Ostrvo Hašima (Gunkandžima)

Micubiši je kupio ostrvo 1890. zbog slojeva uglja ispod okolnog morskog dna. Ovde su 1916. podigli prvi veliki armiranobetonski stambeni blok u Japanu. Tokom narednih decenija, stena od 6,3 hektara prekrivena je zgradama: stanovima, školom, bolnicom, bioskopom, prodavnicama, svetilištem i zajedničkim kupatilom. Do 1950-ih ovde je živelo više od 5.000 ljudi. Gustina naseljenosti premašila je 83.000 ljudi po kvadratnom kilometru, najviše ikada zabeleženo bilo gde.

Život

Stanovnici su živeli u betonskim blokovima visokim devet spratova, povezanim hodnicima i stepeništima. Nije bilo zelenih površina. Sveža voda dopremana je cevima sa kopna. Tajfuni su redovno pogađali ostrvo, a morski zid koji ga je okruživao dao je steni nadimak Gunkandžima, „Ostrvo bojnog broda“, jer je iz daljine ličilo na ratni brod. Rudarska okna spuštala su se ispod morskog dna. Temperature pod zemljom dostizale su 45 stepeni Celzijusa.

Napuštanje

Japanska energetika se 1960-ih preusmerila sa uglja na naftu. Micubiši je zatvorio rudnik u januaru 1974. Poslednji stanovnici otišli su 20. aprila 1974. Poneli su svoje lične stvari. Ostavili su sve ostalo: nameštaj, televizore, školske knjige, ploče, flaše. Betonske zgrade i dalje stoje, propadajući na slanom vazduhu i pod vetrovima tajfuna. Vegetacija je preuzela dvorišta.

Danas

UNESCO je 2015. upisao Hašimu kao deo lokaliteta „Mesta japanske industrijske revolucije iz perioda Meidži“. Izleti brodom iz Nagasakija omogućavaju posetiocima da se iskrcaju na ograničenom delu ostrva. Ostatak je konstrukcijski nebezbedan. Južna Koreja je osporila UNESCO upis, ističući da su korejski prisilni radnici radili u rudnicima tokom Drugog svetskog rata. Istorija ostrva obuhvata i industrijsko dostignuće i ratnu eksploataciju.