Kompendijum · Duh prirode / Ženski vodeni demon (prema demonolozima)

Nimfe

U grčkoj mitologiji nimfe su bile poštovani duhovi prirode, izvora, reka i šuma. Hrišćanska demonologija ih je preklasifikovala u demone. Dictionnaire Infernal započinje svoju odrednicu sa tri hladne reči: 'Nymphes, démons femelles', ženski demoni, i tretira njihovu lepotu kao veo preko duha zla, koji pre ili kasnije pokazuje svoju srodnost sa Satanom.

Tip: Duh prirode / Ženski vodeni demon (prema demonolozima)
Poreklo: Grčka mitologija, preklasifikovane u demone u hrišćanskoj demonologiji
Period: Od antike do 19. veka (Dictionnaire Infernal, 1863)

Otvorite Dictionnaire Infernal na slovo N i naći ćete nimfe svrstane u demonologiju, u tri hladne reči: Nymphes, démons femelles. Ženski demoni. Grci koji su gradili svetilišta duhovima svojih izvora i reka ne bi ni slutili da je žena u vodi đavo. Knjiga Kolena de Plansija je svedočanstvo o trenutku kada se ta etiketa promenila.

Od boginje do demona

Za Grke su nimfe bile poštovane sile, živa prisustva određenih mesta i funkcija. Kolen de Plansi navodi neke od njihovih klasa čak i dok ih demonizuje. Melijade su se vezivale za ljude kojima su htele da pomognu ili da ih prevare, i trčale su brzinom koju oko nije moglo da isprati. Genetilide su bdele nad porođajem i kolevkom, služeći kao babice, pa čak i dojeći novorođenčad; samog boga Jupitera je, prema predanju, dojila nimfa Melisa.

Zatim sledi demonološki obrt. Njegov dokaz da su nimfe demoni jeste jedan grčki idiom: kada bi rekli da je žena “puna nimfi”, Grci su mislili da je zaposednuta. Ono što je bio način da se opiše inspiracija ili ekstaza, vekovima kasnije se čita kao priznanje da su nimfe sve vreme bile nečisti duhovi. Sama figura ostaje netaknuta, ali se značenje obrće. Boginja izvora postaje demon vode.

Vode, vatra, vazduh, zemlja

Nimfa nije postala đavo koji slobodno luta. Okultna tradicija joj je dala fiksnu adresu. Sledeći renesansnog lekara Paracelzusa, kabalisti su razvrstali duhove po elementima: nimfe ili undine pripadaju vodi, kao što daždevnjaci (salamanderi) pripadaju vatri, silfi vazduhu, a gnomi zemlji. Dictionnaire smešta svoje demon-nimfe tačno u ovaj sistem i upućuje čitaoca na odrednicu o ondinama. Zavodljiva žena koja se izdiže iz jezera je, u ovom tumačenju, vodeni element koji je dobio lice.

Nimfa sa Elbe

Najjasniji primer koji Dictionnaire nudi potiče iz Nemačke. Citirajući folkloristu Pretorijusa, on opisuje nimfu sa reke Elbe kako sedi na obali i češlja kosu na način sirena, i povezuje je sa legendama koje su sakupila braća Grim i sa pričom o utopljenoj nevesti koju je Volter Skot ugradio u Lamerumursku nevestu (The Bride of Lammermoor). Ovde demonološko tumačenje postaje surovo. Koliko god ondine i nikse izgledale lepo, piše Kolen de Plansi, đavolski princip je uvek deo njihove suštine: duh zla je prekriven samo manje ili više providnim velom, i pre ili kasnije srodnost ovih misterioznih lepotica sa Satanom izbija na videlo. Smrt je, dodaje on, sigurna sudbina svakog muškarca koji dozvoli da ga one zavedu.

Da li si znao?

Knjiga krivi vodene demone za stvarne katastrofe. Neki autori su, kako se navodi, smatrali da su velike poplave u švajcarskom kantonu Vale (Valais) delo ovih amfibijskih duhova, i ponavlja se priča o fatalnoj planini blizu doline Banj (Bagnes) gde su demoni održavali svoj sabat. Godine 1818. dva fratra prosjaka iz Siona navodno su se popela da prebroje okupljene. Demon koji je govorio u ime skupa rekao im je da je vojska toliko ogromna da, kada bi se svaki glečer i stena na Alpima podelili među njima, nijedan đavo ne bi dobio ni jednu funtu.

U kompendijumu

Nimfe se nalaze u bestijarijumu kao čist primer jednog procesa, a ne kao pojedinačno čudovište. One su ono što se desi paganskom bogu kada nova religija zadrži priču, ali zameni značenje. Grčka nimfa izvora i kolevke preživljava u Dictionnaire-u, ali sa novom etiketom demona, njena lepota je preoblikovana u mamac, a njena stara titula zaposednutosti čita se kao dokaz. Ona pravi društvo Panu, bogu-jarcu kojeg ista knjiga svrstava kao princa inkubus-demona, i Artemidi, lovkinji koju su nimfe nekada pratile kroz šume. Ono što Kolen de Plansi beleži, ne imajući to sasvim u planu, jeste kako nastaje demon.

Izvori

Žak Kolen de Plansi (Jacques Collin de Plancy), Dictionnaire Infernal, 6. izdanje (1863), odrednica ‘Nimfe’ (ilustracija Luj Le Breton)
Paracelzus, Liber de nymphis, sylphis, pygmaeis et salamandris (objavljeno 1566), četiri elementarna duha
Johanes Pretorijus (Johannes Praetorius), o nimfi sa Elbe (kako citira Kolen de Plansi)
Braća Grim, Deutsche Sagen (Nemačke legende, 1816-1818)
Volter Skot, Lamerumurska nevesta (The Bride of Lammermoor, 1819), književna paralela koju Kolen de Plansi navodi

Primarni izvori

Žak Kolen de Plansi (Jacques Collin de Plancy), Dictionnaire Infernal, 6. izdanje (1863), odrednica 'Nimfe' (ilustracija Luj Le Breton)
Paracelzus, Liber de nymphis, sylphis, pygmaeis et salamandris (objavljeno 1566), četiri elementarna duha
Johanes Pretorijus (Johannes Praetorius), o nimfi sa Elbe (kako citira Kolen de Plansi)
Braća Grim, Deutsche Sagen (Nemačke legende, 1816-1818)
Volter Skot, Lamerumurska nevesta (The Bride of Lammermoor, 1819), književna paralela koju Kolen de Plansi navodi

Srodna bića

Earth Mother

Česta pitanja

Zašto Dictionnaire Infernal naziva nimfe demonima?

Zato što je hrišćanska demonologija preklasifikovala paganske bogove i duhove u đavole. Kolen de Plansi započinje svoju odrednicu hladnom definicijom ‘ženski demoni’, i nudi kao dokaz to što bi Grci rekli da je osoba ‘puna nimfi’ misleći da je zaposednuta. Nimfe iz grčke religije bile su poštovani duhovi prirode; demonolozi su zadržali figuru, ali su promenili etiketu.

Šta su četiri elementarna duha?

Sistem koji je popularizovao renesansni lekar Paracelzus, a usvojili kasniji okultisti: četiri vrste duhova, po jedan za svaki klasični element. Undine ili nimfe nastanjuju vodu, daždevnjaci (salamanderi) vatru, silfi vazduh, a gnomi ili pigmeji zemlju. Dictionnaire Infernal smešta svoje ‘demonske’ nimfe unutar ovog sistema, upućujući na odrednicu o ondinama.

Šta je nimfa sa Elbe?

Vodeni duh reke Elbe u nemačkom folkloru. Dictionnaire, citirajući folkloristu Pretorijusa, kaže da ona ponekad sedi na obali i češlja kosu kao sirena, i povezuje je sa legendama koje su sakupila braća Grim i sa tradicijom o utopljenoj nevesti koju je Volter Skot iskoristio u Lamerumurskoj nevesti. Presuda demonologa je mračna: koliko god ondine i nikse izgledale lepo, smrt je sudbina onoga ko dozvoli da ga one zavedu.

Šta je priča iz 1818. godine o nimfama i kantonu Vale?

Kolen de Plansi navodi da su neki autori krivili vodene demone za poplave u švajcarskom kantonu Vale, i ponavlja lokalnu priču o fatalnoj planini blizu doline Banj gde su demoni održavali svoj sabat. Godine 1818, dva fratra prosjaka iz Siona navodno su se popela da ih prebroje; đavo, govornik skupa, rekao im je da je vojska toliko ogromna da, kada bi svaki glečer i stenu na Alpima podelili među sobom, nijedan demon ne bi dobio ni jednu funtu.