Vampir

Sama reč je srpska. Vampir je ušao u nemački preko austrijskih vojnih izveštaja sastavljenih u okupiranoj Srbiji tokom 1720-ih i 1730-ih, zatim je za manje od jedne decenije prešao u francuski i engleski, i od tada nije nestao ni iz jednog evropskog jezika. Pre tih izveštaja, reč je postojala samo u južnoslovenskom govoru. Njena etimologija i dalje nije sasvim razjašnjena. Neki filolozi je povezuju sa staroslovenskim korenom pir (piti), drugi sa upyr, terminom koji se javlja u istočnoslovenskim tradicijama. Vuk Karadžić, veliki srpski leksikograf, zabeležio ju je jednostavno kao uobičajenu reč za leš koji ustaje iz groba.

Fridrih Kraus je 1908. popisao regionalne nazive sa strpljenjem čoveka koji je trideset godina proveo skupljajući ih na terenu. Slovenci i Hrvati govorili su vukodlak. Bugari su govorili vampir, vapir, vepir, vupir. Srbi su govorili vampir, lampir, lapir, upir i upirina. Poslednja dva oblika, kaže Kraus, najčešće je čuo od pravoslavnih sveštenika. Oko Splita u Dalmaciji najčešći naziv bio je kozlak. Na poslovenjenim italijanskim ostrvima bio je orko, od latinskog Orcus. U Crnoj Gori i južnoj Hercegovini koristila se reč tenac ili tenjac, od grčkog thénar, grob. Ako si hteo da prokuneš čoveka, rekao bi: da Bog da, potenčio se, „dao Bog da postaneš tenac, kao što ćeš sigurno postati ako Bog da“. Jednom, i samo jednom, Kraus je čuo blaži eufemizam: mrtva nesreća. Izgovoriti pravo ime naglas nije bilo bezbedno. Kad god bi se pomenuo vampir, sledila je bajalica: na putu mu broč i glogovo trnje, „neka mu na putu leže broć i glogovo trnje“. Kraus je primetio i prirodnu logiku toga. Glog najbolje raste na crvenom, krvavom kamenu.

Jedan srpski seljak dao je Krausu najjednostavniju definiciju. „Tako zovemo ljude u koje, četrdeset dana posle smrti, uđe pakleni duh i oživi ih. Vampir noću izlazi iz groba, davi ljude po kućama i pije im krv.“ Drugi seljak ga je prekinuo. „Ne, grešiš. Prokleta duša ne nalazi ulaz ni u raj ni u pakao. Vampir je mnogo opasniji za stoku nego za krštene duše.“ Kraus je ostavio obe definicije da stoje. Mislio je da je upravo to neslaganje suština.

Izgled

Srpski vampir nije nimalo ličio na stvorenje koje je kasnije pod tim imenom zaživelo u književnosti. Austrijski vojni hirurzi koji su ekshumirali osumnjičene vampire u Medveđi i Kisiljevu opisali su ono što su našli gotovo klinički. Telo Arnolda Paolea, iskopano četrdeset dana posle sahrane 1731, pokazivalo je svežu krv koja je tekla iz očiju, nosa, usta i ušiju. Stara koža i nokti otpali su, a na njihovom mestu izrasli su novi. Telo Petra Blagojevića, ekshumirano u Kisiljevu 1725, bilo je slično očuvano: kosa i brada vidljivo su porasle, stara koža se oljuštila i otkrila svežu kožu ispod, a usta su bila umazana krvlju.

Sve te osobine, baš svaka od njih, odgovaraju poznatim fazama raspadanja tela. „Sveža krv“ bila je tečnost raspadanja koju je pritisak gasova istisnuo kroz telesne otvore. „Nova koža“ bio je dermis izložen nakon što se epidermis oljuštio. „Rast“ kose i noktiju bio je optička varka izazvana povlačenjem kože sa folikula i ležišta noktiju. Austrijski hirurzi to nisu znali. Videli su tela koja su nedeljama posle smrti izgledala živo i pošteno su zabeležili ono što su našli.

Poreklo

Čovek je mogao postati vampir na više načina, a oni su se razlikovali od sela do sela. Jedan je bio da umre nekršten. Drugi da umre nasilno i bez propisnih pogrebnih obreda. U nekim pričama, svako rođen sa posteljicom preko glave bio je predodređen da se vrati. Isto se govorilo i za decu rođenu sa već vidljivim zubima, ili za sedmog sina sedmog sina. Kraus beleži da se za osobu mlađu od dvadeset godina uglavnom smatralo da je bezbedna od te promene, mada je prikupio dovoljno izuzetaka da toj „pravilu“ ne veruje sasvim.

I životinje su mogle da izazovu preobražaj. Četrdeset dana posle smrti bili su opasni, to je bio period u kojem je pakleni duh još mogao da uđe. Ako bi nečista ptica preletela preko izloženog tela, ili nečista četvoronožna životinja preskočila preko njega, ili čak ako bi senka živog čoveka prešla preko leša, pokojnik je bio izgubljen. Kraus navodi nečista stvorenja onako kako su ih zvali njegovi kazivači. Svraka i kokoška su se računale, ali ne i petao. Kučka i mačka pre svega. U Bosni nijednoj mački nije bilo dopušteno da pređe preko osnove na razboju, jer bi svako ko kasnije umre u košulji istkanoj od te niti sigurno ustao iz groba. Lanac je išao od mačke do niti, od niti do košulje, od košulje do groba. Ako bi mačka legla na postelju bolesnika, selo je očekivalo da će umreti u roku od tri dana. Ako bi mačka pokazivala neobično zanimanje za leš, smatralo se da je pokojnik proklet do devetog kolena.

Da bi se sprečila promena, seljak u Posavini stavljao je grumen zemlje na grudi mrtvaca ili bi zabio glogov trn u meso pod jezikom. Muslimanski Sloveni stavljali su zemlju na grudi i još jednom pod glavu, a telo su bez prestanka nadzirali čitava dvadeset četiri sata koliko je ostajalo u kući. Najviše su se bojali ljudske senke, kao da je senka zasebno biće koje može da se uvuče u mrtvo telo i podari mu lažni drugi život. Srbima starijim od dvadeset godina prekrivali su kučinom sve dlakave delove tela osim glave i spaljivali ih mrtvačkom svećom, da tu ne ostane dlaka koju bi đavo mogao da naduva. Ubici, krivokletniku ili bilo kom sasvim zlom čoveku telo se sakaćilo iz predostrožnosti: zasecao se taban, odsecao prst na nozi ili se dug ekser zabijao u potiljak, „da se koža ne može naduvati, ako đavo pokuša da je naduva“.

U slučaju Arnolda Paolea, seljani su verovali da ga je vampir napao dok je služio blizu Gossowe na osmanskoj teritoriji i da ga je taj dodir učinio jednim od njih. Stana, dvadesetogodišnjakinja koja je umrla na porođaju u Medveđi, za života je govorila komšijama da se jednom namazala vampirskom krvlju radi zaštite dok je boravila u osmanskim krajevima, i da će se zato i sama vratiti kao vampir. Obe izjave unesene su u Visum et Repertum bez komentara. Kraus je smatrao da je model zaraze najstabilniji deo čitavog sistema. Četiri Paoleove sekundarne žrtve i same su ekshumirane i nađene u istom stanju kao čovek koji ih je ubio.

Kod muslimanskih Slovena u Rodopima, mrtvi su postajali talasum (od arapskog tilsim, čarolija), leš koji se vraća kao svinja. Čitave porodice selile su se u druga sela da pobegnu od lutajućeg talasuma. Jedna bosanska legenda govorila je o begu prepoznatom po prstenu koji je i dalje nosio na prednjem papku.

Ponašanje

Srpski vampir bio je noćno stvorenje koje je napadalo sopstvenu zajednicu. Posećivao je bivše komšije i članove porodice, sedeo im noću na grudima dok se ne uguše, motiv koji deli sa grčkim vrikolakasom i germanskom marom. Davio je stoku, pre svega goveda i ovce, isisavajući ih ili ih jednostavno ubijajući. U Kisiljevu je udovica Petra Blagojevića posvedočila da ju je mrtvi muž noću posetio i tražio svoje opanke. Pobegla je iz sela.

Kraus beleži da su vampiri najviše hodali zimi, između Božića i Spasovdana. Kad bi nastupila glad, govorilo se da vrebaju oko vodenica i koševa za kukuruz. Jedan njegov kazivač suvo je primetio da su lopovi žita u gladnim godinama naučili da to verovanje koriste kao pokriće za svoj posao.

Vampir nije zavodio. Nije govorio uglađeno niti se oblačio u večernje odelo. Bio je tupo oruđe, mrtvi komšija koji se vratio besan i gladan. Zajednica je vampira obično prepoznavala po nizu neobjašnjivih smrti. Kad bi nekoliko ljudi u selu umrlo u kratkom razmaku, sumnja bi pala na najskorije sahranjenog. Ako bi taj leš, po ekshumaciji, pokazivao znake neraspadanja, dijagnoza je bila potvrđena. Širom Hercegovine sumnjivi grobovi posipani su pepelom preko noći, a seljani su u zoru dolazili da traže tragove stopala u pepelu i bilo kakav komad odeće koji leži na zemlji iznad groba. Jedan srpski školski udžbenik iz 19. veka, štampan u Budimu, učio je decu da su uleknut grob ili nakrivljen krst pouzdan znak da se mrtvac povampirio. U delovima Srbije i Bugarske proba je bila starija. Ždrebe bez mane vodilo se kroz groblje i preko sumnjivih grobova. Životinja je odbijala da zakorači preko vampirovog groba, i nije joj bilo dopušteno da to učini. Kraus je taj običaj povezao sa konjskim proročištima paganske Evrope, u kojima je konj bio poverljivi saputnik bogova.

Opis hranjenja nije dosledan. Neki izvori naglašavaju krv, nađenu na ustima ekshumiranog leša. Drugi opisuju vampira kao biće koje isisava životnu snagu, a ne doslovnu krv, kroz sporo gušenje tokom više poseta. Visum et Repertum, najčuveniji dokument u istoriji vampira, opisuje oboje: krv u grudnoj duplji ekshumiranih tela i niz seoskih smrti pripisanih noćnim posetama.

Muslimansko narodno verovanje držalo je da vampir može imati redovan noćni odnos sa svojom preživelom ženom. Deca začeta iz takvih veza nisu imala kosti u telu, samo meso, i umirala su mlada. Udovica je imala čudnu moć nad tim stvorenjem. Već prve noći, ako bi mu odgovorila da nema ništa za njega i naredila mu da ide da jede ribu u moru, ili pse po selu, ili divlje životinje u planini, vampir je morao da posluša. Jedna poslovica to je sačuvala: „Pametna žena može sprečiti vampira da joj dolazi i ubija ljude.“ Kraus je čuo za sela u kojima su žene nedavno umrlog čoveka komšije tukle dok ne priznaju da ih on posećuje noću i ne obećaju da će ga oterati.

Vampir je mogao da uzme i životinjski oblik. Svinja, zmija, leptir, čak i plast sena koji se sam kreće. Margita Josipović iz Pleternice rekla je Krausovoj majci 1888. da je u sumrak videla plast sena kako hoda preko polja: seljani su u njemu prepoznali vampira pod maskom. Kad bi zajednica probola i spalila leš, posmatrači su pratili plamen tražeći moljca ili leptira. Ako bi neko od njih pobegao iz lomače, nosio je suštinu vampira. Samo ako bi ga uhvatili i bacili nazad u vatru, stvorenje bi bilo uništeno. Ako pobegne, vampir se sveti sve dok mu ne istekne sedam godina.

Panika od 1725. do 1732.

Dva slučaja pretvorila su srpskog vampira iz lokalnog narodnog verovanja u evropsku senzaciju.

Godine 1725. austrijski carski provizor Frombald izvestio je iz Kisiljeva da je seljak po imenu Petar Blagojević umro i ustao da ubije devetoro ljudi za osam dana. Seljani su zahtevali ekshumaciju. Frombald je prisustvovao postupku i podneo zvaničan izveštaj. Telo je probodeno kroz srce, a sveža krv šiknula je iz rane, kao i iz ušiju i usta. Leš je spaljen.

Godine 1731. složeniji slučaj izbio je u Medveđi. Arnold Paole, bivši vojnik, poginuo je nakon pada sa kola natovarenih senom. Ranije je govorio komšijama da ga je kod Gossowe posećivao vampir i da je jeo zemlju sa vampirovog groba i mazao se njegovom krvlju da skine kletvu. Nije uspelo. Posle njegove smrti, komšije su počele da umiru. Paole je ekshumiran, proboden i spaljen. Ali smrti su se nastavile. U januaru 1732. austrijska vojska poslala je tim hirurga pod vođstvom pukovskog terenskog hirurga Johanna Flückingera. Ekshumirali su sedamnaest tela, našli jedanaest u vampirskom stanju i sastavili Visum et Repertum, dokument koji je stigao do bečkog dvora i u roku od nekoliko meseci bio objavljen širom Evrope.

Ti izveštaji pogodili su prosvetiteljstvo kao grom. Volter, Ruso, papa Benedikt XIV i Marija Terezija svi su ih komentarisali. Carica je na kraju poslala svog ličnog lekara, Gerarda van Svietena, koji je zaključio da je cela stvar praznoverje i izdao uredbu kojom se zabranjuju vampirske ekshumacije. Reč vampir do tada je već bila nezaustavljiva.

Popadija iz Čengića

Lako Petrović iz Zabrgja ispričao je Krausu priču koju je njegova porodica čuvala sto pedeset godina. Žena jednog sveštenika u selu Čengić, u zvorničkom kraju, umrla je, a u kući je počelo veliko umiranje. Deda Petrovićeve majke, seljak po imenu Pero, izgubio je sve ukućane osim trojice malih sinova. Odlučio je da stražari. Naložio je veliku vatru u kuhinji i čekao. U ponoć se popadija pojavila u kući. Pero je skočio, zgrabio glogovu žišku iz vatre i tukao je njome dok nije pobegla napolje. Stala je s one strane praga i pozvala: „Izađi ovamo, stari Pero, samo me malo dotakni i odmah ću umreti.“ Pero je odgovorio: „Ne izlazim, a tebe ne puštam unutra.“ Ona mu je rekla: „Čekaj onda, stari Pero. Neće ti ostati nijedan sin da se njime kuneš.“

U zoru je Pero otišao sa seoskim knezom kod sveštenika i rekao da mu se žena vratila i odnosi ljude. Sveštenik je rekao da to nije istina. Pero je zato otišao na sud u Zvornik i prijavio da se sveštenikova žena povampirila (povukodlačila se) i da joj je prethodne noći glogovom žiškom pocrneo pokrov. Sud mu je dao dozvolu da otvori grob. Najugledniji ljudi iz sela kopali su. Našli su popadiju naduvenu kao bure. Zašiljili su glogov kolac, namestili ga na njen trbuh i zakucali čekićem. Naložili su veliku vatru i spalili je do pepela i uglja. Čim su počeli da kopaju, iz groba je izmigoljila zmija. Pero je ubio zmiju na licu mesta. Od tog dana selo je imalo mir i umiranje je prestalo.

Pojedinost koju je Kraus smatrao vrednom pamćenja bila je sveštenikovo odbijanje. Zvanična crkva stajala je izvan tog sistema. Naredbu je dao sud u Zvorniku, svetovna osmanska ustanova. Pero je upotrebio glogovu žišku i čekić, a selo je uradilo ostalo.

Leš iz Mihaljevaca

Manda Šuperina iz Pleternice ispričala je Krausovoj majci i drugu priču. U selu Mihaljevci severno od Požege, jedan čovek pao je sa kola, glava mu je završila pod točkovima i umro je. Osam dana posle sahrane počeo je da se vraća i da leže sa ženom svog komšije. Ona je zatrudnela s njim. Ispričala je to parohu i seoskim ženama, a jedna od žena joj je savetovala da isprede veliku klupku konopljinog konca i da, sledeći put kad joj mrtvac dođe, veže konac za njegov nožni palac kako bi mogla da vidi odakle dolazi. Rečeno joj je i da napravi veliki glogov klin. Sledećeg jutra sveštenik i seljani pratili su konac do groblja i otvorili grob. Leš je ležao licem nadole. Zabili su mu glogov klin u glavu. Vatra je šiknula iz lobanje, a kost je pukla tako glasno kao top. Sveštenik je mrtvacu dao poslednji blagoslov i on se više nikada nije vratio. Žena je rodila dete. Dete je ubrzo umrlo. Žena je još bila živa 1888.

Kraus je primetio da je Šuperina bila katolkinja i da se obratila katoličkom svešteniku iz Velike. Katoličko sveštenstvo uglavnom ne igra nikakvu ulogu u slavonskim pričama o vampirima. U Dalmaciji, gde je franjevac bio voljen i živeo blizu naroda, sveštenik se mogao nagovoriti da piše amajlije, izgovara molitve na grobu i probode kozlaka trnom koji je izrastao visoko u planini, gde žbun nikada nije video more. Uloga sveštenstva pratila je geografiju crkve. U savskoj ravnici sveštenik je posmatrao. U Dalmaciji je radio gvožđe zajedno sa ostatkom sela.

Zašto baš glog?

Glog se pojavljuje svuda u srpskoj odbrani od vampira. Kolci kroz telo i grančice na vratima, uz žiške zgrabljene iz kuhinjske vatre kad pri ruci nema drugog oružja. To stalno ponavljanje traži simboličko tumačenje. Feliks Libreht, nemački folklorista iz 19. veka, tvrdio je da je glogov kolac simbolička kremacija. Kao dokaz navodio je češku hroniku Hajeka iz 1337. godine. Trn je, po Librehtovom tumačenju, stajao umesto vatre koju je starija paganska pogrebna tradicija nekada zahtevala.

Kraus je to tumačenje napao direktno. Wo steckt hier auch nur der Schatten einer Symbolik? wo ein Grund für eine symbolische Auslegung des Brauches? Gde je ovde makar senka simbolike? Gde je osnov za simboličko tumačenje običaja?

Kraus je insistirao da je trn jednostavno bilo najstarije probadačko oružje koje je seljak imao pri ruci. Glog je rastao svuda po crvenom balkanskom krečnjaku, a njegovi trnovi otvrdnjavali su gotovo kao mala koplja. Seljaci su koristili ono što radi. Posezali su za onim što je najbliže. Trn je bio alat, a Librehtova simbolika došla je čitav vek kasnije sa pisaćeg stola nekoga ko nije mogao da poveruje da bi se seljaci zadovoljili alatom.

Ta rasprava je važna jer oblikuje način na koji se čita čitava tradicija o vampirima. Simboličko tumačenje pretvara seljačku praksu u degradirani ritual, poluzaboravljeni odjek starijeg vatrenog kulta. Krausovo tumačenje uzima seljake za reč. Probadali su leš zato što je nešto moralo biti probodeno, a glog je bio ono što su imali. Prvom tumačenju potreban je dugačak lanac unazad, ka nestalom značenju. Drugom su dovoljni glogov žbun i čekić.

Veze sa drugim tradicijama

Srpski vampir pripada porodici slovenskih povratnika iz groba koji dele isto jezgro: nepropisno sahranjen ili moralno ukaljan leš koji ustaje da muči žive. Hrvatski kozlak bio je nasledan. Moravski povratnik napadao je susedna sela i pozivao žive na večeru. Grčki vrikolakas, koji je svoje ime pozajmio od slovenskog vukodlaka, udarao je po vratima i prevrtao nameštaj. Rumunski strigoi mort delio je iste znake pri ekshumaciji: svežu krv, neraspadnuto meso, rumen ten.

Ono što je izdvajalo srpskog vampira nije bilo samo stvorenje, već dokumentacija. Austrijska vojna okupacija Srbije posle 1718. značila je da su seoski narodni običaji dospeli pod lupu carske birokratije. Izveštaje nisu pisali sveštenici ni sakupljači folklora, već vojni hirurzi. Klinički jezik Visum et Repertum dao je srpskim slučajevima verodostojnost kakvu nijedna druga regionalna tradicija nije dobila. Vampir je ušao u evropsku svest ne kroz pripovedanje, već kroz državnu papirologiju.

Savremeni opstanak

Srpski vampir danas opstaje u dva oblika. Narodna tradicija i dalje živi u ruralnoj Srbiji i povremeno izbija u lokalnim vestima. Godine 2012. opštinsko veće Bajine Bašte izdalo je javno upozorenje o Savi Savanoviću, legendarnom vampiru vezanom za staru vodenicu na reci Rogačici, nakon što se vodenica srušila i, po predanju, oslobodila stvorenje.

Književna tradicija je mnogo šira. Reč je iz austrijskih izveštaja prešla u Kalmeovu raspravu, iz Kalmea u Polidorijevog The Vampyre (1819), odatle preko Le Fanijeve Carmille (1872) do Stokerovog Drakule (1897). Svaki korak udaljavao je stvorenje od njegovog porekla. Naduveni srpski seljak u lanenom pokrovu postao je transilvanijski aristokrata u večernjem odelu. Zajednički ritual ekshumacije i spaljivanja pretvorio se u usamljeni lov sa raspelom i drvenim kocem. Ono što se izgubilo bila je običnost izvornog bića: mrtav čovek iz tvog sela, neko koga si poznavao, koji se vratio na pogrešan način.

Izvori

Bibliografija. Isti spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

• Friedrich S. Krauss, Slavische Volkforschungen (Leipzig, 1908), poglavlje Der Vampir
• Visum et Repertum (zvanični austrijski vojno-medicinski izveštaj, Beograd, 1732)
• Izveštaj o slučaju Petra Plogojovića, Kisiljevo (austrijski carski provizor Frombald, 1725)
• Dom Augustin Calmet, Traité sur les apparitions des esprits et sur les vampires (1746)
• Giuseppe Davanzati, Dissertazione sopra i vampiri (1744)
• Johann Flückinger i drugi, medicinski pregled ekshumacija Arnolda Paolea (1731-1732)
• Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rječnik (1818, 1852)