Delja Portin Napulj: Akademija tajni

U Napulju šesnaestog veka, u gradu prepunom viceva, samostana, radionica i glasina, Đambatista dela Porta otvorio je nešto što je zvučalo kao književna izmišljotina, a bilo je sasvim stvarno: Akademiju tajni.

Nije to bila škola u uobičajenom smislu. Nije bila ni samo salonsko okupljanje bogatih radoznalaca. Prema predanju, da bi neko uopšte bio primljen, morao je da donese novu tajnu prirode — neko zapažanje, ogled, trik, recept ili otkriće koje drugi još nisu znali. To je bila ulaznica.

Zvuči moderno. Zvuči naučno. Zvuči i pomalo opasno.

I upravo zato nije dugo opstalo.

Kuća u kojoj su se skupljale tajne

Dela Porta je rođen 1535. u plemićkoj porodici u Napulju i odrastao je u kući u kojoj su se okupljali učenjaci, putnici i ljudi opsednuti prirodnim čudima. Njegovo interesovanje bilo je ogromno: optika, poljoprivreda, kriptografija, meteorologija, fiziognomija, hemijski postupci, magnetizam, pozorište i ono što su njegovi savremenici često teško razlikovali od magije.

Tu je negde, oko 1560, nastala Accademia dei Segreti — Akademija tajni.

Naziv nije bio metafora. U renesansi je „tajna” često značila skriveno svojstvo prirode: kako da se napravi neobično ogledalo, kako da se poboljša usev, kako da se sačuva hrana, kako da se izazove optička varka, kako da se proizvede efekat koji izgleda čudesno, ali možda ima sasvim prirodan uzrok. Dela Porta je verovao da je svet pun takvih skrivenih veza i da ih treba sakupljati, proveravati i objavljivati.

Drugim rečima: lovio je čuda, ali je želeo da ih objasni.

Prvo naučno društvo u Evropi?

Istoričari često navode Akademiju tajni kao jednog od ranih prethodnika modernih naučnih društava, a ponekad i kao prvo naučno društvo u Evropi. To zavisi od toga koliko strogo definišete „naučno društvo”, ali ideja je jasna: ovo nije bila samo grupa ljudi koja raspravlja o starim autoritetima. Bila je to zajednica okupljena oko novih opažanja i eksperimenata.

To je važna razlika.

U mnogim učenim krugovima tog vremena i dalje je bilo sasvim normalno oslanjati se na Aristotela, Plinija ili Galena kao na poslednju reč. Dela Porta je, međutim, pripadao onoj vrsti renesansnih umova koji su hteli da gledaju sopstvenim očima. Ako priroda krije tajnu, treba je iskušati u praksi.

Naravno, renesansni „eksperiment” nije uvek ličio na savremenu laboratorijsku metodu. U istom rukopisu mogli ste naći pažljivo zabeleženo zapažanje, praktičan recept, antičku predaju i nešto što danas zvuči kao čista fantastika. Granice između prirodne filozofije, tehnike, medicine i prirodne magije bile su porozne.

Baš tu je i nastajao problem.

Prirodna magija i loš publicitet

Dela Portino najpoznatije delo, Magia Naturalis (Prirodna magija), prvi put je objavljeno 1558, a kasnije znatno prošireno. Naslov je bio dovoljan da izazove podozrenje, iako je pod „prirodnom magijom” uglavnom podrazumevao skrivene sile prirode, a ne prizivanje demona.

Ali u šesnaestom veku nije svako bio raspoložen za takve nijanse.

Ako tvrdite da znate neobične tajne biljaka, ogledala, magneta, svetlosti, životinjskog ponašanja i ljudske percepcije, lako možete delovati kao:

• genije,
• zabavljač,
• varalica,
• ili čarobnjak.

Ponekad sve četvoro odjednom.

Napulj je tada bio pod španskom vlašću, a katolička obnova je pažljivo motrila na ideje koje su mirisale na jeres, zabranjeno proricanje ili okultne prakse. Čak i kada je neko tvrdio da proučava prirodu, pitanje je bilo: da li je to zaista priroda, ili nešto opasnije?

Akademija koja se bavi „tajnama” nije bila naziv koji umiruje crkvene istražitelje.

Inkvizicija zatvara vrata

Akademija tajni nije dugo trajala. U nekom trenutku šezdesetih godina 16. veka, delatnost grupe privukla je pažnju inkvizicije. Akademija je ugašena, a dela Porta je bio pod istragom.

Nije sasvim jasno koliko je postupak bio težak niti koliko je bio blizu ozbiljnoj osudi, ali poruka je bila dovoljno jasna: postoje granice radoznalosti koje vlasti ne žele da vidite kako prelazite.

To ga, međutim, nije zaustavilo.

Umesto da odustane, dela Porta je nastavio da piše, objavljuje i eksperimentiše. Tokom života postao je jedan od najpoznatijih evropskih autora o prirodnim čudima. Pisao je o poljoprivredi, optici, destilaciji, kriptografiji, meteorologiji i fiziognomiji. Bavio se i kamerom opskurom i efektima sočiva na način koji ga je učinio važnim u istoriji optike.

Dakle, inkvizicija je mogla da zatvori akademiju, ali nije mogla da zatvori ideju.

Zašto je ovo mesto i dalje važno

Danas ne obilazite Napulj da biste videli očuvanu zgradu sa natpisom „Ovde je rođena moderna nauka”. Mesto je više istorijska senka nego monumentalni spomenik. Ali upravo zato je zanimljivo.

Ovo nije priča o savršenom heroju prosvetiteljstva koji je nekako zalutao u pogrešan vek. Dela Porta je bio renesansni mislilac u punom smislu te reči: briljantan, radoznao, lakoveran u nekim stvarima, pronicljiv u drugima i potpuno spreman da stoji na granici između nauke i čuda.

Njegova kuća u Napulju predstavlja trenutak kada:

• „tajne prirode” počinju da postaju predmet sistematskog istraživanja,
• privatno okupljanje učenih ljudi počinje da liči na istraživačko društvo,
• a potraga za znanjem postaje dovoljno organizovana da počne da plaši vlast.

To je veoma renesansna vrsta ukletosti: ne duh koji zvecka lancima, nego ideja koja je bila prerano rođena.

Ukleto znanje

Ako je neko mesto u Napulju opsednuto, onda to možda nije kuća duhovima, već metodom.

Zamislite sobe pune rukopisa, stakla, semena, minerala, crteža, sočiva, recepata i rasprava. Zamislite ljude koji se naginju nad ogledima, pokušavaju da razdvoje prevaru od otkrića i govore jedni drugima: pokaži nam nešto novo.

To je gotovo savremena scena. A ipak, u to vreme mogla je da izgleda kao zavera.

Možda je baš zato Akademija tajni ostala tako privlačna u istorijskom pamćenju. Ona stoji na granici između dve Evrope:

• one koja traži skrivene simpatije i okultne potpise u prirodi,
• i one koja će uskoro tražiti ponovljive rezultate, javne demonstracije i formalne institucije.

Dela Porta pripada objema.

Nasleđe Akademije tajni

Iako je sama akademija kratko trajala, njena logika je preživela. Ideja da znanje treba sakupljati, proveravati, razmenjivati i širiti nije nestala sa inkvizitorskim dosijeom. Samo je promenila oblik.

Kasnija naučna društva bila su opreznija u jeziku, formalnija u organizaciji i politički veštija. Manje su govorila o „magiji”, a više o „filozofiji” i „eksperimentu”. Ali osnovni impuls — okupiti radoznale ljude i terati ih da donesu nešto novo — već je bio tu.

U tom smislu, dela Portina napuljska kuća nije samo fusnota u istoriji nauke. To je rana proba za nešto mnogo veće.

I da, naravno, ima sve elemente koje volimo:

• tajno društvo,
• zabranjeno znanje,
• crkvenu istragu,
• knjige pune neobičnih recepata,
• i učenjaka koji je, nakon što su mu zatvorili klub, jednostavno nastavio da objavljuje „tajne” za celu Evropu.

Teško je smisliti bolju napuljsku priču od toga.