Orko

Ime je latinsko. Orcus je bio rimski bog podzemlja, mračniji dvojnik Plutona čija je dužnost bila da odvlači mrtve nadole i kažnjava one koji su kršili zakletve. Kada se Zapadno rimsko carstvo raspalo, a slovenska stanovništva tokom sedmog veka prešla u istočni Jadran, nisu došla na praznu zemlju. Primorski gradovi i južna ostrva zadržali su svoje romansko stanovništvo još nekoliko vekova, a na nekim ostrvima te dve grupe su se jednostavno stopile. Slovenski seljaci sa Mljeta i južnih ostrva nasledili su od svojih suseda koji su govorili italijanski latinsku reč za boga podzemlja, posrbili je u Orko i dali joj posao u sopstvenoj demonologiji.

Kraus je to rekao sasvim jasno u svom poglavlju o vampiru iz 1908: „Na nekim dalmatinskim ostrvima, gde živi posrbljeno italijansko stanovništvo, vampir se takođe zove Orko (od Orcus).“ Düringsfeldovi su isto zapisali trideset godina ranije, sa druge strane Jadrana.

Izgled

Orko je leš koji hoda. Kada izađe iz groba, izgleda manje-više kao što je izgledao za života, sa uobičajenim znacima svežeg raspadanja koji su usporeni ili preokrenuti. Koža je zategnuta i rumena, telo naduveno, a nokti i kosa deluju kao da su porasli. U početku može hodati na dve noge, a posle nekoliko noći ponovo prelazi na četiri. Na Mljetu se govorilo da stariji Orko posle godinu dana potpuno izgubi ljudski oblik i postane životinja neodređene vrste, ni pas ni vuk ni jarac, koja u sumrak luta kršem iznad sela.

Za života je bio običan seljak. Preobražaj se dešavao samo određenim vrstama mrtvih.

Poreklo

Düringsfeldovi su dali obrazac za to ko se vraća kao Orko, a Kraus ga je potvrdio od svojih kazivača. Orko je mrtvo telo osobe koja je za života kršila svete dane. Ljudi koji su radili nedeljom. Ljudi koji su radili na praznike svetaca. Oni koji su odbijali post, rugali se sveštenicima, lažno se zaklinjali ili odlazili u lov na uskršnje jutro. Tvrdice i hulnici takođe su bili u opasnosti. Te kategorije se preklapaju, ali im je zajednička jedna stvar: Orko nije nastajao tako što bi ga napao drugi vampir. Nastajao je zbog sopstvenog ponašanja za života. Zajednica je smrt poznatog prestupnika crkvenog kalendara tumačila kao otvor kroz koji podzemlje može da ga prisvoji.

Postojao je i drugi put. Ako bi životinja pogrešne vrste protrčala ili preskočila otvoreni kovčeg u sobi gde je telo bilo izloženo, leš je mogao postati Orko ili srodno biće. Kraus je od svojih kazivača naveo nečiste životinje: svraku, mačku, kuju i kokošku, ali ne i petla. Petlov glas označavao je granicu noći i imao zaštitnu moć. Ćutanje kokoške puštalo je dušu da sklizne. Rezultat je bio Orko.

Ponašanje

Izlazio je iz groba noću, naročito u mesecima između Božića i Spasovdana, kada su mu hladno vreme i duga tama davali zaklon. Vraćao se u selo u kojem je živeo. Njegove mete imale su redosled. Najpre je išao u sopstvenu kuću, ženi ili deci koje je ostavio za sobom, zatim bliskoj rodbini, pa onda dalje kroz selo u koncentričnim krugovima. Pio je krv, ali je podjednako često gušio spavača ili mu pritiskao grudi. Udovica Orka bila je gotovo uvek prva koja bi se razbolela, i na ostrvima južnog Jadrana to je bio uobičajen rani znak da nešto mora da se preduzme.

Najneobičniji detalj koji je Kraus zabeležio potiče sa Mljeta. Ako bi se muški Orko i ženski Orko pojavili u istom selu u isto vreme, selo je bilo osuđeno. Taj par bi se noću pario, a stanovništvo bi izumrlo u roku od jedne generacije. U južnoslovenskom sistemu nema drugog vampira za kog važi ovo pravilo. Meštani Mljeta organizovali su čitavu svoju odbranu od vampira oko toga da se nikako ne sme dopustiti da muški i ženski primerak pređu granicu smrti u istoj sezoni.

Tenac, Denac i grčki koren

Düringsfeldovi su zabeležili da se oko Dubrovnika vampir iz unutrašnjih sela deli na dva oblika sa dva različita slovenska imena. Loš čovek koji se vrati bio je Tenac ili Denac. Hulnik koji se vrati bio je Orko. Kraus je sačuvao etimologiju prvog imena, koja je Düringsfeldovima promakla. Tenac je skraćenica od tenarac, od grčkog θέναρ (thénar), što znači udubljenje dlana, a preneseno i šupljinu groba. Slovenski seljaci iz dubrovačkog zaleđa nasledili su iz vizantijskog doba grčku reč za grob i njome nazvali stvorenje koje iz njega izlazi. Tenac je stvar iz groba.

Tako je isti primorski kraj imao vampira sa latinskim imenom i vampira sa grčkim imenom u dve susedne doline. Oba su bila slovenska bića. Nijedno ime nije bilo slovensko. Čitav istočni Jadran bio je slovensko naseljavanje položeno preko latinske i grčke podloge, a demonologija je to slojevitost sačuvala poštenije nego bilo koji drugi deo kulture.

Tolkinov trag

Latinski Orcus nije se zaustavio na dalmatinskim ostrvima. Otišao je na zapad u Italiju kao orco, džin koji jede decu iz italijanske bajke, lik koji se pojavljuje kod Bazilea i u desetinama regionalnih zbirki. Orco je zatim prešao na sever u francuski kao ogre, a iz francuskog u engleski. Tako su engleski ogre i dalmatinski Orko srodnici, oboje potomci rimskog boga podzemlja, samo različitim putevima.

Isti koren otišao je i drugim smerom, u staroengleski, gde se pojavljuje u 112. stihu rukopisa Beowulfa kao orcneas, lešolika bića koja potiču od Kaina zajedno sa džinovima, vilama i eotenas-ima. J. R. R. Tolkien je upravo iz tog stiha uzeo reč. U pismu uredniku Forrestu J. Ackermanu iz 1958. napisao je: „I originally took the word from Old English orc (Beowulf 112 orc-neas and the gloss orc = þyrs (ogre), helh-deofol (hell-devil)).“ Tako orci Srednje zemlje, dalmatinski Orko, italijanski orco i engleski ogre dele isti koren u rimskom bogu mrtvih. Taj trag prati Tolkinova mitologija Srednje zemlje: pravi izvori iza legendariuma.

Slovenski seljaci sa Mljeta, naravno, nisu čitali Beowulfa. Oni su jednostavno pozajmili ime jednog boga od svojih italijanskih suseda i dali mu posao kod kuće. Ali isto ime i ista vrsta posla, mrtva stvar koja vreba i dolazi po nezaštićene, provlače se kroz čitavu zapadnu filološku tradiciju od Apulije do Rejkjavika i Oksforda.

Zaštita

Düringsfeldovi su zabeležili standardnu odbranu sa Mljeta. Da bi sprečili da se sumnjivi leš vrati kao Orko, muškarci iz sela sekli su tetive stopala u trenutku smrti. U težim slučajevima, kada je osumnjičeni još bio živ, ali je selo već odlučilo da će praviti probleme, rez se pravio pre smrti. Düringsfeldovi su suvo primetili, tonom para koji je godinama skupljao dalmatinski folklor, da su razgovori između onoga koji seče i onoga kome se seče morali biti vredni slušanja.

Kolac od gloga zabadao se kroz grudi pre sahrane, nekad kroz srce, nekad kroz pupak. Igla od gloga stavljala se pod jezik. Grumen osvećene zemlje polagao se na grudi. Grob se ponekad ostavljao otvoren jedan dan posle sahrane, dok selo stražari, da bi se potvrdilo da telo mirno leži. Ako bi se pomerilo, uobičajeni postupak bio je iskopavanje, odsecanje glave i spaljivanje tela licem nadole na lomači tako da pepeo odnese vetar ka moru.

Kraus je sačuvao i kletvenu formulu koju je svaki seljak mogao promrmljati kada bi se u razgovoru pomenuo neki poznati mrtvi zlikovac: „Na putu mu broč i glogovo trnje“, što znači da mu na putu budu koren broća i glogovo trnje. Isti biljni par pojavljuje se i u zaštiti od vampira i od Veštice. Iste biljke štite od svih mrtvih koji hodaju noću, jer su isti seljaci delili istu baštu.

Najčešći eufemizam za Orka u svakodnevnom govoru bio je mrtva nesreća. Meštani su gledali da ne izgovaraju njegovo ime, za slučaj da ih čuje.

Međukulturne veze

Orko pripada primorskom vampirskom sistemu koji se protezao duž čitavog Jadrana i ulazio u Egej. Na jugu, na Mikonosu, Vrukolakas je delovao po istim pravilima i sahranjivan je uz iste mere opreza. Na severu, u unutrašnjosti Hrvatske i Slavonije, Vukodlak je popunjavao isto mesto pod drugim imenom. Kozlak iz istih dalmatinskih sela, generaciju kasnije, bio je nasledna verzija, koja se prenosila sa oca na sina i umela da čita knjige koje niko drugi nije mogao da pročita.

Ono što Orka izdvaja od njegovih srodnika jeste latinsko ime i italijanska senka nad njim. On je jedini južnoslovenski vampir čija etimologija vodi unazad kroz italijanski i sve do rimske religije, umesto do slovenskog korenskog sistema. On je ono što nastaje kada slovenska seljačka kultura i romanska seljačka kultura osam stotina godina dele isto ostrvo i između sebe stvore jedno jedino čudovište, sa jednim imenom u dva jezika i opisom posla pozajmljenim od boga podzemlja naroda koji je ostrvo napustio prvi.

Izvori

Bibliografija. Isti spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

• Friedrich S. Krauss, Slavische Volkforschungen (Lajpcig, 1908), poglavlje o vampiru
• Otto Freiherr von Reinsberg-Düringsfeld i Ida von Düringsfeld, Ethnographische Curiositäten (1879), poglavlje Aberglauben der Küsten- und Inselbewohner Dalmatiens