Nuberu

On je mali i star. Koža mu je tamna, izbrazdana borama kao isušeno rečno korito. Oči mu crveno svetlucaju iz duplji, kao žar koji odbija da se ugasi. Usta su mu toliko široka da deluju kao da mu lice dele na dva dela. Uši su mu ogromne. Odeven je u ovčju kožu, nosi pastirsku torbu i jaše oblake.

To je Nuberu, gospodar oluja u asturijskoj mitologiji, i svaki grad koji je ikada uništio žetvu u dolinama severne Španije bio je njegov.

Jahač oblaka

Nuberu putuje na oblaku. Gura ih, zaustavlja ih, sudara ih da bi proizveo grmljavinu i munje. Može da usmeri oluju sa neverovatnom preciznošću, šaljući kišu u jednu dolinu, a grad u sledeću. Polja onih koji su mu pokazali dobrotu dobijaju blagu kišu u pravom trenutku. Polja onih koji su ga uvredili dobijaju ledene kugle koje usev sravne sa zemljom.

Može jednim jedinim pražnjenjem da uništi čitavu drevnu hrastovu šumu. Može za jedno jutro da potopi čitavu rečnu dolinu. On je vremensko oružje sa ličnošću, a ta ličnost je zlopamtila, velikodušna i potpuno proizvoljna.

Njegova imena menjaju se od kraja do kraja. U centralnoj Asturiji: Nuberu. U zapadnoj Asturiji: Renubeiro ili Renubeiru. U lokalnoj tradiciji zovu ga i Xuan Cabritu („Jovan Kozlić“, u smislu nestašnog prevaranta). Ime potiče od latinskog nubem (oblak). On je, doslovno, „Onaj od oblaka“.

Ploča iz Karia

Godine 1926. u Kariu, u opštini Vilajon, u zapadnoj Asturiji, otkriven je fragment kamene ploče. Na njoj je, gotsko-latinskim pismom i datovano približno oko 650. godine n. e., bio urezan egzorcizam.

Formula proteruje Nuberua „u jalove planine, gde ni petao ne peva niti kokoška kokodače, gde ni orač ni sejač nisu dobili seme“. U toj formuli mešaju se hrišćanski priziv i paganska meta: imenovani duh vremena tera se iz naseljene zemlje u divljinu. Hrišćanski okvir, egzorcizam, primenjen je na prehrišćansko biće.

To je najstariji arheološki dokaz tradicije o Nuberuu. On smešta dokumentovani kult najmanje u sedmi vek, tokom vizigotskog perioda, kada je hrišćanstvo bilo zvanična religija Iberijskog poluostrva, ali su prehrišćanske tradicije opstajale, naročito u izolovanim planinskim zajednicama Asturije i Kantabrije. Ploča iz Karia jedan je od najranijih tekstova vremenske magije u evropskoj istoriji.

Veza sa Taranisom

Folkloristi su Nuberua prepoznali kao asturijski opstanak Taranisa, keltskog nebeskog boga koji je upravljao grmljavinom. Taranis je bio poštovan širom keltskog sveta: u Galiji, Britaniji i keltskim oblastima Iberije. Njegovo ime znači „gromovnik“ i srodno je nordijskom Toru, Þunraz. Prikazivan je sa točkom, simbolom munje ili neba koje se okreće.

Nuberu čuva funkciju upravljanja olujom, ali bez točka. Preoblikovali su ga vekovi lokalnog prilagođavanja: kosmički nebeski bog postao je mali, osvetoljubivi starac u ovčjoj koži koji jaše oblake. Preobražaj boga u narodni duh čest je obrazac kada monoteizam potisne politeizam. Bog ne nestaje. On se smanjuje. Postaje lokalni lik, figura o kojoj ratari pričaju, umesto da joj se sveštenici mole. Perun, slovenski bog groma, prošao je kroz slično umanjenje u oblastima gde je hrišćanstvo rano stiglo: od vrhovnog božanstva do manjeg narodnog duha povezanog sa olujama i hrastovima.

Priča o dobroti

Nuberu nije oduvek bio osvetoljubiv. Jedna asturijska priča objašnjava kako je počeo njegov odnos sa ljudima.

Nuberu je jednom pao na zemlju sa svog oblaka. Povređen i zaglavljen, lutao je kroz jedno selo. Niko nije hteo da ga primi. Vrata za vratima su se zatvarala. Kasno u noć, jedan jedini seljak sažalio se na njega, pustio ga unutra, dao mu hranu i mesto za spavanje. Iz zahvalnosti, Nuberu je seljakova polja zalivao blagom kišom i davao mu dobre žetve do kraja života.

Priča prati obrazac iskušenja gostoprimstva, poznat širom indoevropske mitologije. Zevs i Hermes posetili su Baukidu i Filemona prerušeni. Odin je lutao kao stranac sa kapuljačom. Bog iskušava ljude tako što se pojavljuje kao neko kome je potrebna pomoć, a jedina osoba koja mu je pruži biva nagrađena. Nuberuovo poreklo u ovom žanru dodatno učvršćuje vezu sa Taranisom: ponaša se kao bog koji iskušava smrtnike, čak i nakon što je sveden na narodni duh.

Konstantino Kabal, asturijski folklorista koji je početkom dvadesetog veka zabeležio tradiciju o Nuberuu, upozoravao je da se pojedini detalji ne shvataju doslovno. Kasnije verzije priče tvrdile su da je Nuberu živeo „u gradu Oritu, u Egiptu“. Kabal je to prepoznao kao orijentalistički dodatak iz 19. veka, nakalemljen na stariju lokalnu tradiciju da bi zvučala egzotičnije i književnije. Egipatski detalj je ukras. Bog oluje je asturijski.