Škratelj

Seljak u slovenačkoj Štajerskoj pedesetih godina 19. veka mogao je da prizove duha koji mu donosi zlato. Cena je bila sasvim određena. Ubode sopstveni prst i svojim imenom, krvlju, potpiše cedulju. Na cedulji piše koji deo sebe duh može da uzme kao naplatu kad ugovor istekne: šaku, stopalo, ponekad celo telo. Zatim pred spavanje ostavi znak na prozorskoj dasci, uz činiju prosene kaše, i čeka. Duh dolazi kao stara žena, a ponekad kao mali dečak, i tokom noći mu donosi zlato kao glühender Besen, užarena metla koja gori niz put od udaljene komšijske kuće. Seljaci su ga zvali Škratelj, Kratelj ili Škratec. Reč su vekovima ranije pozajmili od nemačkog Schrat. Friedrich Krauss je 1908. zabeležio šta se dogodilo s tim pozajmljenim bićem kad je prešlo jezičku granicu.

Izgled

Škratelj nema stalan oblik. Kraussovi kazivači iz Gorice govorili su da se duh najčešće pojavljuje kao stara žena na vratima, a povremeno kao mali dečak zgrčen kraj ognjišta. Menjanje oblika bilo je praktično. Duh je morao da ulazi i izlazi iz kuće a da nikoga ne uznemiri, a stara žena ili dečak mogli su da prolaze kroz selo bez ičijeg pitanja.

Kad nosi zlato, Škratelj se pretvara u nešto još čudnije: u glühender Besen, užarenu metlu, koja noćnim putevima putuje kao da iznutra tinja. Ta slika je direktno preuzeta iz nemačkih verovanja o vešticama, gde veštice jašu metle i gde sama metla ponekad gori. Krauss je ukazao na pozajmicu, ali je primetio da su Južni Sloveni tu ikonografiju prihvatili bez mnogo pitanja. Do 1908. užarena metla već je bila slovenačka slika Škratelja, bez obzira na nemačko poreklo.

Najčudniji zabeleženi izgled nije čak ni sa slovenskog prostora. Godine 1531. salcburška hronika beleži hvatanje jednog Ungetüm-a, nazvanog Škrapec ili šumski đavo, tokom lova na Haunsbergu, za vreme vladavine kardinala-nadbiskupa Mathiasa Langa. Hrvatski list Danica zagrebačka doslovno je preneo nemački zapis 1850. Uhvaćeno stvorenje imalo je žutu kožu i bilo je potpuno divlje. Odbijalo je da ljude pogleda u lice i skrivalo se po uglovima. Na glavi mu je rastao Hahnenkamm, petlovska kresta, a lice mu je bilo muško i bradato. Umesto stopala imalo je orlovske kandže, a umesto šaka lavlje šape. Rep je bio pseći. Hronika beleži da je umrlo od gladi, iako su mu ljudi nudili hranu i piće i pokušavali da ga nateraju da jede.

To je Škratelj uhvaćen i uvučen u pisani trag. Da li je to stvorenje iz salcburškog lova bilo isto ono koje su slovenački seljaci prizivali tri veka kasnije, nemoguće je znati. Oboje su pripadali istoj reči.

Poreklo

Putanja je dokumentovana. Donjobavarski Schratl značio je vihor. Starovisokonjemački Schrat značio je šumskog duha. Odatle se reč širila na sve strane. Ostrvski švedski dao je Skrat. Estonski je dao Krat. Obe reči označavale su kućnog duha koji donosi bogatstvo po određenoj ceni. Južni Sloveni su istu reč preuzeli od svojih južnonemačkih suseda, a slovenački ju je pretvorio u Škratelj.

Ono što je jedinstveno u južnoslovenskoj verziji jeste ono što se zatim dogodilo. Krauss je taj pomak izričito zabeležio: Bei den Südslaven nahm der Škratelj, oder wie er in der verkürzten Form Krátelj heisst, mit der Zeit ganz die Bedeutung eines verderbenbringenden Geistes an. Kod Južnih Slovena, Škratelj, odnosno u skraćenom obliku Krátelj, vremenom je potpuno poprimio značenje duha koji donosi propast.

Razlog je bio zvučna sličnost. Skraćeni oblik Krátelj približio se reči Kuga, personifikovanoj kugi koja je već terorisala južnoslovenska sela. Narodna etimologija povukla je te dve reči jednu ka drugoj. Do kraja 19. veka seljaci su u nekim krajevima koristili Krátelj kao sinonim za duha kuge, iako izvorni nemački Schrat nije imao nikakve veze s bolešću. Pozajmljeno biće upilo je domaće.

Ugovor

Obred prizivanja bio je precizan i nije dopuštao pregovore. Krauss je postupak zabeležio od slovenačkih kazivača iz Gorice pedesetih godina 19. veka.

Prizivač bi zasekao sopstveni prst i svojom krvlju potpisao cedulju. Na cedulji je stajalo šta želi od duha, obično zlato, ali mogle su se tražiti i druge vrste bogatstva, koji deo tela duh sme da uzme kao naplatu kad ugovor istekne i koliko dugo će služiti. Cedulja se u sumrak stavljala na prozorsku dasku zajedno sa činijom Hirsebrei, prosene kaše, omiljene hrane duha. Do jutra bi cedulja nestala, a činija bila prazna.

Te noći zlato bi počelo da stiže. Škratelj ga je donosio iz komšijske kuće, ponekad iz mnogo komšijskih kuća, a izvor se obično nikad nije sa sigurnošću otkrio. Prizivač bi se probudio bogat. Deo tela plaćao je tek kad se ugovor završi, što je moglo biti na samrti ili po nekom unapred dogovorenom roku za života.

Nema zabeleženog oslobađanja pre naplate. Prizivač koji bi pokušao da raskine ugovor nije mogao. Krauss nije zabeležio nikakvu bajalicu ni protivčaroliju koja bi delovala kad je krvava cedulja već potpisana.

Salcburški primerak

Zapis iz 1531, sačuvan u Danici zagrebačkoj, vredi pročitati u celini jer je to jedini dokumentovani slučaj u kojem je Škratelj uhvaćen umesto prizvan. Lovačka družina pod kardinalom-nadbiskupom Mathiasom Langom od Salcburga, na Haunsbergu, uhvatila je stvorenje živo. Hroničar ga je pažljivo opisao:

Žute boje, potpuno divlje. Nije htelo da ljude gleda u lice, skrivalo se po uglovima. Na glavi je imalo Hahnenkamm. Lice mu je bilo muško i bradato. Stopala su mu bila orlovske kandže. Šake su mu bile lavlje šape. Rep mu je bio pseći.

Lovci su pokušali da ga hrane. Stvorenje je odbijalo svaku hranu i piće. Umrlo je od gladi u zatočeništvu, dok su ljudi stajali nad njim i nudili mu hleb i vodu koje nije htelo ni da dotakne.

Krauss ovaj odlomak nije tumačio naročito duboko. Hroničarski zapis čita se onako kako stoji: kao opis jednog Ungetüm-a iz 16. veka, nazvanog imenom koje su Južni Sloveni već koristili za sopstvenog kućnog duha. Da li je to isto biće, paralelan razvoj ili samo slučaj narodne taksonomije koja poznato ime lepi na nepoznatu uhvaćenu zver, hroničar ne kaže.

Klizanje ka kugi

Do vremena kada je Krauss pedesetih godina 19. veka prikupio svedočanstva iz Gorice, preobražaj Škratelja bio je u nekim slavonskim selima već dovršen. Krátelj više nije značio kućnog donositelja novca. Značio je personifikovanog duha koji za vreme kuge prolazi kroz selo i bira koje će porodice umreti.

Krauss je to nazvao die Bedeutung eines verderbenbringenden Geistes, značenje duha koji donosi uništenje. Taj semantički pomak izbrisao je četiri stotine godina evropske tradicije kućnog duha i zamenio je nečim lokalnijim i strašnijim. Škratelj je postao rođak Kuge.

Za starije značenje, pogledaj Kugu, personifikovanu kugu koja hoda južnoslovenskim selom.

Međukulturne veze

Lanac Schrat do Skrat do Krat do Škratelj jedan je od najčistijih tragova pozajmljivanja jedne jedine reči u evropskom folkloru. Nemački kućni duh, često patuljak ili kobold, dao je ime estonskom Kratu, ostrvskom švedskom Skratu i južnoslovenskom Škratelju. Svaki jezik je uzeo reč i malo preoblikovao duha. Estonski Krat nosi dobra svom gospodaru na isti način kao i Škratelj, a ugovor je podjednako obavezujući.

Najbliži ekvivalent na engleskom bio bi Brownie iz škotske nizijske tradicije, koji radi po kući i plaća se mlekom i hlebom, mada bez zahteva za krvnim ugovorom. Nemački Heinzelmännchen iz Kelna i ruski Domovoi pripadaju istoj porodici.

Ono po čemu je Škratelj poseban jeste dokumentovano semantičko klizanje. Brownie je ostao Brownie, a Heinzelmännchen je ostao Heinzelmännchen. Samo je Škratelj, među svojim rođacima, prešao granicu od kućnog duha do duha kuge, ponevši svoje ime sa sobom.

Savremeni opstanak

Škratelj nije opstao u živom narodnom običaju. Obred prizivanja nestao je zajedno s industrijskom ekonomijom ranog 20. veka, koja je kućne duhove novca učinila zastarelim u korenu. U slovenačkim krugovima folklornog preporoda ime je i dalje poznato, a seoske zajednice u istočnoj Sloveniji i zapadnoj Hrvatskoj čuvaju tu reč kao opšti naziv za zlonamernog duha, dok je prvobitno značenje kućnog duha gotovo izbledelo.

Ono što Škratelj čuva jeste najbrže dokumentovan slučaj u evropskom folkloru u kojem jedno biće menja kategoriju. Većina folklornih preobražaja traje vekovima i ne ostavlja zapis. Klizanje Škratelja od nemačkog kućnog duha do južnoslovenskog rođaka kuge dogodilo se tokom otprilike četiri stotine godina i bilo je praćeno, u štampi, od početka do kraja. Krauss je posmatrao poslednju fazu tog pomaka i prijavio je kao već dovršen događaj.

Izvori

Bibliografija. Isti spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

• Friedrich S. Krauss, Slavische Volksforschungen (Wilhelm Heims, Leipzig, 1908)
• Danica zagrebačka (1850, prenosi zapis iz nemačke hronike iz 1531. o salcburškom Škrapecu)
• Kmetijske in rokodelske novice (1856, slovenačka Štajerska)
• Mijat Stojanović, Sbirka narodnih poslovica, slavonski izvori (1866)