Savo iz Bjeleševaca

Andrija je ubio Savu u slavonskom selu Bjeleševci negde sredinom devetnaestog veka. Andrija je bio uhapšen i držan u ćeliji. Prve noći dok je Savino telo ležalo na groblju, njegov duh se vratio u ćeliju i zadavio Andriju na mestu gde je sedeo. Do jutra je ubica bio mrtav isto koliko i čovek kog je ubio. A onda su nevolje tek počele.

Izgled

Savina povratnička pojava nije, tokom većeg dela njegovog delovanja, bila neposredno viđena. Meštani Bjeleševaca su ga noću slušali. Nedeljama je prolazio ulicama i jaukao. Jauk se prepoznavao kao Savin glas, samo slabiji nego za života. Tamo gde bi mu koraci padali po zemljanom putu, ujutru nije ostajao nikakav trag.

Najzad ga je video, posle godina lutanja, jedan doseljenik koji je kupio zemlju ubicе. Čeh je tri noći stražario na groblju. Treće noći nešto je izašlo iz Savinog groba. Kraus je zabeležio tačne reči svedoka na nemačkom: ein Wesen gleich einem Tiger, biće nalik tigru. Izašlo je iz ein grosses Loch, velike rupe, u zemlji iznad groba. Čeh mu nije prilazio. Vratio se kući i već sledećeg jutra počeo da sređuje odlazak iz Bjeleševaca.

Poreklo

Savo je postao ubilački povratnik onog časa kada ga je Andrija ubio. Okidač u ovom slučaju nije bila uobičajena slovenska vampirska preobrazba vezana za rođenje u košuljici, nekrštenost ili pogrešno obavljen pogreb. Savo je bio običan čovek, propisno sahranjen. Ono što ga je vratilo bila je nepravda njegove smrti. Ubio ga je drugi seljanin, a ubica je, u kratkom vremenu između ubistva i Andrijinog hapšenja, još bio živ i nekažnjen zakonom.

Narodna logika slučaja iz Bjeleševaca prepoznatljiva je širom slovenske tradicije o povratnicima. Nepravedno stradali mrtvac može da se vraća dok se nepravda ne ispravi. Savin prvi čin bila je lična osveta: iste noći ubio je svog ubicu. Kaznu koju svetovni zakon još nije stigao da izrekne, mrtvac je izvršio sam, u ćeliji svog ubice.

Ono što ovaj slučaj čini posebnim jeste to što Savo nije stao posle prve osvete. Po njegovom shvatanju, krivica je obuhvatala i samo selo. Bjeleševci su dopustili Andriji da ga ubije. Bjeleševci nisu sprečili ubistvo. Bjeleševci su Savu na brzinu sahranili dok je ubica još hodao među živima. Savin povratnik progonio je selo zbog smrti koju selo nije sprečilo i zbog sahrane koju mu je priredilo bez dovoljno opreza protiv njegovog povratka.

Ponašanje

Jauk kroz ulice bio je Savin glavni znak. Svedoci su noću slušali glas koji su prepoznavali, a koji je iz meseca u mesec postajao sve tanji. Taj jauk nije bio napad nego objava. Tu je. Nije otišao.

Posle toga dolazile su smrti. Kraus nije zabeležio koliko je tačno seljana umrlo. Naveo je da su se na kraju ispraznila sva domaćinstva osim dva. Neki su umrli, neki pobegli. Kuće su ostale prazne duž glavne ulice.

Andrijina zemlja nije imala očiglednog naslednika, pošto Andrija nije imao preživelu porodicu voljnu da je preuzme posle davljenja u ćeliji. Jedan češki doseljenik iz drugog dela Habzburškog carstva kupio je zemlju po niskoj ceni. Slovenski meštani su je odbijali. Čeh, pemca u slavonskoj reči koju je Kraus sačuvao, nije znao lokalno verovanje i nije razumeo šta je zapravo kupio.

To je naučio tokom narednih meseci. Na kraju je tri noći stražario na groblju, video biće nalik tigru kako izlazi iz velike rupe u Savinom grobu i spremio se da ode.

Ovaj slučaj nema zabeležen rasplet. Kraus ga je 1908. uneo kao svedočenje slavonskih seljana koje je prenela njegova majka, uz nagoveštaj da su Bjeleševci tada bili tek šačica domaćinstava okružena napuštenim kućama. Da li je iko ikada oterao Savu standardnim postupkom iskopavanja i probadanja kocem, svedočenje ne kaže.

Narodna pravda kao pandan zakonu

Slučaj iz Bjeleševaca stoji rame uz rame sa slučajem vukodlačice iz Trapara koji je Kraus zabeležio iz iste mikrooblasti. Oba su slavonske priče iz 19. veka u kojima zajednica rešava natprirodnu pretnju sredstvima koja nisu deo zvaničnog pravnog sistema. Sinovi žene iz Trapara tukli su je dok nije prestala da se preobražava. Meštani Bjeleševaca bežali su dok nisu ostala samo dva domaćinstva.

Oba slučaja pokazuju ono što je Kraus video kao stvarnu funkcionalnu logiku slavonskog narodnog verovanja u njegovo vreme. Natprirodno nije bilo metafora. Bilo je problem koji zajednica rešava sredstvima koja su joj pri ruci, često nasiljem unutar porodice ili napuštanjem sela. Važeći zakon nije bio prvo, pa ni drugo utočište. Književnost o odbrani od vampira naglašava iskopavanje i probadanje kocem; stvarna praksa je često preskakala na jednostavniji odgovor, odlazak.

Pleternički klaster

Bjeleševci su jedno od malih sela oko Pleternice iz kojih potiče najgušći skup svedočanstava o povratnicima u Krausovom južnoslovenskom terenskom radu. Imro Koprivčević iz obližnje Pleternice bio je stalni stručnjak za duhove i prikaze u tom krugu. Drugi imenovani kazivači iz iste mikrooblasti bili su Mato Nikolčić, Manda Šuperina i Margita Josipović. Slučaj Save iz Bjeleševaca stigao je u Krausove beleške preko te mreže kazivača.

Za pleternički klaster u celini, pogledajte Pleternicu. Za formalni par pokajničkih povratnika iz iste mreže, pogledajte Štajnträgera i Kercenträgera.

Međukulturne veze

Ubilački povratnik koji se vraća da ubije svog ubicu jedan je od najpostojanijih tipova povratnika u evropskom folkloru. Islandski draugr, grčki vrykolakas i rumunski strigoi mort svi poznaju žrtve ubistva koje ustaju baš da bi se osvetile. Ono što Bjeleševci dodaju toj porodici priča jeste dokumentovan ishod u kome se čitava zajednica isprazni.

Selo obično može da podnese jednu natprirodnu smrt. Bjeleševci nisu mogli. Jedinstvena odlika Savinog slučaja jeste to što su se naknadne smrti nastavljale godinama, a zajednica nije uspevala da ih zaustavi. Narodna medicina iskopavanja, probadanja kocem i spaljivanja, koja je drugde delovala, ili nije bila pokušana ili nije uspela u Bjeleševcima. Selo je završilo.

Savremeni opstanak

Bjeleševci i danas postoje kao malo slavonsko selo. Svedočenje o Savi ostalo je najživopisniji komad folklora vezan za to mesto, sačuvan isključivo zahvaljujući navici majke Fridriha Krausa da zapisuje ono što su joj seljani pričali. Čeh koji je kupio zemlju nije ostao zabeležen po imenu. Otišao je, odveo porodicu drugde, a imanje je ponovo promenilo vlasnika. Groblje je i dalje tamo.

Ono što Savo čuva jeste dokumentovan najgori slučaj južnoslovenskog progona od strane povratnika. Većina sela uhvatila bi vampira i rešila ga se. Bjeleševci su jednog pustili da godinama hoda i ispraznili se oko njega. Biće nalik tigru koje je ispuzalo iz velike rupe bilo je poslednje javno viđenje koje je Kraus mogao da potvrdi. Posle toga Savina priča ulazi u tišinu koja ostaje za napuštenim selima.

Izvori

Bibliografija. Isti spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

• Friedrich S. Krauss, Slavische Volksforschungen (Wilhelm Heims, Leipzig, 1908)
• Svedočenje slavonskih seljana zabeleženo preko Krausove majke krajem 1880-ih