Krstnici

Slovenački seljani oko Gorice, današnje italijanske Gorizije na slovenačkoj granici, radili su svake jeseni nešto što je zbunjivalo njihove susede u ostatku južnoslovenskog prostora. Iskopavali su kolje od žetve iz svojih njiva i nosili ga kući. Ono kolje koje je bilo previše čvrsto usađeno da bi se izvadilo, zakucavali su još dublje. Razlog koji su navodili bio je sasvim određen. Uoči Ivanjdana, veštice iz tog kraja vodile bi vazdušnu bitku protiv lokalnih Krstnika, družine od dvanaestorice braće, a vešticama je bilo potrebno oružje. Uklanjanjem kolja, seljani su im ga uskraćivali. Friedrich Krauss zabeležio je ovaj običaj 1908. godine prema slovenačkom štampanom izvoru iz 1854.

Izgled

Krstnici nisu vidljivi običnim seljanima u svom borbenom obliku. Njihova tela ostaju u kućama, uspavana uoči Ivanjdana, dok im se duše dižu da se bore protiv veštica u vazduhu nad Goricom.

U svakodnevnom životu Krstnici su dvanaestorica braće iz jedne porodice. Slovenački tekst koji je Krauss sačuvao vrlo je precizan: Wenn sich in einer Familie zwölf Söhne von einem Vater befinden, so ist der zwölfte unter ihnen ein Kerstnik. Kada se u jednoj porodici nađe dvanaest sinova od jednog oca, dvanaesti među njima jeste Krstnik. Krauss je primetio da izvor odmah zatim sam sebi protivreči, pa čas govori o svih dvanaest kao o Krstnicima, a čas samo o dvanaestom, i tako redom. To protivrečje shvatio je kao dokaz etwas notdürftig zu erklären, was man nicht mehr versteht, pokušaja da se nekako objasni nešto što se više ne razume do kraja. Neko starije, napola zaboravljeno verovanje naknadno je prilagođeno mitskom broju Dvanaest.

Poreklo

Krstnik u jednini je, u slovenačkoj tradiciji koju je Krauss zabeležio, čovek koga su Vile zavolele. Formula sačuvana u Veglia glasnik iz 1860. glasi: Krstnik, človek kterega vile obljubiju. Krstnik je čovek koga su Vile obećale sebi. Vile odnose krštenu decu u šuplja stabla zato što su ta deca, po slovenačkom izrazu, po krstu dišale, mirisala na krštenje. Neka od te dece odrastaju u Krsnike, podignute u skrovitosti pod naklonošću Vila.

Krstnici, množinski kolektivni oblik svojstven Gorici, izgleda da predstavljaju isto verovanje preoblikovano oko porodice. Gde je Krstnik u jednini jedan čovek obeležen naklonošću Vila, tamo su gorički Krstnici dvanaestorica braće obeleženih porodičnom aritmetikom. Dvanaest sinova od jednog oca retkost je u bilo kom vremenu. Slovenački seljak bi prebrojao svoje sinove i pretpostavio da u dvanaestom ima nečeg natprirodnog.

Krauss je primetio da nijedno drugo južnoslovensko stanovništvo nije poznavalo ovaj običaj. Samo su Slovenci oko Gorice imali varijantu sa dvanaestoricom braće, i nijedan drugi deo južnoslovenskog prostora nije poznavao zaštitni običaj uklanjanja kolja iz njiva. Spoj verovanja i prakse geografski je veoma uzak.

Ponašanje

Krstnici tokom godine ne deluju kao borbena družina. Vode obične živote u roditeljskom domaćinstvu. Dvanaestorica braće znači ogromnu seljačku porodicu po merilima bilo kog doba, pa su gorički Krstnici verovatno bili sasvim zauzeti poljskim poslovima.

Uoči Ivanjdana, u noći između 23. i 24. juna, duše braće napuštaju njihova uspavana tela i dižu se da se bore protiv veštica iz tog kraja u vazduhu nad Goricom. Bitka se vodi za vlast nad vremenom i letinom naredne godine. Ako Krstnici pobede, godina će biti rodna. Ako pobede veštice, godina će podbaciti. Borba je stvarna i opasna, iako se odvija u duhovnom obliku, pa se Krstnik koji pogine u noćnoj bici ujutru nalazi mrtav u svom krevetu.

Oružje veštica jeste kolje od žetve koje ostaje po njivama nakon što se prethodne godine požanje žito. Seljaci iz Gorice, znajući to, uklanjali su kolje u jesen i nosili ga kući. Ono koje je bilo previše čvrsto usađeno da bi se izvuklo, zakucavali su još dublje, da ga veštice ne bi mogle iščupati i upotrebiti.

To je bio jedini praktični doprinos koji je običan seljanin mogao da pruži noćnoj bici. Krstnici su se borili u vazduhu. Seljaci na zemlji uskraćivali su neprijatelju oružje.

Folklorna anomalija

Krauss je običaj sa žetvenim koljem označio kao anomaliju. Južni Sloveni širom šireg prostora poštovali su opštu zabranu da se suve biljke ne čupaju iz zemlje rukom. Objašnjenje je bilo da se time čupa kosa pokojnoj baki ili prabaki u grobu. Seljani iz Gorice izričito su kršili to pravilo kada je reč o kolju Krstnika. Taj prekid, smatrao je Krauss, znak je da je verovanje u Krstnike bilo dovoljno staro da nadjača opštiji apotropejski sistem.

Takođe je primetio da protivrečnost u slovenačkom izvoru, dvanaestorica braće / samo dvanaesti, ukazuje na stariju tradiciju jednog jedinog Krstnika, koja je naknadno uklopljena u mitski broj Dvanaest, možda pod uticajem hrišćanske numerologije (dvanaest apostola, dvanaest plemena Izrailjevih, dvanaest božićnih dana). Izvorno verovanje možda je govorilo o jednom čoveku koga vole Vile, čija porodična uloga nije bila sasvim jasna, a koji je u nekom selu oko Gorice kasnije preoblikovan oko simboličnog dvanaestog sina.

Međukulturne veze

Krstnici su najbliža južnoslovenska strukturna paralela furlanskim benandantima, dobrim hodačima koje je Carlo Ginzburg dokumentovao na osnovu inkvizicijskih zapisa iz 16. i 17. veka. I benandanti su se rađali pod posebnim okolnostima (sa košuljicom), i oni su se borili protiv veštica u noćnim bitkama za poljoprivrednu godinu, i oni su koristili biljno oružje (stabljike komorača protiv veštičjeg sirka). Geografska udaljenost između Gorice i Furlanije mala je. Kulturna granica jeste italijansko-slovenska jezička linija. Moguće je da oba verovanja dele zajednički izvor iz kraškog područja.

Za oblik ovog istog verovanja u jednini, rasprostranjen širom šireg južnoslovenskog prostora, pogledajte Krsnik, šamana koga vole Vile i koji se bori u letu sna.

Savremeni opstanak

Tradicija Krstnika nije opstala u živom narodnom običaju. Slovenačko-italijanska granica na kojoj leži Gorica doživela je višestruka pomeranja stanovništva tokom dvadesetog veka, uključujući i proterivanje italijanske zajednice posle 1945, kao i zatvaranje granice tokom Hladnog rata. Malo je verovatno da je neprekinuta usmena tradicija koju je zabeležio štampani izvor iz 1854. mogla netaknuto da preživi takve lomove.

Sam običaj sa žetvenim koljem iščezao je sa mehanizovanom poljoprivredom. Kombajni ne ostavljaju onu vrstu ručno pobodenog kolja za koje se govorilo da ga veštice koriste kao oružje.

Ono što Krstnici čuvaju jeste jedan od onih malih, geografski ograničenih narodnih verovanja kojih je evropski folklor pun i koja nestanu ne ostavivši za sobom gotovo ništa osim jednog ranog štampanog pomena. Krauss je 1908. video to posredno svedočenje i shvatio da verovatno beleži nešto što njega samog neće nadživeti.

Izvori

Bibliografija. Isti spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

• Friedrich S. Krauss, Slavische Volksforschungen (Wilhelm Heims, Leipzig, 1908)
• Slovenački štampani izvor iz 1854. o narodnom verovanju u Gorici
• Veglia glasnik (1860, svedočenje sa ostrva Veglia o vezi Krstnika i Vila)
• Carlo Ginzburg, I benandanti (1966), za furlansku strukturalnu paralelu