Dažbog

Ime znači „bog koji daje“. Prvi element, dažd’, jeste imperativ: daj. Dažbog je bog koji daje. A ono što daje jesu sunčeva svetlost, toplota i blagostanje koje iz toga dolazi.

Izvori

Dažbog se pojavljuje u dva ključna istočnoslovenska teksta. Povest minulih leta navodi ga među šest bogova čije je idole Vladimir podigao u Kijevu 980. godine. Ipatijevski letopis, u slovenskoj glosi umetnutoj u prevod vizantijskog hroničara Jovana Malale, taj odnos iznosi sasvim jasno: Svarog se izjednačava sa grčkim Hefestom, bogom kovačem, a „posle njega zavlada njegov sin, zvani Sunce, i on se zove Dažbog“. Sunce je sin nebeskog kovača.

Slovo o polku Igoreve, ruski ep iz dvanaestog veka o neuspelom pohodu kneza Igora protiv Kumana, naziva ruski narod „Dažbogovim unucima“. To je tvrdnja o nacionalnom sunčanom poreklu. Sunce je rodilo narod — ili je bar pesnik smatrao da ta tvrdnja i dalje ima težinu dva veka posle pokrštavanja.

Hors i Dažbog

I Hors i Dažbog pojavljuju se u Vladimirovom panteonu, i obojica imaju solarne veze. Neki istraživači tvrde da predstavljaju dva aspekta iste pojave: Hors kao fizički sunčev disk (iz iranskog korena), a Dažbog kao stvaralačku, darujuću moć sunčeve svetlosti. Drugi ih smatraju odvojenim božanstvima iz različitih kulturnih slojeva, jednim iranskim i drugim slovenskim, koje je jedan knez, učvršćujući vlast, spojio u isti panteon.

Posle pokrštavanja

Dažbog je ostavio manje tragova u narodnoj tradiciji nego Perun, Veles ili Mokoš. Njegovo ime opstaje u južnoslovenskoj tradiciji i u rasutim toponimima. Njegova solarna funkcija delom je preneta na Hrista, delom na Svetog Iliju, a delom se jednostavno rastvorila u opštem hrišćanskom okviru, u kojem suncu više nije bio potreban poseban zaštitnik.