Ostrvo Gore

Ostrvo Gore nalazi se tri kilometra od obale Dakara. Malo je, dugo oko 900 metara i široko oko 350 metara. Između 15. i 19. veka prelazilo je iz portugalskih u holandske, engleske i francuske ruke. Svaka kolonijalna sila koristila ga je, u različitoj meri, kao depo u atlantskoj trgovini robljem.

Maison des Esclaves

Kuća robova sagrađena je 1776. kao trgovačka rezidencija sa ćelijama za zatočene u prizemlju. Kustos zgrade, Bubakar Žozef Ndiaje, od šezdesetih godina 20. veka nadalje popularizovao je ovo mesto kao poslednju tačku polaska za milione porobljenih Afrikanaca. „Vrata bez povratka“ na zadnjoj strani zgrade otvaraju se pravo ka moru. Posetioci, uključujući Nelsona Mandelu, Baraka Obamu i papu Jovana Pavla II, stajali su na tom pragu.

Rasprava

Istoričari su doveli u pitanje to da li je Gore imao obim prometa porobljenih ljudi kakav je Ndiaje tvrdio. Filip Kertin i drugi istraživači tvrdili su da su glavne luke trgovine robljem bile drugde na zapadnoafričkoj obali: Uida, Elmina, Badagri. Moguće je da je kroz Gore prošlo na stotine ljudi, a ne milioni. Rasprava se vodi o brojkama, ne o stvarnosti same trgovine. Dvanaest miliona ljudi prevezeno je preko Atlantika. Da li je svaki od njih prošao kroz baš ova vrata važno je istoričarima. Sama vrata postala su simbol koji prevazilazi svoju dokumentovanu istoriju.

Ostrvo danas

Gore je na listi svetske baštine UNESCO-a. Ostrvo je tiho, šareno i bez automobila. U zgradama iz kolonijalnog doba žive umetnici i muzičari. Maison des Esclaves prima više od 200.000 posetilaca godišnje. Vrata bez povratka gledaju ka zapadu, prema Amerikama, prema okeanu koji je zauvek razdvojio porodice.