Mora

Ta reč je preživela u engleskom. Nightmare potiče od staroengleskog niht-mære, gde je mære isto biće kao slovenska mora, germanska Mahr i skandinavska mara. Koren je možda protoindoevropski, povezan sa mer- (gnječiti, pritiskati), što savršeno opisuje ono što to biće radi. Vuk Karadžić je u svom rečniku zabeležio srpski oblik mora bez dodatnog objašnjenja. Nije ni morao. Svi su znali šta je to.

Izgled

Mora nema stalan natprirodni oblik jer ona, strogo govoreći, nije natprirodno biće. Ona je živa žena. Danju izgleda kao bilo ko drugi u selu. Noću se njen duh odvaja od usnulog tela i odlazi svojim žrtvama.

Kad napada, može da uzme mnoge oblike. Konja, psa, kokošku, zmiju, nit tanku dovoljno da prođe kroz ključaonicu. To preobražavanje ima praktičnu svrhu: omogućava joj da uđe u zatvorenu kuću. Kad jednom uđe, vraća se nečemu što je bliže ljudskom obliku, mada je pitanje šta žrtve zaista vide tokom napada. Većina je više oseća nego što je vidi: težinu na grudima, pritisak koji ih prikiva za mesto, osećaj da ih nešto polako gnječi.

Dva životinjska oblika zabranjena su joj u svim regionalnim predanjima. Ne može da postane ovca, i ne može da postane pčela. Nijedan izvor ne objašnjava zašto. Zabrana se jednostavno beleži i ponavlja.

Jedna narodna priča sačuvala je čudniji oblik od bilo koje životinje. Čovek koga je Mora mučila svake noći putovao je sa svojim belim konjem od gostionice do gostionice, ali ga je ona pratila svuda. Jedne noći krojač je video jednu jedinu belu dlaku kako se zmijolikom brzinom kreće preko vunenog kaputa kojim je spavač bio pokriven. Krojač je presekao dlaku napola svojim teškim krojačkim makazama. Spavač se smirio. Ujutru je beli konj ležao mrtav u štali. Mora je sve vreme bila konj.

Poreklo

Žena postaje Mora zbog okolnosti rođenja, a ne zbog izbora ili greha. To je najupečatljivija osobina ovog verovanja. Mora nije veštica koja je izabrala mračne moći. Ona je žena prokleta pre nego što je progovorila.

Najčešće poreklo je sledeće: devojčica rođena sa posteljicom preko lica, tankom opnom plodove kese koja joj pri rođenju prekriva lice. U srpskom narodnom verovanju, ta „srećna košuljica“ označavala ju je kao buduću Moru. Devojčica rođena još potpuno zatvorena u celoj plodovoj kesi, u „plavoj košuljici“, nosila je isti znak. Ako je opna bila krvava, „crvena košuljica“, babica ili otac morali su odmah po rođenju da sa krova viknu određenu objavu kako bi sprečili preobražaj. Pojedinosti tog uzvika razlikovale su se od kraja do kraja. Hitnost nije.

Neka predanja iz Bosne i Slavonije govorila su da su pojedine žene privremeno postajale More tokom bolesti ili jakog duševnog rastrojstva. Lutanje duha dešavalo se nevoljno, i sama Mora možda nije ni znala šta je učinila. Budila bi se iscrpljena i zbunjena, pošto je noć provela na tuđim grudima.

Granica između More i veštice menjala se od oblasti do oblasti. U Hercegovini su More bile devojke rođene od veštica, koje su naučile svu veštičju veštinu, ali nisu mogle da je upražnjavaju dok su devojke. Onog trenutka kada bi joj na venčanju stavili venac na glavu, Mora bi postala prava veštica. Na ostrvima Korčula i Brač važilo je suprotno: Mora nikada nije mogla da postane veštica, bila udata ili ne. Na Braču su se te dve razlikovale po licu: More su imale izgrebanu kožu, dok su veštice imale plikove od vrućine i bubuljice.

Ponašanje

Mora napada noću, uvek dok žrtva spava. U kuću ulazi kroz bilo kakav otvor: ključaonicu, pukotinu na prozorskom okviru, razmak ispod vrata. Seda spavaču na grudi i pritiska. Žrtva se budi u stanju između sna i jave: ne može da se pomeri, ne može da pozove upomoć, srce joj lupa, pluća su stegnuta.

U srpskim i crnogorskim predanjima, ona pije krv. To odvaja južnoslovensku Moru od njenog germanskog pandana, Mahr, za koga se govorilo da pije mleko ili jednostavno gnječi. Pijenje krvi svrstava Moru u istu kategoriju kao vampira: noćnog grabljivca koji se hrani živima. Ako bi našla žrtvu sa slatkom krvlju, zaljubila bi se i ne bi je ostavljala. Krauss je to verovanje zabeležio sasvim jasno: „Kad Mora jednom u čoveku otkrije slatku krv, zaljubi se u njega i više ga ne napušta.“ Žrtve ponovljenih poseta bledele su i slabile, a zajednica je prepoznavala taj obrazac.

Smatralo se da su deca naročito ranjiva. Otečene žlezde kod odojčadi, neobjašnjiva vlaga oko usta, nemiran san sa vidljivim znakovima uznemirenosti: sve se to moglo tumačiti kao znak Morine posete. Makaze stavljene pod dečji jastuk postale su uobičajena praksa širom zapadne Srbije i Dalmacije.

Za Moru se takođe govorilo da noću jaše konje. Seljaci koji bi u zoru nalazili konje oznojene u štali, sa grivama zamršenim u čvorove, pripisivali su to Mori koja je celu noć jahala životinju. Ta zamršena griva zvala se „Morina pletenica“ i nije smela da se raščešljava, jer bi je to razljutilo i donelo još gore posete.

Regionalna imena

Verovanje je dosledno rasprostranjeno po južnoslovenskom prostoru, uz lokalne razlike u imenima. U Srbiji, Crnoj Gori i Dalmaciji: mora. Kod Hrvata: mura. U Slavoniji i Bosni: tmora, verovatno od tma (mrak). U južnoj Bugarskoj istu ulogu imala je lamija, ime pozajmljeno iz grčke mitologije, ali primenjeno na biće sa istim ponašanjem. U nekim delovima Crne Gore Mora se zvala vještica (veštica), čime se zamagljivala granica između noćnog demona i ljudske praktikantkinje magije.

Ljudi na selu često su izbegavali da izgovore njeno pravo ime. Najčešći eufemizam bio je noćnica, noćna žena. Upotreba pravog imena mogla je da privuče njenu pažnju.

Zaštita

Najraširenija odbrana bila je sečivo pod jastukom. Makaze za decu, nož za odrasle. Verovalo se da metal odbija ili povređuje njen duhovni oblik. Ukrštene makaze smatrale su se delotvornijim od otvorenih.

Beli luk se pojavljivao u zaštitnom repertoaru, baš kao i kod vampira. Paljenje stare kože, naročito kože od cipela, stvaralo je dim koji Mora navodno nije mogla da podnese. Istkani pojas položen uzdužno preko kreveta sprečavao ju je da se smesti na grudi. Molitve i bajanja izgovoreni pre spavanja pružali su duhovnu zaštitu.

Najdramatičnija protivmera podrazumevala je hvatanje More. Ako bi čovek, dok ga napada, uspeo da zgrabi deo Morine odeće ili njenu kosu, ona bi bila primorana da se sledećeg jutra pojavi u svom ljudskom obliku kako bi to uzela nazad. Kad bi jednom bila otkrivena, mogli su da uslede društveni pritisak, pretnje batinama ili stvarno nasilje. Zabeleženi slučajevi iz seoskih zajednica pokazuju da su osumnjičene More ponekad bile prebijane ili izopštavane. Optužba je, kao i optužba za veštičarenje širom Evrope, nesrazmerno često pogađala žene koje su živele van društvenih normi: neudate žene, udovice, žene koje su se držale po strani.

Veze sa drugim kulturama

Mora pripada velikoj porodici noćnih bića koja pritiskaju grudi, zabeleženih širom Evrope i šire. Germanski Mahr ili Alp dao je nemačku reč Albtraum (noćna mora). Skandinavska mara ušla je u nordijsku mitologiju i opstala u savremenom švedskom i norveškom. Njufaundlendsko predanje o „Old Hag“ opisuje isto iskustvo sa istom telesnom stvarnošću. Japanski kanashibari i turski karabasan savršeno odgovaraju istom skupu simptoma.

Medicinska nauka prepoznaje osnovu tog iskustva kao paralizu sna: stanje u kojem se spavač probudi dok telo ostaje u REM atoniji, što izaziva nepokretnost, pritisak u grudima i često žive halucinacije o nečijem prisustvu u sobi. Paraliza obično traje od nekoliko sekundi do nekoliko minuta. Užas traje duže.

Ono što je posebno upadljivo kod južnoslovenske More jeste koliko je konkretno usađena u društveno tkivo. Ona nije bezimeni demon niti apstraktna sila. Ona je ćerka vašeg komšije, rođena sa košuljicom. Možda ni sama ne zna šta radi. Može biti uhvaćena, suočena i prepoznata. Taj sistem verovanja smešta natprirodnu pretnju unutar same zajednice, daje joj ljudsko lice i nudi načine da se s njom izađe na kraj, od makaza pod jastukom do javnog razotkrivanja. To je folklor koji funkcioniše kao potpuno objašnjavajući okvir za stvaran fiziološki događaj koji, sve do dvadesetog veka, niko nije imao drugi način da objasni.