Ra

Sunce je jutros izašlo. U egipatskoj teologiji, to nije opažanje. To je izveštaj sa bojišta, objava rođenja i vaskrsenje. Sve troje odjednom, svakog dana, bez izuzetka, dokle god svet traje.

Tri lica

Sunce nije jedno biće. Ono je preobražaj.

U zoru, sunce je Khepri: skarabej. Skarabej (Scarabaeus sacer) kotrlja kugle balege u kojima su njegova jaja. Mladi tvrdokrilci izlaze iz kugle kao da su sami sebe stvorili. Egipćani su to gledali i videli sunce. Kheper znači „postati, preobraziti se“. Jutarnje sunce se samo otkotrlja u postojanje na istočnom horizontu, samostvoreno, izranjajući ni iz čega vidljivog.

U podne, sunce je Ra: sa glavom sokola, krunisan sunčevim diskom sa ureus kobrom. Puna snaga. Vladajući oblik. Ime koje pokriva sva tri.

U sumrak, sunce je Atum: starac, ponekad sa dvostrukom krunom, koji korača ka zapadu. Atum znači „potpuni“ ili „onaj koji dovršava“. On je i prvi bog (stvoritelj koji je načinio svet) i poslednji oblik dana (zalazeće sunce koje se približava smrti). Početak i kraj u istoj figuri.

Tekstovi piramida, već oko 2350. p. n. e., tretiraju ovu trojicu kao jedno. Svakodnevno putovanje sunca je potpun životni ciklus: rođenje, zrelost, starost, smrt u podzemlju i ponovno rođenje u zoru. Svaki dan odigrava celu kosmičku dramu. Ovo nije metafora za ljudski život. Ljudski život je metafora za ovo.

Na zapadnom horizontu, Ra silazi u Duat, podzemni svet. Ukrcava se na Mesektet, noćnu barku. Glava mu se menja iz sokolove u ovnovsku. Putuje kroz dvanaest časova tame. U sedmom času, Apofis napada. Set se na pramcu bori protiv zmije. Bitka i njena teologija ispričane su u odrednicama o Apofisu i Setu. U zoru, Ra izlazi iz usta Nut, boginje neba koja ga je progutala u sumrak i rađa ga pri izlasku sunca. Ponovo Khepri.

Prvi humak

Ra-Atum je izronio iz Nuna, iskonskih nediferenciranih voda, i stao na ben-ben, prvi humak koji se uzdigao iz dubine.

Tekstovi piramida, Izreka 600: „O Atume-Khepri, kada si se uzdigao kao humak, i zasijao kao Benu ben-bena u hramu feniksa u Heliopolisu, i izbljuvao se kao Šu, i ispljunuo se kao Tefnut.“

Čin stvaranja je telesan i nimalo glamurozan. Atum stvara pljuvanjem (ili kijanjem, ili, u nekim verzijama, masturbacijom). On stvara Šua (vazduh, suvoću) i Tefnut (vlagu). Oni stvaraju Geba (zemlju) i Nut (nebo). Geb i Nut stvaraju Ozirisa, Izidu, Seta i Neftidu. To je Eneada Heliopolisa, Devetoro, genealogija koja je oblikovala egipatsku religiju tri milenijuma. Sve potiče iz trenutka kada je jedan bog stao na humak i pljunuo.

Ptica Benu, čaplja, letela je nad vodama Nuna i sletela na ben-ben. Njen krik odredio je prirodu stvaranja. Bila je Rino ba, aspekt njegove duše. Herodot je, posećujući Heliopolis u 5. veku p. n. e., čuo za pticu koja se vraća svakih pet stotina godina. Grci su od nje napravili feniksa, pticu koja umire u vatri i ponovo se rađa iz pepela. Egipatski Benu ne gori. To je obnova bez uništenja. Feniks je grčko pogrešno čitanje egipatske čaplje.

Kamen ben-ben čuvao se u hramu Ra u Heliopolisu. Svaki piramidion, završni kamen svake piramide i svakog obeliska, umanjeni je ben-ben: prvi trenutak stvaranja, ponovljen u kamenu i postavljen na najvišu tačku. Egipćani su obeliske zvali „stvrdnuti sunčevi zraci“, okamenjeni zraci Ra zabodeni u zemlju. Najstariji sačuvani obelisk, stub od crvenog granita Senusreta I (oko 1950. p. n. e.), i dalje stoji u Matariji u savremenom Kairu, visok 21 metar, težak 120 tona, poslednji vidljivi spomenik Heliopolisa.

Sedamdeset pet imena

Litanija Ra, prvi put uklesana u grobnici Setija I (KV 17, oko 1279. p. n. e.), priziva Ra u sedamdeset pet različitih oblika. Svaki počinje: „Slava tebi, o Re, veliki u moći.“

Tih sedamdeset pet uključuje: Onoga Koji Postaje, Onoga Velikog Diska, Onoga Oštrog Lica, Onoga Koji Kažnjava Kolcem, Onoga Koji Daje Svetlost Telima, boginju Tefnut, boginju Nut, boginju Neftidu, Vodeni Bezdan (sam Nun), Kheprija (tri puta), ba Ra, razne ovnovske oblike, oblike mačke i deteta, božansko Oko, sunčev disk, pratećeg pavijana.

Ra nije jedna stvar. On je sedamdeset pet stvari. U sebi sadrži boginje, životinje, apstrakcije, iskonske vode, sam haos. Alexandre Piankoff je 1964. objavio merodavnu studiju. Litanija na pitanje „šta je sunce?“ odgovara jedinim poštenim odgovorom: sve. Sunce je sve zato što sve dolazi od sunca, a sunce u sebi sadrži sve što je stvorilo.

Povlačenje

Knjiga nebeske krave priča kako je svet postao nesavršen.

Ra je vladao zemljom kao kralj. Ostario je. Kosti su mu postale srebro. Telo mu je postalo zlato. Kosa mu je postala lapis lazuli. Opis je lep i strašan: vrhovni bog stari u dragocene materijale, očvršćava, gubi gipkost života.

Ljudi su videli njegovu slabost i skovali pobunu. Ra je poslao svoje Oko da ih uništi. To Oko je Sekhmet, lavica. Pokolj i sedam hiljada ćupova piva obojenog u crveno koji su ga zaustavili ispričani su u odrednici o Sekhmet.

Pošto je ubijanje stalo, Ra se umorio. Rekao je da se umorio od vladanja čovečanstvom. Zamolio je Nut da ga ponese na nebo. Nun je pretvorio Nut u nebesku kravu. Ra se popeo na njena leđa. Dok se uzdizala, zadrhtala je od visine. Ra je naredio Šuu (vazduhu) da je podupre. Zato nebo drži vazduh. Osam bogova Heh, bogova beskraja, podupiru joj noge.

Ra se povukao. Svet je nastavio bez njega. To je egipatska teodiceja: objašnjenje zašto svet nije savršen. Bogovi su nekada vladali neposredno. Onda su otišli. Nesavršenost je odsustvo.

Ime

Izida je saznala Rino pravo ime, i priča je u njenoj odrednici ispričana iz njene perspektive. Sa Rine strane, to je priča o opadanju.

Ra je ostario. Pljuvačka mu je kapala dok je hodao. Izida ju je sakupila, oblikovala zmiju i postavila je na njegov put. Kada ga je zmija ujela, tekst kaže da su mu zubi zveckali, a udovi drhtali. Vrhovni bog je osetio bol kao smrtnik. Pozvao je u pomoć. Pokušao je da zadovolji Izidu nabrajanjem svojih titula: „Ja sam tvorac neba i zemlje, tvorac časova, onaj koji otvara oči, tvorac nilske poplave.“ To su njegova javna imena. To nije njegovo pravo ime.

Pravo ime, ren, sadržalo je njegovu moć. Dajući ga Izidi, predao je suverenitet. To je druga priča o Rinom umanjenju, posle Nebeske krave. U obe, vrhovni bog stari, slabi, gubi kontrolu. Sunce stari. Najmoćnije biće u kosmosu postaje krhko. Egipćani nisu štitili svoje bogove od smrtnosti. Napravili su od smrtnosti temu.

Skriveno sunce

Rin samostalni identitet nije netaknut preživeo egipatsku političku istoriju.

Kada je tebanska dinastija proterala Hiksе i uspostavila Novo kraljevstvo (oko 1550. p. n. e.), Tebi je trebalo da njen lokalni bog Amon bude vrhovni. Ra je već bio vrhovni. Rešenje: spojiti ih. Amon-Ra, koji spaja Amonovu transcendenciju sa Rinom solarnom vidljivošću, postao je „Kralj bogova“. Njegovo sedište bio je ogromni hramski kompleks u Karnaku. Amonovo sveštenstvo postalo je toliko moćno da su do 20. dinastije Prvosveštenici faktički vladali Gornjim Egiptom. Ra, stvoritelj sveta, postao je sufiks nakačen na tebanskog političara-boga.

Onda je Ehnaton sve ogolio do kraja. Amenhotep IV (oko 1353–1336. p. n. e.) proglasio je Atona, sam vidljivi sunčev disk, jedinim bogom. Bez glave sokola. Bez ljudskog tela. Bez mitologije. Samo disk sa zracima koji se završavaju rukama. Zatvorio je hramove, oskrnavio Amonovo ime, premestio prestonicu u Amarnu. Velika himna Atonu, uklesana u grobnici Aja, trinaest je kolona solarne teologije koje imaju paralele sa Psalmom 104 u hebrejskoj Bibliji.

Posle Ehnatonove smrti, Tutankamon je obnovio Amona. Eksperiment je trajao sedamnaest godina. Putanja izgleda ovako: Ra (Heliopolis, Staro kraljevstvo) do Amon-Ra (Teba, Novo kraljevstvo) do Atona (Amarna, radikalno pročišćenje) do obnovljenog Amon-Ra. Identitet boga sunca bio je glavno teološko bojno polje egipatske istorije, a ratovalo se dletima.

Šta je preživelo

Obelisk Senusreta I i dalje stoji u Matariji, na mestu starog Heliopolisa, okružen savremenim Kairom. Dvadeset jedan metar crvenog granita, star skoro četiri hiljade godina. Većina njegovih saputnika je odnesena: u Rim od strane Avgusta, u Pariz od strane Napoleona, u London i Njujork u 19. veku. Obelisci koji su nekada obeležavali hram Ra sada obeležavaju carske prestonice koje su nasledile njegovu simboliku bez njegove teologije.

Keopsov brod stoji u Velikom egipatskom muzeju u Gizi, 143 stope libanskog kedra ponovo sastavljenog od 1.224 fragmenta. Sagrađen je da prenese mrtvog kralja sa Ra preko neba. Litanija Ra prekriva zidove KV 17, grobnice Setija I u Dolini kraljeva, sedamdeset pet imena za nešto što izlazi svakog jutra.

Egipćani su živeli na reci. Njihovo sunce putovalo je u čamcu. Indoevropljani su živeli na ravnicama. Njihovo sunce, Helios, Surja, Sol, putovalo je u kočijama. Geografija je oblikovala teologiju. Civilizacija izgrađena na Nilu stavila je svog boga u barku. Civilizacije izgrađene na travnatim prostranstvima stavile su svog boga iza konja. Sunce je isto. Prevoz zavisi od toga kako se krećeš.

Sunce je jutros izašlo. Večeras će zaći i proći kroz podzemni svet. Apofis će pokušati da ga proguta. Set će se kopljem boriti protiv zmije. Ako pobede, sunce će sutra ponovo izaći. Ako izgube, neće. Egipćani izlazak sunca nisu uzimali zdravo za gotovo. Izgradili su čitavu civilizaciju na razumevanju da ono mora da se brani, svake pojedine noći, i da odbrana nikada nije zagarantovana.

Izvori

Bibliografija. Isti spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

• Tekstovi piramida, Izreka 600 (oko 2350. p. n. e.): ‘O Atume-Khepri, kada si se uzdigao kao humak’ — stvaranje iz Nuna
• Litanija Ra (KV 17, grobnica Setija I): 75 oblika Ra. Objavio Alexandre Piankoff (Bollingen, 1964)
• Knjiga nebeske krave (Tutankamonovo svetilište; KV 17): Rino povlačenje sa zemlje
• Torinski papirus 1993 (20. dinastija): mit o tajnom imenu iz Rine perspektive
• Velika himna Atonu (grobnica Aja, Amarna, oko 1340. p. n. e.): Ehnatonova solarna teologija
• Erik Hornung, Conceptions of God in Ancient Egypt (Cornell, 1982)