Vukodlak

Reč je složenica. Vuk je vuk. Dlaka je koža, dlaka, krzno. Vukodlak je vučja koža, neko ko nosi vučju kožu ili u sebi nosi vuka. Ta složenica prati isti obrazac kao staronordijski úlfheðinn (vučji ogrtač) i grčki lykanthropos (čovek-vuk). Šta ta reč u praksi znači zavisi od toga gde i kada pitate. U Srbiji je Vuk Karadžić definisao vukodlaka kao čoveka koji posle smrti ustaje iz groba, naduven od krvi, da davi stoku i posećuje žive. U Dalmaciji je to bio živ čovek koji se noću pretvara u vuka. U Crnoj Gori je moglo da znači jedno, drugo ili oboje u isti mah.

Izgled

Živi vukodlak, u predanjima o vukodlacima zapadnih južnoslovenskih krajeva, menjao je oblik tako što bi se tri puta prevrnuo po zemlji, nekad kraj potoka ili na raskršću, a nekad oblačenjem izvrnute odeće. Toma Milinković iz Trapara, ispitan 1888. godine, opisao je kako je gledao ženu iz susedstva kako čuči kraj potoka, tri puta se prevrće i potom ustaje na četiri noge kao vuk. Njena ljudska odeća ostala je na zemlji. Otrčala je u tamu. Sledećeg jutra opet je bila u selu, sasvim običnog izgleda.

Mrtvi vukodlak izgledao je kao i svaki drugi balkanski povratnik iz mrtvih. Iskopani leševi nalazili su se naduveni, sa zategnutom kožom od gasova raspadanja, dok su tečnosti curele iz usta i nosa. U srpskoj tradiciji govorilo se da se vukodlak tokom četrdeset dana posle sahrane nadima, raste i crveni u grobu dok ne bude sposoban da ustane. Đorđević beleži narodno verovanje da je vukodlak u prvim nedeljama bez kostiju i bez oblika, kao puna mešina za vino, i da tek posle četrdeset dana očvrsne u svoj konačni oblik.

Poreklo

Puteva da neko postane vukodlak bilo je mnogo, a neki od njih bili su, bar po verovanju, neizbežni.

Okolnosti rođenja bile su na vrhu spiska. Dete rođeno u košuljici, sa opnom plodove vode preko lica, bilo je obeleženo. Dete rođeno sa vidljivim zubima, ili sa crvenom ili tamnom kosom u porodici svetlijeg izgleda, izazivalo je sumnju. U nekim krajevima ista senka padala je i na dete začeto ili rođeno na veliki praznik.

I smrt je mogla da bude okidač. Svako ko je umro nekršten, ko je nasilno ubijen i ostavljen nesahranjen, ili ko je živeo naročito zlobnim životom, mogao je da ustane kao vukodlak. Ako bi mačka, pas ili kokoška preskočili preko leša pre sahrane, mrtvac je mogao da se vrati. Noćno bdenje nad telom između smrti i sahrane postojalo je delom upravo da bi se to sprečilo. Stražari su ostajali budni celu noć, držali životinje podalje od tela i pazili da sveće ne ugasnu.

U varijanti vukodlaka, preobražaj je ponekad bio dobrovoljan. Čovek je tehniku naučio od drugog upućenog, ili je sposobnost nasledio u porodici. Kraus beleži slučajeve u Slavoniji gde se znanje prenosilo sa majke na ćerku. Među Južnim Slovenima, za razliku od drugih evropskih tradicija, upravo su žene najčešće uzimale vučji oblik. Sam preobražaj zahtevao je tri koluta unapred (Purzelbäume), obično kraj potoka ili na raskršću. Povratak je sledio isti obrazac: tri prevrtanja, i vuk je opet žena.

Hrvatsko narodno verovanje dalo je tom preobražaju i zaštitnika. Sveti Đorđe (sveti Juraj), zaštitnik šumskih životinja i zapovednik vukova, mogao je čoveka da pretvori u vukodlaka tako što bi preko njega bacio vučju kožu. Jedan seljak iz gornjeg hrvatskog Posavlja tvrdio je da je devet godina bio vukodlak. Oslobođen je kada je o Uskrsu napao svoju ženu dok se vraćala iz crkve sa osveštanim stvarima i pojeo osveštane sveće iz njene korpe. Vučja koža je spala s njegovog tela i on se kući vratio kao čovek.

Mračniji sloj povezivao je vukodlaka sa Vučjim pastirom, bićem koje zapoveda svim vukovima i svakom određuje plen za narednu godinu. Služba Vučjeg pastira prenosila se kao kletva: pre smrti, pastir je morao da preda svoj bič nasledniku. Svako ko bi stao na pastirovo desno stopalo mogao je da vidi nevidljive vukove koji ga okružuju.

U Istri je krsnik, dobroćudni menjač oblika koji se u životinjskom obličju bori protiv zlih duhova, stajao na suprotnom polu od vukodlaka. Ista sposobnost, isti mehanizam preobražaja, mogao je da stvori zaštitnika ili grabljivca, zavisno od predanja.

Ponašanje

U Srbiji i istočnoj Bosni vukodlak se ponašao kao vampir. Ustajao je noću, posećivao kuće, sedeo spavačima na grudima, davio goveda i širio smrt kroz zajednicu. Karadžić ga opisuje kako isisava stoku pre nego što pređe na ljude. Obrazac neobjašnjivih smrti u selu, praćen iskopavanjem nedavno sahranjenog tela koje je sumnjivo očuvano, bio je istovetan vampirskim slučajevima koje su austrijske vlasti beležile dvadesetih i tridesetih godina 18. veka.

U Dalmaciji i hrvatskom zaleđu vukodlak je bio živi menjač oblika. Noću je lutao u vučjem obličju, napadao stoku po poljima i pre zore se vraćao u ljudski lik. Ova verzija ubijala je ovce i koze, a ne ljude, pa je odgovor zajednice bio društveni, a ne pogrebni: prepoznavanje, optužba i ponekad nasilje nad osumnjičenom osobom.

U Crnoj Gori i Hercegovini oba značenja su postojala uporedo. Vukodlak je mogao biti mrtvac koji ustaje iz groba, ili živ čovek koji se pretvara u vuka, a ponekad su se ta dva identiteta stapala. Vukodlak za života postajao je vampir posle smrti. Taj preobražaj nije bio protivrečnost nego nastavak: isto mračno nasleđe ispoljavalo se drugačije sa svake strane groba.

Ime koje je putovalo

Reč vukodlak nije ostala samo na južnoslovenskom prostoru. Prešla je u grčki kao vrykolakas (βρυκόλακας), pri čemu je potpuno izgubila značenje vukodlaka i postala uobičajena grčka reč za vampira. Najverovatnije je stigla sa slovenskim stanovništvom koje se naseljavalo na Balkanu između šestog i osmog veka. Kada je Turnefor naišao na to biće na Mikonosu 1701. godine, reč je već vekovima bila grčka i više nije nosila nikakav trag svog porekla u „vučjoj koži“.

U rumunskom je srodni oblik vârcolac označavao demonsko biće koje tokom pomračenja proždire sunce i mesec, što je značenje daleko i od vukodlaka i od vampira. U albanskom je vurvolak imao sličnu vampirsku ulogu kao grčka verzija. Svako pozajmljivanje skidalo je ili dodavalo nova značenja, pa je ista reč u jednom jeziku upućivala na vuka, u drugom na hodajući leš, a u trećem na demona koji jede pomračenja.

To rasipanje značenja samo je po sebi dokaz starosti te reči. Pojam koji je u susednim jezicima dobio sasvim različite definicije morao je dugo da bude u opticaju. Vukodlak je stariji od urednih kategorija koje su kasnija folkloristička proučavanja pokušala da mu nametnu.

Problem vukodlaka i vampira

Savremena folkloristika tretira vukodlake i vampire kao odvojena bića. Južnoslovenski materijal ne sarađuje sa tom podelom.

Veza između ta dva bića stara je i široko rasprostranjena. U srpskom narodnom verovanju, vukodlak za života postajao je vampir posle smrti. U istarskoj tradiciji krsnik (dobri vukodlak) borio se protiv kudlaka (zlog vukodlaka-vampira) u duhovnim bitkama dok obojica spavaju. U poljskoj i istočnoslovenskoj tradiciji reči upir (vampir) i vilkatas/vovkulaka (vukodlak) opisivale su bića povezana istom logikom: nešto ljudsko prešlo je u nešto životinjsko ili nemrtvo, i više nije moglo da se vrati nazad.

Razdvajanje te dve tradicije dogodilo se postepeno. Kako su vampirski slučajevi u 18. veku dobijali birokratsku i književnu pažnju, kroz dokumente poput Visum et Repertum i knjige poput Kalmeovog traktata, vampir je postao dominantna figura. Vukodlak je potonuo u bajku. Vukodlak, koji je oduvek bio i jedno i drugo, bio je rastrgnut na dva dela. Naučnici su proučavali vukodlaka u jednom poglavlju, a vampira u drugom, retko priznajući da je ista reč, u istom kraju, obuhvatala oboje.

Zaštita

Odbrana od mrtvog vukodlaka bila je ista kao i odbrana od vampira. Iskopavanje je bilo prvi korak. Ako bi telo bilo nađeno neraspadnuto, zajednica bi pristupila probadanju glogovim kolcem, odsecanju glave ili spaljivanju. Pepeo se rasipao u tekuću vodu. Beli luk se stavljao mrtvacu u usta. Telo je ponekad bilo i osakaćeno presecanjem tetiva iza kolena, da mrtvac ne bi mogao da hoda čak i ako druge mere zakažu.

Prevencija se usredsređivala na bdenje. Telo je moralo da bude čuvano od trenutka smrti do sahrane. Nijedna životinja nije smela da priđe lešu. Sveće su morale da gore. U nekim krajevima novčić se stavljao u usta, ili se posle sahrane nad grobom razbijao komad grnčarije, običaj koji je Zečević povezivao sa pret hrišćanskim obredima predaka.

Protiv živog vukodlaka odbrana je bila društvena. Prepoznavanje je bilo ključno. Kada bi neko pao pod sumnju, zajednica je vršila pritisak kroz suočavanje, pretnje ili posredovanje sveštenika ili narodnog vidara. U istarskoj tradiciji krsnik je mogao da prepozna i neutrališe vukodlaka kroz duhovnu borbu. U srpskim selima pažljivo se pamtilo ko je u zajednici rođen u košuljici, kao neka vrsta osiguranja za buduće nevolje.

Savremeni opstanak

Vukodlak nije opstao kao jasno zaokružena figura u popularnoj kulturi. Reč je poznata u Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori, ali živi u senci vampira, koji je izašao na međunarodnu scenu i nikada je nije napustio. Pitajte čoveka u Beogradu šta je vukodlak i verovatno će reći vampir. Pitajte nekoga u ruralnoj Dalmaciji i možda će i dalje reći vukodlak u smislu čoveka-vuka. Stara dvosmislenost opstaje srazmerno udaljenosti od gradova i televizije.

Ono što vukodlak čuva, bolje nego ijedno drugo biće evropskog bestijarijuma, jeste sećanje na vreme pre nego što su se kategorije ukrutile. Pre nego što su „vukodlak“ i „vampir“ postali odvojene odrednice u odvojenim poglavljima odvojenih knjiga, bili su ista reč, isti strah, isto biće koje nosi različite oblike u zavisnosti od toga da li ste ga zatekli živog ili mrtvog. Vukodlak je zglob u kosturu na kome se te dve tradicije spajaju. Izvucite ga, i obe tradicije izgubiće nešto što same više ne umeju da objasne.