Od egipatskog Ra do nordijskog Odina: 64 boga i božanstva sa svakog naseljenog kontinenta.
Kotar-va-Hasis je božanski kovač hananske religije. Iskovao je dve čarobne toljage kojima je Val ubio boga mora Jama, imenovao luk koji je pokrenuo tragediju o Akhatu i sagradio palatu sa prozorima na gori Sapan. Njegova radionica nalazila se na Kritu. Grci su ga preuzeli i nazvali Hefest.
Anat je boginja ratnica Ugarita. Kada je Baal umro, pronašla je njegovo telo, sahranila ga na svetoj gori i krenula u lov na Mota. Rasekla ga je mačem, spalila, samlela na ručnom žrvnju i razbacala po polju. Zatim je vratila svog brata u život.
Mot je sama Smrt, sa grlom koje seže od zemlje do neba i usnom koja dodiruje podzemni svet. Progutao je Bala u jednom zalogaju. Anat ga je rasekla mačem, spalila, samlela žrvnjevima i rasula po polju. Vraća se sa sledećom žetvom. Uvek se vraća.
Jam je more, a more je haos. Sedeo je na prestolu bogova u Ugaritu dok ga Val nije razbio među očima toljagom po imenu Gonič. Hananski original iza svakog mita o bogu oluje protiv morskog čudovišta, i figura čije je epitete hebrejska Biblija pozajmila za Levijatana.
Astečki gospodar mrtvih i vladar Miktlana, podzemlja sa devet nivoa. Duše koje su umrle od bolesti ili prirodnih uzroka provodile su četiri godine savladavajući devet prepreka da bi stigle do njega: široku reku, planine koje se sudaraju, opsidijanske vetrove, mračna jezera. Čuvao je kosti mrtvih iz prethodnih svetskih doba i opirao se Kecalkoatlovom pokušaju da ih preuzme radi stvaranja. Vlada zajedno sa svojom ženom Miktekasiuatl.
Boginja sa ljudskom glavom i zmijskim telom koja je stvorila čovečanstvo od žute gline. Prve ljude oblikovala je rukama. Kada se umorila, provukla je uže kroz blato i razbacala kapljice koje su postale obični ljudi. Kasnije, kada su se stubovi neba srušili i svod napukao, istopila je kamenje pet boja da zakrpi rupe, odsekla noge kosmičkoj kornjači da posluže kao novi stubovi, ubila Crnog Zmaja i zaustavila poplavne vode pepelom od trske. Na slikama u grobnicama iz doba dinastije Han širom Kine pojavljuje se sa svojim bratom i suprugom Fuksijem, sa isprepletenim zmijskim repovima, držeći šestar i ugaonik. Svileni barjaci iz grobnica u Astani kod Turpana, iz sedmog i osmog veka, prikazuju istu sliku postavljenu preko lica pokojnika.
Štitila je žene na porođaju, čuvala vatru ognjišta i gradila mostove i kanale za navodnjavanje koji su održavali planinske doline u životu. Njena tvrđava imala je sedam vrata koja su izlazila na sedam puteva. Iz njenih grudi teklo je mleko u mlazovima. Novogodišnji festival Giče održavao se u njenu čast, kao najvažnija ceremonija u nuristanskom kalendaru. Godine 1895. avganistanska vojska osvojila je Kafiristan i preobratila stanovništvo u islam. Disanini hramovi su uništeni. Njene sveštenice izgubile su svoju ulogu. Boginja koja je štitila majke izbrisana je iz sopstvenih dolina u roku od jedne generacije.
Olokun poseduje morsko dno. Na bronzama Kraljevine Benin božanstvo se pojavljuje sa ljudskim torzom i nogama muljevite ribe, sa krunom i insignijama od koralnih perli koje označavaju božansko kraljevstvo. Pol se menja od tradicije do tradicije: muški u Beninu, ženski u delovima Jorubalanda, a drugde i jedno i drugo ili nijedno. Kada je Olokun izazvao vrhovno božanstvo na nadmetanje u lepoti, kameleon je oponašao svaku odeću koju je Olokun obukao. Bog okeana se povukao. Kult je preživeo atlantsku trgovinu robljem i živi u kandombleu i santeriji.
Kada grom ubije Nuera, zajednica to ne oplakuje kao nasumičnu smrt. Bog je izabrao tu osobu. Pogođeni se uzdiže na nebo da se sjedini sa Kwoth nhial, Duhom Onoga Gore, i postaje Kolvik: blistavo biće oluje, delom ljudsko, delom rastvoreno u oblaku i elektricitetu. Kolvici opsedaju žive, izazivaju bolest i zahtevaju žrtvovanje stoke. Oni nisu duhovi mrtvih. Oni su unapređenja. E. E. Evans-Pritchard je dokumentovao ovu teologiju među Nuerima Južnog Sudana tridesetih godina 20. veka i otkrio da je sistematičnije razvijena nego što su mnogi zapadni posmatrači očekivali.
Prvi predak naroda Herero i Himba iz Namibije. Mukuru je izašao iz drveta Omumborombonga (leadwood, Combretum imberbe) na početku sveta. On nije bog u zapadnom smislu te reči. On je predak toliko dalek da je postao božanski. Njemu se obraćaju kroz okuruwo, svetu vatru koja neprekidno gori u središtu svakog himba domaćinstva i o kojoj brine samo najstariji patrijarh. Vatra nikada ne sme da se ugasi. Ako se porodica seli, žar se nosi sa sobom.
Uništitelj u nama/kojkoj kosmologiji. Sedi na ivici velikog ponora i hvata duše mrtvih dok padaju pored njega. Šalje bolest, smrt i vihore. Nama su bacali kamenje na vihore da bi ga oterali. On je večiti protivnik Tsui-//Goaba, boga-junaka. Njihova borba je kosmička i nema kraja.
Njegovo ime znači Ranjeno Koleno. On je herojski bog naroda Nama i Khoikhoi, ratnik koji se iz bitke u bitku sukobljava sa razaračem //Gaunabom, svaki put sve snažniji, ali uvek ranjen u isto koleno. Donosi kišu, štiti žive i ciklično umire i vraća se. Kamene humke na planinskim prevojima širom južne Namibije obeležavaju mesta gde su putnici dodavali kamen i molili mu se.
Veliki bog Ju/'hoansi Sana iz Namibije, //Gauwa je istovremeno i tvorac i razarač. On šalje //gauwasi (duhove mrtvih) da ispaljuju nevidljive strele bolesti u žive. Ples isceljenja u transu, središnji obred religije Sana, postoji da bi te strele izvukao. Živi na nebu na istoku. Nije zao. On je razlog što medicina postoji.
Vrhovni stvoritelj malgaške kosmologije, istovremeno muški i ženski, rođen iz iskonskog jajeta koje se raspolovilo na nebo i zemlju. Zanahari je sklopio dogovor sa Ratovantanijem, bogom zemlje: Ratovantani oblikuje tela od gline, a Zanahari im udahnjuje život. Pri smrti, Zanahari uzima dušu nazad (ona se vraća na nebo), dok telo ostaje zemlji. Ova kosmička nagodba predstavlja teološki temelj malgaškog poštovanja predaka, obreda famadihana i tradicije povratnika Kinoli. Ime Andriamanitra („Mirisni Gospodar“), koje se koristi za Zanaharija, malgaški hrišćani i muslimani usvojili su u značenju Boga.
Ženski duhovi prirode koji čuvaju drveće, daruju plodnost i štite sveta mesta. U najstarijoj indijskoj skulpturi (Didarganjska Jakši, 3. vek p. n. e., Bihar muzej) pojavljuju se kao raskošne žene izuzetne lepote. U budističkoj tradiciji jakšini Hariti proždirala je decu dok je Buda nije preobratio. U džainističkoj tradiciji jakši služe kao zaštitna božanstva u paru sa svakim Tirthankarom. U folkloru Kerale postale su vampirske zavodnice koje noću mame muškarce na pustim putevima, isisavaju im životnu snagu i ostavljaju ih mrtve ili ostarele do neprepoznatljivosti.
Dva boga želela su istu ženu. Osamnaesti kralj Hùng odredio je nevestinsku cenu sastavljenu od gotovo nemogućih darova. Sơn Tinh, gospodar planine Tản Viên, stigao je prvi i pobedio. Thủy Tinh, gospodar voda, stigao je prekasno i napao. Podigao je reke, poslao poplave, prizvao oluje. Sơn Tinh je podigao zemlju još više. Svake godine bog vode se vraća. Svake godine bog planine izdrži. Mit je vijetnamsko objašnjenje monsunske poplave delte Crvene reke, i nije prestao da bude tačan.
Visoka žena duge zlatne kose i blago svetlucave kože koja u zoru izlazi iz mora da pleše na obali. Ako pleše okrenuta ka okeanu, ribolov će biti obilan. Ako je okrenuta ka kopnu, sledi oskudica. Ona je ćerka Miljaloba, napola čoveka a napola morskog lava, kralja mora. Pronalazi tela utopljenih i prenosi njihove duše na Kaleuće, brod duhova. U mitologiji Čiloea blagostanje svakog ribarskog sela zavisilo je od žene koja pleše.
Polu-ljudska, polu-kobra bića koja vladaju podzemnim kraljevstvom Patalom. Šeša, hiljadoglava zmija, čini kosmičku postelju na kojoj Višnu spava između dva stvaranja. Vasuki je poslužio kao uže pri mućkanju Mlečnog okeana. Krišna je plesao po pet glava Kalije da bi pročistio reku Jamunu. U budističkoj tradiciji, kralj naga Mućalinda zaklonio je meditirajućeg Budu svojom kapuljačom. Naga ograde prate prilaze Angkor Tomu. Pečati iz doline Inda (oko 2500. p. n. e.) prikazuju poštovanje zmija. Naga Pančami se i danas slavi svakog jula-avgusta širom Indije.
Sveotac nordijske mitologije. Žrtvovao je jedno oko kod Mímirovog izvora za mudrost. Okačio se o Yggdrasil na devet noći, ranjen sopstvenim kopljem, da bi naučio rune. Odrekao se udobnosti, sigurnosti i izvesnosti u zamenu za znanje, a znanje koje je stekao reklo mu je da će sve što voli biti uništeno u Ragnaröku. Predvodi Divlji lov preko zimskog neba sa svojim vukovima Gerijem i Frekijem i gavranima Huginnom i Muninnom. Sakuplja pale u Valhali ne zbog slave, već zato što mu je potrebna vojska za bitku za koju već zna da će je izgubiti.
Asturijski gospodar oluja. Mali, tamnoputi starac sa licem duboko usečenim borama, očima koje žare kao užareni ugljevlje, ogromnim ušima i ustima toliko širokim da deluju kao da mu glavu dele na dva dela. Odeven je u ovčju kožu i jaše oblake, gurajući ih i sudarajući da proizvede grmljavinu i grad. Polja prijatelja zaliva dobrom kišom, a na useve neprijatelja šalje ledene kugle. Godine 1926. u Kariu, u Vilajonu, pronađena je kamena ploča iz 7. veka sa gotsko-latinskom formulom egzorcizma za proterivanje Nuberua, što je čini najstarijim arheološkim dokazom njegovog kulta i jednim od najranijih zabeleženih primera vremenske magije u Evropi.
Gospodar podzemlja, najstariji sin Krona i Reje, brat Zevsa i Posejdona. Kada su trojica braće žrebom podelila kosmos, Zevs je uzeo nebo, Posejdon more, a Had svet ispod zemlje. Nije bio đavo. Nije bio zao. Nije kažnjavao. Primao je mrtve i zadržavao ih. Grci su ga se plašili ne zato što je bio okrutan, već zato što je bio neizbežan. Njegovo drugo ime bilo je Pluton, „bogati“, jer svi plemeniti metali i dragulji dolaze odozdo. Živi su izbegavali da izgovaraju njegovo ime.
Boginja raskršća, baklji, veštičarenja, duhova i graničnih prostora između svetova. Hesiod kaže da ju je Zevs poštovao više od svih drugih i dozvolio joj da zadrži svoje titanske moći nad zemljom, morem i nebom. Pomogla je Demetri da bakljama traži Persefonu i postala vodič između gornjeg i donjeg sveta. Grci su joj ostavljali večere na trostrukim raskršćima u noći mladog meseca. Psi su zavijali kada bi prolazila. U kasnijim vekovima postala je zaštitnica veštičarenja, gospodarica nemirnih mrtvih, trava i otrova.
Boginja žita, žetve i plodne zemlje. Kada je Had oteo njenu ćerku Persefonu, Demetra je povukla svoj dar i pustila da glad proguta svet dok Zevs nije bio primoran na pregovore. Osnovala je Eleusinske misterije na mestu gde se odmorila tokom svoje potrage. Gotovo dve hiljade godina, posvećenici u Eleusini ponavljali su njenu tugu i svedočili povratku njene ćerke. Nije bila blaga majka-zemlja. Bila je boginja koja je glad upotrebila kao sredstvo pritiska protiv kralja bogova — i pobedila.
Ćerka Demetre i Zevsa, oteta od strane Hada dok je brala cveće na Niskoj ravnici. U podzemlju je pojela zrna nara i time bila vezana da se svake godine vraća na određeno vreme. Zemlja umire kada siđe i procveta kada se vrati. Eleusinske misterije, najdugotrajnija religijska ustanova starog Mediterana, bile su zasnovane na trenutku njenog povratka. Nije bila pasivna žrtva. U Odiseji je strašna kraljica koja odlučuje kojim senima je dopušteno da govore živima.
Glavna boginja Kartagine koja je do 5. veka p. n. e. zasenila čak i Bala Hamona. Njena titula bila je Pene Baal, „Lice Bala“, što nagoveštava da je posredovala između vernika i božanskog. Znak Tanit, trougao nad kojim se nalaze vodoravna crta i disk, pojavljuje se na hiljadama zavetnih stela. Njen tofet u Salammbôu u Kartagini sadržao je urne sa kremiranim ostacima, među kojima su bili i ostaci dece, na jednom od najspornijih lokaliteta mediteranske arheologije. U njeno ime na mrtve su stavljane terakotne maske. Njeni hramovi prostirali su se od Tunisa do Alžira, Sardinije i Ibice.
Berbersko ratno božanstvo plemena Laguatan u Tripolitaniji, koje se ispoljavalo kao natprirodni bik. Laguatani su verovali da je rođen iz saveza Amona (Amona iz oaze Siva) i krave. Godine 546. pustili su živog bika koji je otelotvoravao Gurzila na bojno polje protiv vizantijskog generala Jovana Troglite. Prvosveštenik Ierna poginuo je pokušavajući da spase lik boga. Svetilište na brdu u Girzi u Libiji još je u 9. veku sadržalo kameni idol kojem su se, prema al-Bakriju, klanjala okolna berberska plemena. Lokalitet je danas na UNESCO-voj tentativnoj listi svetske baštine.
Nilski krokodil ubija više ljudi u Africi nego bilo koji drugi predator. Egipćani su uzeli najstrašniju životinju svog sveta i stavili joj zlatne minđuše, narukvice i najbolju hranu koju su imali. Po njoj su nazvali grad: Krokodilopolis. Po njoj su nazvali faraone: Sobekneferu, prva potvrđena žena faraon, znači „Lepa Sobekova“. U Kom Ombu podigli su mu dvostruki hram koji deli sa Horusom, savršeno simetričan, dok je u blizini sahranjeno 300 mumificiranih krokodila. Strabon je oko 25. godine p. n. e. gledao kako sveštenici otvaraju usta svetom krokodilu, stavljaju mu kolač i pečeno meso, pa sipaju vino s medom. Obožavaj ono što te ubija, i možda će prestati da te ubija.
Njeno telo je nebo. Prsti joj dodiruju zapadni horizont, nožni prsti istočni. Zvezde prekrivaju njenu kožu. Svake večeri ona ustima guta sunce. Ono tokom noći putuje kroz njeno telo. Svakog jutra ona ga rađa. Svaki zalazak je gutanje. Svako svitanje je rođenje. Kada su mrtvi polagani u svoje kovčege, pogledali bi nagore i videli Nutino telo prekriveno zvezdama naslikano sa unutrašnje strane poklopca, isto ono nebo koje su gledali za života. Većina kultura ima nebeskog oca. Egipat ima nebesku majku, jer u Egiptu kiša ne pada sa neba. Nil nadolazi odozdo.
Ona nije boginja u panteonu. Ona je princip koji panteon čini mogućim. Bez nje, bogovi gladuju, faraon gubi legitimitet, mrtvima se ne može suditi, a sunce ne izlazi. Njen simbol je nojovo pero, jedino ptičje pero sa jednako širokim zastavicama s obe strane osovine. Egipćani su primetili tu simetriju i pretvorili je u sliku same ravnoteže. Na hramskim reljefima faraon na dlanu drži malu figuru Ma’at i prinosi je bogovima. Bogovi je jedu. Oni se hrane istinom i poretkom. Svaki drugi egipatski bog nešto radi. Ma’at je nešto.
Njeno ime znači „Gospa Ograđenog Prostora“, a ograđeni prostor ne određuje ono što sadrži, već mesto gde se završava. Bila je Setova žena. Napustila ga je i pridružila se Izidi nakon što je ubio Ozirisa. Gotovo uvek je prikazana u paru sa svojom bliznakinjom: Izida kod podnožja kovčega, Neftis kod uzglavlja. Izida predstavlja plodnu dolinu. Neftis predstavlja rub pustinje. Izida upravlja dnevnom barkom. Neftis silazi sa noćnom barkom u podzemni svet. Mumifikaciono platno zvalo se njenim vlasima. Profesionalne narikače zvale su se njeni jastrebovi. Grci su je zvali Teleuté: Dovršenje.
Počela je kao lavica, gotovo ista kao Sekhmet: očnjaci, ankh, skiptar, ratna boginja Oka Raovog. Dve hiljade godina kasnije bila je domaća mačka sa mačićima kraj šapa, sa sistrumom u ruci, na čelu najvećeg festivala u Egiptu. Herodot pominje 700.000 prisutnih, više vina nego tokom ostatka godine zajedno, i žene koje na čamcima podižu suknje. Hramovi su uzgajali mačiće da bi bili ubijeni i mumificirani kao zavetni prinosi. Rimskog vojnika koji je slučajno ubio mačku rastrgla je rulja. Godine 1890, 180.000 njenih mumificiranih mačaka poslato je u Liverpul i samleveno u đubrivo.
Njeno ime znači „Kuća Horusa“. Ona nije boginja koja živi na nebu. Ona JESTE nebo. Soko živi unutar krave. Sedam Hatora pojavljivalo se pri svakom rođenju da odredi sudbinu deteta. Njeno sveto glazbalo, sistrum, treslo se da otera zlo. U Denderi njen hram i dalje stoji sa dvadeset četiri stuba sa kravljim ušima. U Serabit el-Hadimu na Sinaju, gde su je egipatski rudari poštovali kao „Gospu Tirkiza“, semitski radnici urezali su protosinajske natpise: pretka svakog modernog alfabeta. Slova koja sada čitate rođena su u Hatorinom hramu.
Ima tri lica. U zoru je Khepri, skarabej koji se sam otkotrlja u postojanje. U podne je Ra, sa glavom sokola, koji nosi sunce. U sumrak je Atum, starac koji korača ka zapadu. Stvorio je svet tako što je stao na prvi humak i ispljunuo boga vazduha i boginju vlage. Ostario je. Kosti su mu postale srebro, telo zlato. Ljudi su skovali zaveru protiv njega. Poslao je svoje Oko da ih uništi, a zatim je prevarom zaustavio pokolj sa sedam hiljada ćupova piva obojenog u crveno. Onda se popeo na leđa neba i otišao. Svet je od tada nesavršen.
Bio je prvi kralj Egipta. Naučio je ljude zemljoradnji, dao zakone, širio civilizaciju muzikom umesto ratom. Njegov brat Set ga je ubio, isekao telo na četrnaest delova i razbacao ih po Egiptu. Izida ga je ponovo sastavila. Anubis ga je balzamovao. Sišao je u podzemni svet i postao njegov kralj. Hiljadu godina, samo su faraoni mogli da posle smrti postanu Oziris. Onda su Tekstovi kovčega otvorili vrata: svako je mogao da bude „Oziris N“, sa sopstvenim imenom upisanim unutra. U grobnicama se žito sadilo u kalupe u obliku Ozirisa. Nicalo je. Ozirisov ležaj Tutankamona, pronađen 1922, još je sadržao osušeni ječam koji je proklijao tri hiljade godina ranije.
Ubio je svog brata Ozirisa, isekao telo na četrnaest delova i razbacao ih širom Egipta. Svake noći stoji na pramcu Raove solarne barke i kopljem se bori protiv zmije haosa Apopisa. Faraoni su stavljali njegovo ime u sopstvena imena: Seti I znači „Čovek Seta“. Kada su strana carstva osvojila Egipat, bog stranaca postao je žrtveni jarac. Njegove slike su razbijane, ime mu je klesanjem uklanjano sa spomenika, svete životinje ubijane. Životinja prikazivana kao Set nikada nije identifikovana. Možda ni ne postoji. On je jedini egipatski bog koji je istovremeno i zlikovac i heroj, a Egipćani su obe te istine držali zajedno tri hiljade godina.
Bio je Gospodar mrtvih pre nego što je Oziris uopšte postojao. Izmislio je mumifikaciju balsamujući prvo telo. Vodio je duše do Dvorane suda i upravljao vagom na kojoj su se srca merila prema peru. Kada je kult Ozirisa ojačao, sveštenstva su ga svela na pratioca i prepravila njegovo poreklo da bi ga načinila Ozirisovim sinom. Njegove katakombe u Sakari sadržale su procenjenih osam miliona mumificiranih pasa. Životinja koju su Egipćani zvali šakalom ispostavila se kao vuk. Njegova crna boja ne znači smrt. Ona je plodno tlo Nila. Ona je obnova.
Krivonog, sa lavljom grivom, isplaženog jezika. Jedan je od retkih egipatskih bogova prikazanih spreda umesto iz profila, jer mu je posao da netremice gleda ono što dolazi po vas. Štitio je spavaće sobe, žene na porođaju i usnulu decu. Žene su tetovirale njegov lik na unutrašnjoj strani butina. Pojavljivao se na krevetima, ogledalima, posudama za kozmetiku i porođajnim ciglama. Nije imao hram ni sveštenike. Bio je najpopularniji bog u Egiptu. Godine 2024, analiza ritualne čaše stare 2.200 godina otkrila je sirijsku rutvicu, plavi lotos, ljudsku krv i majčino mleko. Feničani su po njemu nazvali jedno ostrvo. Mi ga zovemo Ibica.
Lepa je, svetle puti, sa dugom ravnom kosom i pitonom obavijenim oko tela. Daruje iznenadno bogatstvo, seksualnu moć i lepotu. Zahteva vernost. Izdaju kažnjava ludilom i propašću. Njena svetilišta puna su ogledala, parfema, češljeva i naočara za sunce. Njena najpoznatija slika potiče sa nemačkog cirkuskog plakata iz 1880-ih koji je preko Kru mornara stigao u Zapadnu Afriku i stopio se sa mnogo starijim tradicijama vodenih duhova. Obožavana je od Lagosa do Loméa do Port-o-Prensa. Ona nije folklor. Ona je živa religija.
On nema lice, nema telo, nema mitologiju. On je Večno Plavo Nebo. Kada orhonski natpisi počinju rečima „Kada su stvoreni plavo nebo gore i smeđa zemlja dole, između njih je stvoren čovek“, oni iznose kosmologiju, a ne priču. Tengri daje kut, božanski mandat koji uzdiže vladare i napušta nedostojne. Džingis-kan je svaku naredbu započinjao sa „Voljom Večnog Plavog Neba“. Njegov unuk je papi poručio da je otpor Mongolima otpor Tengriju. Ne možete napraviti kip neba. Možete samo da podignete pogled.
Crvenobrad, ogroman, nezasito gladan. Vozio je kočiju koju su vukla dva jarca koje je mogao da pojede i vaskrsne. Njegov čekić nikada nije promašivao, uvek se vraćao i mogao je da se smanji toliko da stane ispod košulje. Adam Bremenski ga je smestio u središte u Upsali, kao najmoćnijeg među bogovima. Odin je primao plemiće pale u boju. Tor je primao sve ostale. Širom vikinškog sveta pronađeno je više od hiljadu minijaturnih amajlija u obliku čekića. Na Ragnaroku je ubio Svetsku zmiju, načinio devet koraka i pao mrtav od njenog otrova.
Svakog proleća, širom Poljske i čeških zemalja, ljudi prave ženu od slame, oblače je u belo, nose je kroz selo, pale je i bacaju u reku. Ne smeju da se osvrnu. Sinod u Poznanju zabranio je taj običaj 1420. godine. Preživeo je. Ime Marzana deli koren sa latinskim mors: smrt. Da li je bila boginja ili samo ime za slamnatu lutku, pitanje je oko kog se naučnici spore već više od jednog veka.
Tri glave na jednom telu, oči i usne zapečaćene zlatnim trakama. Sveštenici su govorili da nadzire nebo, zemlju i podzemlje, i da bira da ne vidi grehe ljudi. Crni konj je prelazio preko devet kopalja da odluči da li vojske kreću u pohod. Oto Bamberški je 1124. sekirom razbio idol, poslao tri srebrne glave papi Kalikstu II u Rim i drvo razdelio za ogrev. Sveštenici su sakrili drugi idol u izdubljenom stablu. Ime je opstalo na najvišem vrhu Slovenije.
Nijedna hronika je ne navodi među bogovima. Nijedan idol nije nosio njen lik. Ali svakog proleća, širom slovenskog sveta, ljudi su davili zimu u reci i pevali da dočekaju nekoga. Zvali su je Vesna. Ta reč je starija od bilo kog slovenskog jezika. Običaji su stariji od hrišćanstva. Da li je bila boginja ili godišnje doba kojem je dato lice, pitanje je koje naučnici ne mogu da razreše.
Vrhovni bog prehrišćanskih Slovena. Ratnici su se njime zaklinjali u ugovorima sa Vizantijom. Vladimir I mu je u Kijevu dao srebrnu glavu i zlatne brkove, a zatim naredio da idol vuku konji i tuku ga šibama pre nego što ga udave u Dnjepru. Narod je plakao. Bog nije nestao. Postao je Sveti Ilija, koji juri vatrenim kočijama preko neba i šalje gromove.
Sumerski bog pastira i prepotopni kralj naveden na Sumerskoj listi kraljeva. Oženio je boginju Inanu u svetom obredu koji su kraljevi vekovima ponavljali. Kada se Inana vratila iz mrtvih i zatekla ga na svom prestolu, bez žalosti, predala ga je demonima. Njegova sestra Geštinana ponudila se da deli njegovo vreme u podzemnom svetu: po pola godine svako. Kult oplakivanja trajao je više od dve hiljade godina, proširio se iz Mesopotamije do Jerusalima i krenuo na zapad preko Fenikije da bi postao grčki kult Adonisa.
Hermafroditni demon rođen iz Zeusovog semena i frigijske stene, toliko moćan da ga bogovi nisu mogli uništiti. Dionis je opojio Agdistisa vinom i postavio zamku koja mu je otkinula muški organ. Iz krvi je izraslo drvo. Iz ploda tog drveta jedna devica je začela Atisa. Kada je Atis pokušao da se oženi smrtnom ženom, Agdistis je svadbenu povorku oterao u ludilo. Ciklus kastracije se ponovio. U Pesinuntu su neki smatrali da su Agdistis i Velika Majka isto božanstvo. Drugde ih natpisi drže odvojenim.
Feničanski umirući bog čije ime potiče od semitske reči za „gospodara“. Njegova majka je počinila incest sa svojim ocem i pretvorila se u drvo smirne. Dve boginje su podelile godinu zbog njega. Žene su ga oplakivale na krovovima uz vrtove koji brzo niču i venu za nekoliko dana. Reka nazvana po njemu u Libanu svakog proleća pocrveni od sedimenta gvožđe-oksida. Iza grčkog mita stoji mesopotamski izvornik star najmanje dve hiljade godina.
Frigijska planinska boginja čiji je kultni predmet bio mali crni meteorit. Rim je doneo kamen iz Pesinunta 204. p. n. e. da bi dobio rat, a zatim je dva veka branio sopstvenim građanima da se potpuno priključe kultu. Njeni evnuški sveštenici kastrirali su se u verskom zanosu, nosili haljine boje šafrana i prosili po ulicama. Njen hram na Vatikanskom brdu delovao je uporedo sa najranijim hrišćanskim svetilištem Svetog Petra više od jednog veka.
Frigijski pastirski bog koga je božanska ljubav bacila u ludilo, pa se sam kastrirao pod borom i iskrvario u ljubičice. Njegovi sveštenici sledili su njegov primer. Svakog marta u Rimu njegova smrt se oplakivala zasecanjem ruku, a njegov povratak slavio gozbama. Hilarija je padala 25. marta, na julijansku ravnodnevicu. Hrišćani će kasnije u istom gradu slaviti drugo vaskrsenje u istom mesecu.
Muški bogovi su izgubili. Udružili su svoje božanske energije, i iz te zajedničke vatre oblikovala se žena. Šiva joj je dao svoj trozubac. Višnu joj je dao svoj disk. Indra joj je dao svoju munju. Zajahala je lava i krenula u boj protiv demona kog nijedan bog nije mogao da ubije, jer je demon tražio zaštitu od bogova i ljudi. Zaboravio je da pomene žene. Devet noći kasnije, uzela mu je glavu.
Svakog drugog lunarnog meseca, boginja baka stiže u luku Bokdeokge na severozapadnoj obali ostrva Džedžu. Prelazi ostrvo za dve nedelje, rasipajući seme morske trave, školjki i ječma u more i po poljima. Ako je vreme mirno, povela je ćerku. Ako oluje šibaju obalu, došla je sa snajom. Petnaestog dana, najstariji muškarci sela puštaju čamac od slame pun darova da je odnese kući. Šamani sa Džedžua izvode ovaj obred vekovima. UNESCO ga je priznao 2009. godine.
Njegovo ime znači 'slobodni', od istog korena od koga je nastala reč 'sloboda'. Pre nego što su Rimljani usvojili grčku mitologiju, Liber Pater je već bio italski bog sela: poljoprivreda, plodnost, vino i reproduktivna moć muškaraca. Njegov hram na Aventinu služio je kao plebejsko sedište. Njegov praznik 17. marta pretvarao je dečake u građane. Njegov falus nošen je kroz polja da otera urokljivo oko. Grci su ga zvali Dionis. Ciceron i Varon tvrdili su da to nije.
Njegovo ime se pojavljuje na glinenoj tablici iz Pilosa, datiranoj u 13. vek pre nove ere. Bio je bog dok su mikenske palate još stajale. Grci su ga zvali dvaput rođenim jer ga je Zevs ušio u sopstveno bedro nakon što je munja ubila njegovu majku. Rastvorio je svaku granicu koja je državi bila važna: muško i žensko, smrtno i besmrtno, živo i mrtvo, trezno i ekstatično. Godine 186. pre nove ere, rimski Senat je istražio sedam hiljada njegovih sledbenika i pogubio više nego što ih je zatvorio. Tri veka kasnije, njegov lik je krasio više rimskih sarkofaga nego lik bilo kog drugog boga.
Izašla je iz planinskog jezera na 3.800 metara nadmorske visine noseći trogodišnjeg dečaka. Udala se za njega kada je odrastao. Rađala je po četvoro do šestoro dece sa svakom trudnoćom i naselila visoravan kolumbijskih Anda. Kada je posao bio završen, ona i njen muž su se vratili u jezero i potonuli ispod površine kao dve ogromne zmije. Muiske su je zvali Bačue, ona sa golim grudima, i Furačogva, dobra žena. Pedro Simon je zapisao njenu priču oko 1625. godine, posle četrnaest godina među ljudima koji su je zvali bakom. Jezero je još tu. Još uvek je sveto.
Tvorac zemlje, životinja i ljudi. Zaštitnik irvasa. Mlađi brat gospodara mrtvih. Seveki je obitavao u gornjem svetu na krajnjem istočnom kraju kosmičke reke Engdekit, davao nove duše nerođenima i svakog proleća obnavljao svetu moć prirode. Najaktivniji duh u evenkijskom kosmosu, čiji je kodeks ponašanja upravljao svakim odnosom između ljudi i živog sveta.
Stariji brat Sevekija. Gospodar donjeg sveta. Vladar zemlje mrtvih. Khargi je upravljao Bunijem, gde su preminuli Evenki nastavili da love, čuvaju stada i žive u porodičnim grupama bez kazne i bez moralnog suda. Druga polovina stvaranja, i kosmos bez njega nije mogao da funkcioniše.
Duh koji je živeo u vašoj vatri. Enekan Togo, baka vatra, bila je androgina, mogla je da vidi budućnost, zahtevala je najbolji deo svakog obroka i gubila oči ako bi neko uperio sečivo noža u plamen. Osoba koja je jednostavno živela u ognjištu, a Evenki su se prema njoj tako i odnosili.
Gospodarica Univerzuma. Vrhovni kosmički princip u evenkijskoj kosmologiji. Enekan Buga je nadzirala život svakog čoveka i svake životinje, povremeno posećivala zemlju i bila izvor svete moći koja je obnavljala prirodu tokom prolećne ceremonije Ikenipke. Šamani nisu mogli da je savladaju. Posmatrala je kroz Enekan Togo, duh vatre na svakom ognjištu, pretvarajući svako domaćinstvo u nadzornu tačku u kosmosu koji je uvek obraćao pažnju.
Pola tela. Jedno oko, jedno uvo, jedna ruka, jedna noga. Druga polovina ne postoji. Narod Lugbara iz severozapadne Ugande opisuje Adra kao vrlo visoku, sablasno belu figuru rasečenu vertikalno po sredini, zemaljski aspekt boga tvorca, čija se druga polovina nakon stvaranja povukla na nebo. Adro živi u rekama, u velikim drvetima, među stenama u divljini iza okućnice. Obično je nevidljiv. Kada se pojavi, osobi koja ga vidi predstoji smrt. Njegova deca, Adroanzi, nešto su drugo. Mali duhovi koji menjaju oblik, nastanjeni na divljim mestima izvan ljudskih naselja, prate ljude koji noću hodaju sami. Dokle god nastavljaš da hodaš i ne osvrćeš se, štite te od životinja, razbojnika i drugih opasnosti tame. Ali ako se osvrneš, ako pokušaš da vidiš šta te čuva, ubiju te odmah. Nijedan izvor ne navodi kako. Pakt je jednostavan: prihvati zaštitu bez pokušaja da je proveriš ili umri. Džon Midlton je ovo dokumentovao među Lugbara narodom tokom četiri godine terenskog rada u okrugu Arua između 1949. i 1953, napisavši prvu sveobuhvatnu etnografsku studiju o narodu Lugbara u knjizi Lugbara Religion iz 1960.
Beskonačno Vreme. Androgino, bez starosti, bez strasti. Zurvan je postojao pre postojanja i nastaviće da postoji posle njegovog kraja. Hiljadu godina prinosio je žrtve da bi stvorio sina koji će stvoriti svet. Pri kraju ga je obuzela sumnja. Iz žrtve je začet Ohrmazd. Iz sumnje Ahriman. Blizanci u istoj utrobi: jedan blistav i miomirisan, drugi taman i smrdljiv. Zurvan se zakleo da će prvorođeni vladati. Ahriman se prvi iščupao. Otac, vezan sopstvenom rečju, dao je tamnom blizancu vlast na devet hiljada godina. Tada je sat počeo da otkucava. Zurvanitska teologija koja se oblikovala oko ovog mita bila je toliko preteća za ortodoksni zoroastrizam da je sveštenstvo provelo vekove uklanjajući Zurvanovo ime iz sopstvenih spisa. Bundahišn je odzurvanizovan. Denkard je napao učenje kao demonsku obmanu. Kartir je progonio njegove sledbenike. Ipak, ideja je preživela preko carstava i religija: u Manijevom poistovećivanju Zurvana sa Ocem Veličine, u mitričkoj leontokefali koja još uvek zuri sa zidova hramova širom rimskog sveta, u kuranskoj osudi onih koji kažu da ih ništa ne uništava osim Vremena, i u arapskoj reči dahri, koja je počela kao oznaka za sledbenike Zurvana, a završila kao sinonim za ateistu.
Vladao je unutrašnjim svetom. Nije bio zao. Inke su ga zvali Supaj, reč koja znači senka, i mogao je da zaštiti mrtve ili da ih muči u zavisnosti od toga kako su živeli. Kad su Španci stigli, trebala im je kečuanska reč za Satanu i izabrali su njegovo ime. Pet vekova kasnije, glinene statue El Tija sede u svakom aktivnom rudničkom oknu u Potosiju, usta otvorenih za cigarete, ruku ispruženih za lišće koke, dok rudari mažu krv lame po zidovima tunela i mole gospodara podzemlja da ih pusti da živi dođu kući. Dijablada plesači nose rogove i ogledala na karnevalu u Oruru, a Crkva kaže da arhanđel pobeđuje đavola. Rudari vide nešto drugo.
Festivali su bili noćni. Učesnici su prelazili rodne granice. Sveštenici su zvani 'kršteni'. Muzika je uključivala svirale, cimbale i bronzanu perkusiju. Eupolis je ismevao obrede u komediji zvanoj Baptai, a Atinjani su ga navodno ubili zbog toga. Strabon je grupisao Kotis sa Bendidom i orfičkom tradicijom. Krčag iz Rogozenovog blaga imenuje odriškog kralja Kotisa I kao 'dete Apolonovo'. Božanstvo i dinastija delili su ime. Šta su delili osim toga, niko nije zapisao.
Nosila je kapu od lisičjeg krzna, visoke čizme i dva koplja. Bila je Tračanka, ne Grkinja, a Atina joj je oko 429. p.n.e. dodelila zvaničan državni kult. Njen festival u Pireju uključivao je dve procesije, jednu tračku i jednu atinsku, koje su se spajale pre dolaska do svetilišta. Posle mraka, konjanici su predavali zapaljene baklje u štafetnoj trci. Platon je otvorio Državu na njenom festivalu. Grci su je zvali Artemida. Nije bila Artemida.
Grci su rekli da je Dionis. Rimljani su rekli da je Jupiter. Ni jedni ni drugi nisu bili u pravu. Bio je frigijsko-trački bog piva, vegetacije i ekstaze, čiji su sledbenici ostavljali bronzane ruke prekrivene zmijama, šiškama, žabama i gušterima, podignute u gestu blagoslova. Njegov obred inicijacije uključivao je živu zmiju provučenu preko tela. Oko sto ovih ruku pronađeno je širom Rimskog carstva, a nijedan tekst ne objašnjava šta su ti simboli značili.
Jaše udesno. Pas trči ispod konja. Zmija se obavija oko drveta. Slika se ponavlja više od dve hiljade puta tokom šest vekova i preko hiljada kilometara, od Crnog mora do Jadrana. Nema sačuvano ime. Nema sačuvan mit. Nema sačuvanu molitvu. Grci su ga zvali Heros i pripisivali ga Apolonu, Asklepiju, Silvanu, šta god je lokalno odgovaralo. Tračani su znali ko je. Nikada to nisu zapisali.
Rođen je iz žive stene, držeći baklju i nož. Uhvatio je kosmičkog bika, odvukao ga u pećinu i ubio ga. Iz rane je niklo žito. Zatim je seo sa Suncem i jeo. Njegovi sledbenici su se sastajali u podzemnim prostorijama za četrdeset ljudi i nikada nisu zapisali u šta veruju. Kad je došao kraj, neki od njih su sahranili svoje bogove dostojanstveno, umesto da gledaju kako ih razbijaju.
Bog oluje Ugarita, jahač oblaka, ubica morske zmije Litana. Kontrolisao je kiše koje su hranile Levant, pobedio haos, umro od ruke Smrti i vratio se. Njegovi vernici su nestali. Njegova mitologija živi u religiji koja ga je uništila.
Saznala je tajno ime boga sunca, sastavila ubijenog muža i podigla sina u skrovitosti, koji je trebalo da vrati ukradeni presto. Zatim je napustila Egipat i osvojila Mediteran bez vojske. Četiri hiljade godina obožavanja, od odaja piramida do rimskih luka.
Zalmoksis: getsko božanstvo besmrtnosti koje je možda ujedno bilo i čovek, Pitagorin rob, kralj ili prorok. Bestijarski zapis o figuri čiji su sledbenici svakih pet godina bacali glasnika na koplja, čija je podzemna odaja postala drevna misterija i čije je učenje Platon smatrao nadmoćnim grčkoj medicini.