Bai Ze

Žuti Car je bio na obilasku istočne obale kada se zver pojavila.

Mogla je da govori. Rekla mu je da se ukazuje samo vladarima najviše vrline. Zatim je počela da priča, a to što je rekla bilo je dovoljno dugo da ispuni čitavu knjigu.

Bai Ze je opisao 11.520 vrsta natprirodnih bića. Njihova imena, njihove oblike, njihovo ponašanje, štetu koju mogu da nanesu i metode koje ih mogu zaustaviti. Žuti Car je naredio svojim pratiocima da sve zapišu i ilustruju. Tako je nastao zbornik nazvan Bai Ze Tu: Dijagram Bai Zea.

Originalni tekst je izgubljen pre mnogo vekova. Ali tradicija koju je stvorio nadživela je samu knjigu.

Zver na obali

Kaiyuan Zhanjing (718-726. n. e.) čuva najstariju sačuvanu verziju priče o susretu. U njemu se citira stariji izvor, Ruiying Tu (Karta blagotvornih znamenja): „Kada je Žuti Car bio na obilasku Istočnog mora, pojavio se Bai Ze. Mogao je da govori, potpuno je razumeo suštinu svih stvari, time je upozoravao ljude i uklanjao nesreće i zla.“

Žuti Car, Huangdi, polulegendarna je ličnost koja se tradicionalno smešta oko 2697-2597. godine pre n. e. On stoji na početku kineske civilizacije: njemu se pripisuju izum kalendara, medicine, svile i pisma. Njegov susret sa Bai Zeom uklapa se u obrazac u kome se legitimnost velikih vladara potvrđuje pojavom blagotvornih bića. Feniks za jednu dinastiju, zmaj za drugu. Bai Ze je došao Žutom Caru zato što je samo on bio dostojan da primi to znanje.

Ime znači „Bela močvara“. Bai (白) znači belo, ze (澤) močvara ili jezerce. To biće pripada graničnom prostoru, tlu obavijenom maglom između vode i kopna, granici između onoga što se može videti i onoga što ostaje skriveno.

Telo koje se menja sa vekom

Ne postoji samo jedan Bai Ze. Izgled ovog bića menja se kroz dinastije i tekstove, kao da je svako doba tražilo svoju verziju.

Mingovski Sancai Tuhui (1607. n. e.) opisuje ga sa zelenom dlakom, zmajskom glavom i rogom koji raste iz čela. Istorija dinastije Yuan daje mu tigrovu glavu, crvenu grivu i zmajsko telo sa jednim rogom. Tiandi Ruixiang Zhi, tekst sačuvan samo preko japanskih prepisa, opisuje ga sa telom krave i ljudskom glavom sa bradom.

Japanska tradicija ustalila je ono što je postalo standardna slika: belo telo nalik volu, devet očiju raspoređenih kao tri na licu i po tri na svakom boku, i šest rogova. Dodatne oči davale su mu sveznajuću percepciju natprirodnog sveta. Šest rogova simbolizovalo je vlast nad nebom, zemljom i prostorima između.

Zajednička nit u svakoj verziji je ista: Bai Ze je bio himeričan, sastavljen od delova više stvorenja, i mogao je da vidi ono što drugi nisu mogli.

Izgubljena knjiga

Bai Ze Tu bio je praktičan priručnik. Daoistički sveštenici nosili su primerke sa sobom kada su putovali kroz planine, verujući da sam tekst deluje kao talisman. Ako znaš ime i prirodu nekog duha, imaš moć nad njim. Taj zbornik nije bio bestijarijum u zapadnom smislu kabineta čuda. Bio je vodič za preživljavanje.

Ge Hong, pišući oko 317-320. n. e. u svom delu Baopuzi, pominje znanje Bai Zea kao suštinsko: „Da bi se do kraja razumele stvari duhova i zla, treba pamtiti reči Bai Zea.“ Napisao je to u poglavlju Dengshe, koje se bavilo zaštitnim praksama za prolazak kroz opasan planinski teren pun duhova.

Originalni zbornik nije preživeo. Ali dva fragmenta pojavila su se u pećinama Mogao kod Dunhuanga, u provinciji Gansu, početkom dvadesetog veka. Pol Pelio i Aurel Stajn pronašli su ih među hiljadama rukopisa zapečaćenih u pećini oko 1000. godine. Fragment P.2682, danas u Bibliothèque nationale de France, nosi naslov Baize jingguai tu: „Bai Zeovi dijagrami sablasnih čudesa“. Fragment S.6261 čuva se u British Library. Oba su prepisana u devetom ili desetom veku. Sadrže opise čudnih znamenja, zlonamernih duhova, štete koju mogu da nanesu i metoda zaštite.

Ne sadrže sliku samog Bai Zea. Biće koje je katalogizovalo svet duhova ostalo je nekatalogizovano u sopstvenoj knjizi.

Hakutaku

Biće je stiglo u Japan tokom kulturne razmene u doba dinastije Tang. Japansko ime Hakutaku (白澤) predstavlja on’yomi čitanje istih kineskih znakova.

U Japanu je Bai Ze suzio svoju specijalnost. Dok je kineska tradicija naglašavala široko natprirodno znanje, japanska tradicija usredsredila se na zaštitu od bolesti. Tokom perioda Edo (1603-1868), slike Hakutakua postale su popularne kao zaštita od bolesti. Putnici su nosili štampane amajlije. Slike su kačene na vrata hramova i svetilišta.

Ta veza bila je stavljena na probu 1858. godine, kada je epidemija kolere zahvatila Edo (Tokio) i usmrtila približno 30.000 ljudi. Pogrebne i kremacione službe nisu mogle da postignu tempo. Kovčezi su se nizali duž puteva oko krematorijuma. Građani su stavljali slike Hakutakua na uzglavlja pre spavanja, nadajući se da bi zver koja zna svih 11.520 duhova sveta mogla znati i kako da zaustavi ovog.

Varijanta po imenu kutabe pojavljuje se u legendi iz prefekture Tojama. To biće sišlo je sa planine Tatejama, upozorilo seljane na nadolazeću kugu i naučilo ih da prave zaštitne talismane. Od tada se Hakutaku u delovima Japana povezuje sa medicinom.

Biće koje se pojavljuje samo dostojnima

Najređa osobina Bai Zea nisu ni rogovi ni njegovih devet očiju. To je njegova probirljivost.

Zver se pojavljuje samo vladarima izuzetne vrline. To ju je učinilo političkim instrumentom. Tvrditi da si video Bai Zea značilo je tvrditi da poseduješ moralni legitimitet na kosmičkom nivou. Biće je potvrđivalo da zaslužuješ da vladaš. Njegova pojava nije bila samo znamenje. Bila je potvrda.

Važilo je i obrnuto. Ako se Bai Ze ne pojavi, vladar to nije zaslužio. Odsustvo tog bića bilo je presuda.

Njegov lik visio je na milionima vrata, nošen na zastavama, utiskivan u amajlije i slikan na svili kroz dve hiljade godina kineske i japanske istorije. Zver koja je govorila Žutom Caru na obali Istočnog mora i imenovala svakog duha na svetu predstavljala je jednu određenu ideju: da je znanje o nevidljivom prva odbrana od njega. Upoznaj ono što te progoni. Nauči mu ime. To je zaštita.

Izvori

Bibliografija. Isti spisak nalazi se i u zaglavlju članka, za alate za citiranje koji ga čitaju mašinski.

• Ge Hong, Baopuzi (抱朴子), poglavlje Dengshe, oko 317-320. n. e.: najranije poznato tekstualno pominjanje Bai Zea
• Kaiyuan Zhanjing (开元占经), 718-726. n. e., tom 116: citira stariji Ruiying Tu za susret sa Žutim Carem
• Dunhuang rukopis P.2682, Bibliothèque nationale de France: kopija Baize jingguai tu iz 9-10. veka
• Dunhuang rukopis S.6261, British Library: drugi sačuvani fragment zbornika Bai Ze