još jednom prijateljski osmehnu mladića i nestade. Tkač leže na drugu stranu i spava do svetlog jutra.
Sledećeg dana njegova prva šetnja bila je u grad da tamo potraži posao, i već je bilo kao da ga prati dobar duh; jer odmah kod prvog trgovca gde se raspitao, bio je lepo primljen, i nakon što ga je glavni majstor propisno ispitao i pritom video da je mladić zaista dobro vešt tkanju, dao je da se njegovo ime upiše u veliku knjigu, odmerio mu svilu i pamuk, koje je smeo da ponese da od toga napravi lepu tkaninu. Stigavši kući, tkač se odmah dade na posao sa svim marom i nikad ranije mu rad nije išao tako brzo od ruku, da se sam morao čuditi. Sve one male nezgode koje se inače dešavaju i najveštijem majstoru kod njega su se dešavale veoma retko; konci na osnovi su retko pucali, i mnoge uzice na njegovom razboju nikad se nisu zapetljavale jedna s drugom. Kada bi sedeo za svojim vitlom da namota svilu na male kalemove koji se zatim stavljaju u čunak, često se morao čuditi munjevitoj brzini kojom se točak okretao i da se konac nikad nije zapetljao, već je uvek glatko ležao na kalemu kao da je namotan najvećom sporošću i pažnjom. Drugi tkači su u tu svrhu morali da drže par malih dečaka, ali on je ovaj zadatak obavljao sam u večernjem sumraku i za kratko vreme je imao dovoljno takvih kalemova spremnih za ceo naredni dan.
Kada bi mesec ponovo postao vidljiv uveče i beli srp stajao tako da se u njega može ugrabiti levom rukom, tada je mesec rastao i približavala se noć kada je Konrad morao platiti patuljcima kiriju prepuštajući im svoj razboj. U to vreme uvek je uspevao da uredi tako da mu je rad za trgovca u gradu završen, i tada se trudio da dovede prazan razboj u najfiniji red kako mali ljudi ne bi imali razloga da se žale na njega.
U noći kada bi mesec postao pun, ležao je na svom prozoru i gledao u predeo gde su se plavi maglovi tako sporo dizali, slušao kako cvrčci pevaju u travi, i posmatrao sve to zadovoljno dok se nebo u oblasti patuljkovog zamka nije počelo sve više i više svetleti i mesec sporo dizati. Tada bi otišao u krevet i pošto ga nikakve zle misli nisu mučile, ubrzo bi zaspao. Ponekad je verovao da pri uspavljivanju čuje čudno zujanje i vrzmanje, ali pošto nije bio radoznale prirode, nije se time zamarao i ubrzo bi pao u dubok san. Kada je prvi put nakon takve noći sutradan ujutro ustao i otišao do svog razboja, jasno je video da su patuljci radili noću, jer su tu i tamo između uzica i na drvetu visile male pahuljice svile čudesne boje i zlatna nit mu je blistala sa poda. Na tkalačkom vretenu, na koje se namotavaju gotove tkanine, primetio je uzanu traku tkanine koju su patuljci ostavili viseći pri sečenju, tako čudesno lepog dizajna i boje kakvog nikad ranije nije video ništa slično. Skinuo ju je, pažljivo pregledao, i kada je sledeći put došao u grad, zatražio je od glavnog majstora u trgovčevoj radionici svilu u sličnim bojama i zatim se kod kuće latio da imitira rad patuljaka. Čak i ako ovo nije savršeno uspelo, ipak je proizveo tako lepu tkaninu kakvu glavni majstor nikad nije video i koja mu je bila plaćena skupim novcem.
Kroz ovaj poslednji rad, ljudi u trgovčevoj fabrici postadoše pažljiviji prema mladom tkaču i gospoda i glavni majstori, koji su ga doduše i ranije smatrali marljivim radnikom ali mu nisu poklanjali dalju pažnju, pozabaviše se njime da bi otkrili da li je lepi dizajn tkanine zaista od njega i da ga onda pravilno iskoriste sebi u korist, i jadni tkač, koji, kao što smo ranije čuli, nikad nije bio pravilno primećen od detinjstva, a kamoli odlikovan, osećao se izuzetno polaskanim ponašanjem glavnog majstora i mladih trgovaca. Oni su ga uveče vodili sa sobom u svoja društva, i iako se isprva nije osećao kao kod kuće u ovim krugovima gde se pilo mnogo piva i vina, i gde se razgovor nije baš vrteo oko najčistijih tema, što je uglavnom bilo pojačano činjenicom da je njegov običan prsluk prilično odudarao pored ovih dotiranih, utegnutih, usnuranih i nameštenih Merkurovih učenika, ipak su vinski dimovi i umeštni rad vještog tkača lako rastopili ove razlike u staležu i odeći.
Do sada je Konrad mogao vrlo dobro da živi od onog što je zarađivao svojim radom, bez da se previše napreže. Ali pošto je na ovim noćnim gozbama i pijankama u gradu njegov novac neshvatljivo brzo nestajao, ubrzo se našao primoran da doda još nekoliko časova onima koje je ranije radio ujutro i uveče, da bi povećao svoju zaradu i nabavio potreban novac za večernje zabave.
Ponekad, kada bi se tako kasno noću vraćao kući, padalo mu je na um da u svom sadašnjem životu nije baš na pravom putu, i kada bi tada silazio kroz ruševine patuljkovog zamka do svog stana, ponekad mu se činilo kao da vidi svog malog stanodavca kako sedi dole na kamenu i sasvim tužno mlatne glavom prema njemu. Ali lako bi sebe uverio da nije dobro video i nije hteo shvatiti u svom srcu zašto patuljak ne bi mogao biti zadovoljan njime; jer koliko god puta se mesec punio, nastavljao je da stavlja svoj razboj u red kao i pre i nikad se nije usudio da provede takvu noć van kuće, što je međutim uglavnom verovatno dolazilo od toga što je bio željan da sutradan ujutro uzme uzanu traku tkanine sa tkalačkog vretena koju su patuljci redovno ostavljali i prema kojoj je pravio umetničke radove koji su dovodili glavnog majstora u gradu i gospodu u tolik divljenje.
Ali jednom možda nije bio u redu sa svojim kalendarom, ili je mislio da vilenjaci mogu završiti i bez njega, dovoljno, uveče pred noć punog meseca isekao je svoj završen rad sa razboja i odneo ga u grad, gde je odmah bio primljen a njegovi poznanici ga nisu pustili da ode dok mesec nije stajao visoko na nebu.
Na putu kući ipak mu malo strepljivo pade na srce da je zanemario svog stanodavca time što nije propisno uredio razboj i ostao noću van kuće. Čak i ako je pod ovim razmišljanjima nastala misao da požuri brzo kući da vidi patuljke na punom poslu, ipak je imao previše straha od malih bića i previše stida pred svojom datom rečju da ih ne špijunira; uopšte još nije bio dovoljno iskvaren da tako baci svoja obećanja niz vetar. Pošto je baš bilo leto u to vreme, proveo je ostatak mlake noći pod starom jelom, gde se ispružio u mahovini i ubrzo zaspao.
Često postavljana pitanja
Ko je bio Fridrih Vilhelm Haklender i zašto su njegove Bajke danas važne? O: Haklender (1816–1877) bio je popularan nemački autor 19. veka, poznat po jasnoj, humanoj prozi. Njegove Bajke (1843) spajaju narodne motive sa socijalnim osećajem – priče koje zabavljaju dok tiho razmišljaju o karakteru, zajednici i savesti.
Šta uključuje engleski prevod Haklendrovih Bajki iz 2025? O: Novi prevod Radeta Kolbasa predstavlja Haklendrovu zbirku iz 1843. na savremenom engleskom i vraća materijal koji je dugo nedostajao na engleskom, uključujući ranije neprevedenu „Božićnu bajku".
Šta je „Patuljkovo gnezdo" u Haklendrovima Bajkama i o čemu se radi? O: „Patuljkovo gnezdo" prati Konrada, tkača koji se nastanjuje pored ruševine u kojoj obitavaju patuljci. On sklapa pakt koji nagrađuje marljivost ali zabranjuje radoznalost – elegantna parabola o radu, držanju obećanja i moralnim troškovima sujete.
Kako se Haklendrovo pripovedanje poredi sa savremenim fantasy autorima poput Nila Gejmana? O: Poput Gejmana, Haklender spaja očaranost sa svakodnevnim životom. Magija je važna, ali su važni i mali ljudski izbori. Čitaoci koji uživaju u basnama sa moralnim podtonovima i nežnim, jezivim sjajem osećaće se ovde kod kuće.
Gde mogu kupiti Bajke Fridriha Vilhelma Haklendera na engleskom? O: Prevod možete naći na Amazonu ovde: Fairy Tales (engleski prevod).
