Juš

Religija Kafiristana bila je poslednji preživeli oblik indo-iranskog mnogoboštva. Imala je panteon bogova, sveštenički stalež, žrtvovanje životinja, vatrene obrede i usmenu mitologiju razvučenu u pripovedne cikluse dovoljno duge da ispune čitave večeri. Bogovi su imali imena: Imra, stvoritelj, Giš, bog rata, Disani, zaštitnica majki i ognjišta. A nasuprot bogovima, u pričama koje su se kazivale tokom zimskih okupljanja i vilinskih obreda, stajali su Juši.

Godine 1895. ništa od toga nije bilo zapisano.

Šta je zabeleženo

Juši su bili džinovi. Nastanjivali su gornji svet zajedno sa svadljivim bogovima, a mitovi u kojima se pojavljuju vrteli su se oko dugih bitaka između te dve strane. Te pripovesti imale su strukturu epa: bile su opširne, ciklične i kazivane tokom više susreta. Bile su nuristanski ekvivalent kosmičkog sukoba koji se javlja u svakoj grani indoevropske porodice. Nordijci su imali Jotune, Grci Titane. Nuristanci su imali Juše.

George Scott Robertson, britanski kolonijalni oficir, proveo je godinu dana među kafirskim narodima Hindukuša 1890–91. Njegova knjiga The Kafirs of the Hindu-Kush (1896) opisala je složen religijski sistem sa šesnaest glavnih božanstava, sezonskim svetkovinama i kosmološkim okvirom za koji su kasniji naučnici prepoznali da čuva crte proto-indo-iranske religije, kasnije izmenjene do neprepoznatljivosti u zoroastrijskoj i vedskoj tradiciji. Robertson je nabrojao bogove, zabeležio žrtve i opisao obrede u kojima su se „Jušu, đavolu“ prinosile debele pogače tokom igara održavanih u čast vila.

Robertson nije bio istoričar religije. Bio je hirurg i vojnik. Njegovi opisi su detaljni, ali filtrirani kroz viktorijanske kategorije koje ponekad zamagljuju ono što je zapravo video. Prinošenje pogača Jušu, recimo, pojavljuje se na spisku obrednih praksi bez ikakve analize. Zašto bi jedna zajednica nudila hranu svom kosmičkom neprijatelju tokom vilinskog obreda? Odgovor možda leži u razlici između umilostivljavanja i obožavanja, razlici za koju Robertsonov okvir nije imao mesta: hraniš ono što bi moglo da te uništi, jer dovoljno poštuješ njegovu moć da ga držiš sitim.

Uništenje

Tokom 1895–96. avganistanski emir Abdur Rahman Kan osvojio je Kafiristan vojnom silom. Taj pohod bio je deo šireg učvršćivanja avganistanske teritorije. Stanovništvo, procenjeno na između 60.000 i 100.000 ljudi, prisilno je preobraćeno u islam. Oblast je preimenovana iz Kafiristana, „Zemlje nevernika“, u Nuristan, „Zemlju svetlosti“. Hramovi su srušeni, a rezbarene drvene predstave predaka spaljene ili uklonjene. Sveštenički stalež preko noći je izgubio svoju funkciju.

Usmena tradicija nije nestala preko noći. Stariji muškarci koji su bili uvedeni u religijski sistem pre preobraćenja još su nosili te priče u sebi 1955. godine, kada je nemački lingvista Georg Budrus sprovodio terenski rad u tom kraju. Budrus je zabeležio mitološke pripovesti, uključujući i cikluse o Jušima, od kazivača koji su tradiciju primili pre nego što je uništen institucionalni okvir koji ju je održavao. Karl Jetmar, koji je taj materijal analizirao u delu Religions of the Hindukush (1986), prepoznao je u pričama o Jušima fragmente mitološkog sistema koji je nekada imao istu strukturnu ulogu kao vedske himne ili Ede.

Do trenutka kada je Budrus stigao, od preobraćenja je prošlo šezdeset godina. Njegovi kazivači bili su starci koji su se prisećali onoga što su slušali kao deca. Pripovesti su bile nepotpune. Jetmar je tu situaciju uporedio sa pokušajem da se od šake kamenova obnovi katedrala: možeš da prepoznaš arhitektonsku tradiciju, ali ne možeš ponovo da podigneš građevinu.

Indo-iransko pitanje

Juši su važni naučnicima zbog onoga što nagoveštavaju o istoriji religije u tom području.

Indo-iranska religijska tradicija podelila se, u nekom trenutku tokom drugog milenijuma pre nove ere, na grane iz kojih su nastali vedski hinduizam i zoroastrizam. Taj raskol uključivao je teološki preokret: sanskritsko deva (božansko biće) postalo je avestansko daeva (demon), a sanskritsko asura (moćno biće, ponekad neprijateljsko) postalo je avestansko ahura (gospodar, izraz koji se koristi za samog Boga). Iste reči, suprotne vrednosti. Naučnici raspravljaju o mehanizmu i datiranju tog obrta već više od jednog veka.

Nuristanska religija kao da je sačuvala treću poziciju. Nije bila ni vedska ni zoroastrijska. Imala je elemente obe, ali se nije poklapala ni sa jednom. Jetmar je tvrdio da su izolovane doline Hindukuša sačuvale arhaičan oblik indo-iranske religije koji je prethodio raskolu, ili je bar sačuvao osobine koje su i zoroastrizam i vedizam kasnije preoblikovali.

Ako je Jetmar bio u pravu, Juši možda predstavljaju najstariju obnovljivu verziju tradicije kosmičkih džinova u indo-iranskom svetu. Ne filtriranu kroz zoroastrijsku demonologiju, ne upijenu u vedsku teologiju. Džinovi koji su se borili protiv bogova u planinskim dolinama, umilostivljavani pogačama, pominjani u pričama koje niko nije zapisao sve dok nije bilo gotovo prekasno.

Šta je ostalo

Richard Strand, američki lingvista, sprovodio je terenski rad u Nuristanu krajem dvadesetog veka i zabeležio svedočanstva staraca koji su još znali fragmente predislamske tradicije. Njegovi snimci sačuvali su pojedinosti koje je Budrus propustio ili koje su ranijim istraživačima bile prećutane. Taj materijal potvrdio je Jetmarovu procenu: nuristanski religijski sistem bio je složen, unutrašnje dosledan i različit i od zoroastrizma i od vedske tradicije.

Juši danas opstaju kao imena u naučnoj literaturi koju većina Nuristanaca verovatno nikada neće pročitati. Doline u kojima su te priče kazivane sada su muslimanske. Stara religija više nema ni sveštenike ni hramove. Ono što je ostalo jeste šaka snimaka, nekoliko objavljenih analiza i svest da je izgubljeno nešto veliko: poslednje svedočanstvo iz prve ruke o indo-iranskom religijskom svetu koji je postojao pre Zaratustre i pre Rigvede, sačuvan u planinskoj izolaciji sve dok nisu stigle vojske.

Izvori

Bibliografija. Isti spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

• Georg Budrus, terensko istraživanje u Nuristanu (1955–56), objavljeno preko Snoya 1962. i Jetmara 1986.
• Karl Jetmar, Religions of the Hindukush, tom 1 (1986): naučna analiza religija Hindukuša
• George Scott Robertson, The Kafirs of the Hindu-Kush (1896): etnografsko svedočanstvo iz prve ruke pre nego što je prisilno preobraćenje bilo dovršeno
• Richard Strand, terenski snimci sa nuristanskim starcima (kraj 20. veka)