Kozlak

Ime ne znači ništa sasvim izvesno. Nijedan etimolog nije uspeo da ga razreši, a Kraus, koji je tu reč zabeležio na terenu oko Splita početkom 1900-ih, otvoreno je priznao da ne može da joj uđe u trag. Ono čemu je mogao da uđe u trag bila je njena upotreba. U Spalatu i oko njega, starom italijanskom imenu za Split, ljudi su češće govorili Kozlak nego vampir ili vukodlak. To je bio lokalni naziv za stvorenje koje je delilo osobine s oba, ali se nije sasvim poklapalo ni sa jednim.

Izgled

U etnografskim zapisima nije sačuvan nikakav detaljan fizički opis Kozlaka u njegovom nemrtvom obliku. Kraus se bavio ponašanjem, ne anatomijom. Ono što izvori čuvaju jeste živi Kozlak: osoba koja je uglavnom izgledala obično, ali se kretala pogrešno. Prebrzo. Prelako preko grubog terena. Čovek koji je hodao dalmatinskim brdima kao da pravila tla za njega ne važe.

Posle smrti, Kozlak se prepoznavao po svom grobu. Kada su franjevci otvarali grobove Kozlaka, nalazili su netaknuta tela, osobinu zajedničku vampirima širom Balkana. Telo se nije raspalo onda kada je trebalo. To je bio dovoljan dokaz.

Poreklo

Kozlak je bio nasledan. Upravo ga je to odvajalo od svakog drugog vampira u slovenskom katalogu. Vampir je mogao nastati zbog samoubistva, izopštenja iz crkve ili nepravilne sahrane. Vukodlak je mogao nastati iz leša preko kog mačka nije preskočila ili koji nije bio čuvan tokom bdenja. Kozlak se rađao. Ako ti je otac bio Kozlak, i ti bi to postao. Meštani su koristili reč nasljedno, pozajmljenu iz italijanskog ereditario. Kletva je tekla kroz krv i nije se mogla slomiti pobožnošću, dobrim ponašanjem ili pravilnom sahranom.

To je Kozlaka smeštalo u kategoriju bližu vraču ili veštici nego običnom povratniku iz mrtvih. Živi Kozlak već je bio nešto drugo, ne sasvim ljudsko, već unapred predmet straha i izbegavanja. Prelaz iz života u nemrtvost nije bio preobražaj, već nastavak.

Ponašanje

Postojanje Kozlaka imalo je dve faze, a ona za života bila je čudnija.

Dok je bio živ, Kozlak je mogao da predviđa vreme. U primorskoj privredi koja je zavisila od ribolova i poljoprivrede, to je bio dar koji je izazivao i zavisnost i sumnju. Kozlak je hodao brže od običnih ljudi, prelazeći teren sa neprirodnom lakoćom. A Kozlak je posedovao knjige koje niko drugi nije mogao da čita, knjige iz kojih je učio da izvodi ono što su seljani zvali čudima. Kraus je zabeležio da su susedi pazili da se nikada ne raspravljaju sa čovekom za kog se sumnjalo da je Kozlak. Izazvati takvu osobu bilo je nešto na šta se čovek jednostavno nije usuđivao.

Posle smrti, Kozlak je bio podjednako poltergajst koliko i vampir. Noću je uznemiravao domaćinstva, zveckao tanjirima, udarao o zidove, vukao kola kroz dvorište. U većini zapisa nije sisao krv na način tipičnog slovenskog vampira. Drugi seljak u čuvenoj Krausovoj razmeni tvrdio je da vampiri više ugrožavaju stoku nego krštene ljude, a Kozlakova proganjanja uklapaju se u taj obrazac: ometanje umesto grabljivosti, užas umesto hranjenja.

Zaštita

Odbrana od Kozlaka zahtevala je franjevca. Monasi u smeđim habitima, koji su vekovima služili dalmatinskom seoskom životu, obezbeđivali su ritualnu tehnologiju. Nosili su zapise, pisane molitvene amajlije, za opštu zaštitu. Kada bi Kozlak počeo da proganja neko domaćinstvo, sledile su jače mere.

Fratar bi otišao do groba. Molitvom i prizivanjem pozivao bi Kozlaka, prisiljavajući ga da se pokaže. Zatim bi probio leš trnom drače, gloga. Jedan uslov bio je apsolutan: trn je morao da potiče sa žbuna koji raste visoko u brdima, odakle se ne vidi more. Zašto je vidljivost Jadrana bila važna, niko nije mogao sa sigurnošću da kaže. Simbolička geografija Dalmacije delila je svet na obalu i planinu, a moć da se Kozlak pokori pripadala je planinskoj strani.

Na dalmatinskim ostrvima sa poslovenjenim italijanskim stanovništvom, srodno stvorenje nosilo je drugo ime: Orko, pozajmljeno iz latinskog Orcus, rimskog boga podzemlja. Sama terminologija ukazuje na slojevitu istoriju: slovenski doseljenici doneli su svoja verovanja o vampirima, a romanizovano primorsko stanovništvo dalo je klasično ime. Oboje su se sveli na isti strah.

Opšta zaštitna kletva, izgovarana kad god bi se govorilo o vampirima, prizivala je istu biljku: Na putu mu broč i glogovo trnje! Neka mu na putu leže koren broća i glogovo trnje. Krvavocrveni koren broća i probadajući trnovi gloga činili su dva oruđa odbrane od vampira.

Savremeni opstanak

Kozlak nije opstao kao živa folklorna figura. Reč je uglavnom nestala iz upotrebe oko Splita, zamenjena opštim izrazom vampir koji su televizija i film učinili univerzalnim. Nema savremenih viđenja ni susreta koji bi pratili tradicionalni obrazac.

Ono što je opstalo jeste etnografski zapis. Kraus je svoje nalaze objavio 1908. godine, i bez te objave Kozlak bi verovatno potpuno nestao. Dubrovačko vampirsko suđenje iz 1737–1738. sačuvalo je srodnu terminologiju: kosak, pricosak, tenjac i vukodlak svi se pojavljuju u svedočenjima. Zajedno, ti dokumenti pokazuju koliko je nekada bio bogat vampirski rečnik jedne jedine obale, pri čemu je svaka dolina i svako ostrvo čuvalo svoje ime i svoju malu varijaciju iste tradicije.

Kozlakove osobene crte (nasledna kletva, moći za života, tajne knjige) ukazuju na stvorenje koje je stajalo na raskršću vampira, vrača i čarobnjaka. Takvo raskršće bilo je uobičajeno u narodnoj praksi, ali retko u folkloristici, koja više voli čiste kategorije. Kozlak ih je odbijao. Bio je to vampir u kog se nije postajalo nesrećom i od kog se nije moglo pobeći vrlinom. Bio je u porodici, kao boja očiju ili oblik šaka.

Izvori

Bibliografija. Isti spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

• Friedrich S. Krauss, Slavische Volksforschungen (Wilhelm Heims, Leipzig, 1908)
• Svedočenje sa dubrovačkog vampirskog suđenja (1737–1738)
• Johann Weikhard von Valvasor, Die Ehre des Herzogthums Crain (1689)